Kad se vođa naljuti

Može se činiti vrhunskom ironijom kada vas podsetimo na činjenicu da je 1985. godine, tek postavljeni predsednik Gradskog komiteta SK Beograda Slobodan Milošević, diplomirani pravnik, zabranio štampanje sabranih dela Slobodana Jovanovića, a da je ovih dana, tačno 30 godina kasnije, srpski premijer Aleksandar Vučić, diplomirani pravnik, ponosno otkrio bistu Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu. Onda, kada ga je Milošević zabranjivao, Slobodan Jovanović je bio predsednik bivše emigrantske vlade i ratni zločinac čiji je ministar vojske bio Draža Mihailović, pa bi objavljivanje njegovih sabranih dela bilo politički neprihvatljiv čin, i imalo bi štetne društvene i političke posledice. Danas je Slobodan Jovanović (1869-1958) diplomirani pravnik, profesor i dekan Pravnog fakulteta, istoričar, književnik, predsednik Srpske kraljevske akademije, političar... sve što je, inače, bio i 1985.

Tako je u svet kulture, nauke, stupio Slobodan Milošević, zabranivši da se objave sabrana dela S. J. u dvema izdavačkim kućama:
Kako je tada počeo likvidacije, nije više prestajao, kaže danas za NIN Radivoj Cvetićanin, novinar, urednik, potonji ambasador, koji je u to vreme bio Izvršni sekretar CK Srbije za kulturu i glavni inicijator za objavljivanje ovih dela. On podseća da je čitavom operacijom zabrane štampanja rukovodio Milošević, a Ivan Stambolić, iako je bio šef srpske Partije, bio je nemoćan. Izdanje je obustavljeno, akteri iz izdavačkih kuća Prosveta i Književne novine su partijski kažnjeni, ali Cvetićanin smatra da je od toga bilo značajnije da je Milošević tada isprobao svoju metodu beskrupuloznog vladanja, i da je sa njom ostvario uspeh. U tome je bio istorijski značaj ove zabrane. Samo dve-tri godine kasnije, kada je zaigrao na kartu nacionalnog ponosa, kada mu je to bilo potrebno, Milošević je ratnog zločinca Slobodana Jovanovića priznao za nacionalnu veličinu.

Zarad aktuelnosti teksta, ova priča počinje iz sredine, jer se čini ubedljivom ova ilustracija o odnosu nacionalnih vođa spram kulture. A početak u novijoj istoriji Jugoslavije, odnosno Srbije, pripada Josipu Brozu Titu kada je na Trećem kongresu Antifašističkog fronta žena 1950. u Zagrebu, predsednik FNRJ javno prozvao pisca Branka Ćopića zbog njegove satire Jeretička priča, objavljene u Književnim novinama rekavši i ovo:

A šta to znači kada se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministra do udarnika, kada se takoreći obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga odozgo do dolje, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga pokušati hapsiti. Ne, njemu treba javno odgovoriti i kazati jednom zauvijek da neprijateljske satire koje idu za tim da razbiju jedinstvo ne mogu da se trpe kod nas.

Usledio je pogrom i autor romana, pripovedaka i pesama, pisac čije knjige su preživele sve one koji su mu okrenuli leđa, napisao je dugačko pismo tadašnjem državnom rukovodiocu Veljku Vlahoviću objasnivši mu da uzroke za takvu Jeretičku priču ne treba tražiti u seljačko kulačkom anarhizmu, niti u nepartijnosti, već u jednostavnoj, dobronamernoj želji da izvrgnem ruglu niz pojava koje mi bodu oči... A evo jedne stvari, druže Veljko, koja mi naročito jede dušicu i koja me goni na zajedljive viceve i na bježanje od rukovodilaca. To je silan broj poltrona, ljigavaca i beskičmenjaka koji se vrzmaju oko Partije i rukovodstva i svuda gdje se nađu i nameću kao konjske muve... Vi zbog jedne priče vadite sablju kao da pred sobom neprijatelja imate. Znam da neću poginuti zbog smjele riječi kazane u dobroj namjeri, ali mi je krivo kad se na to gleda mrkim okom. Nije me majka Ličanka rodila da puzim i previjam se i više volim da me čak i anarhistom nazovu, i drskim i bezobraznim čovjekom, negoli književnikom bez kičme, bez dostojanstva i savjesti.

Još jednom će doživotni predsednik Jugoslavije prozvati nekoga, ovog puta predstavu Kad su cvetale tikve koja je igrana samo pet puta 1969. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. NJemu je, naravno, neko rekao da je to predstava gde se blati naš društveni sistem, pa je on u Zrenjaninu, u govoru koji je održao, rekao da je to pisao onaj koji je bio na mramoru, na Golom otoku... LJudi iz naše sredine pljuju na nas, pljuju na naše tekovine, pljuju na naše žrtve, žive u našoj sredini, a već su jedanput pokazali da ne vole ovu zemlju... Ja ne tražim sada njegovo hapšenje. Nasuprot tome, sve mora ostati javno.

Još jednom je Tito ponovio da neće hapsiti, ovog puta Dragoslava Mihailovića koji se priseća dok je slušao govor preko Radio Beograda:
Kada je držao taj govor protiv mene, moj strah je trajao jedan minut! Možda je važno u ovom razmišljanju još nešto. Čim sam došao do izvesnog glasa u literaturi, ja sam se trgao i rekao sebi: Ne smeš da se plašiš. Mislim da me je literatura, naročito kritika, spasila u tim trenucima. Jer, ideja Partije je bila da me izbace iz literature, ali kritika to nije dala.
Sociolozi, analitičari ali i suve brojke, svedoče da su najviše problema sa umetnicima imali srpski liberali političari Marko Nikezić, Latinka Perović, Rajko Danilović... S jedne strane, napisaće Slavoljub Đukić u svojoj knjizi Slom srpskih liberala , bilo je to vreme u kome su bujali kultura, umetnost i štampa, a tolerisane su zabrane u kulturi... Liberali su zabranili brojne časopise, hapsili su studente, bunkerisali filmove. Pisac Matija Bećković će danas za NIN reći da su, po pravilu, nekadašnji najveći egzekutori, posle pada sa vlasti postajali najveće demokrate.

Čovek koji je zabranio predstavu Golubnjača 1982. godine u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Živan Berisavljević, nikada nije odgovorio šta mu je bio motiv i namera da proizvede jedan od najbesmislenijih slučajeva u politici i kulturi ondašnje Jugoslavije.

Poslednji primer da je vođa prozvao nekoga jer mu se baš ne dopada odnosi se na reditelja Kokana Mladenovića, a zbog izjave na jednom portalu. Novinar je pitao premijera Aleksandra Vučića kako komentariše Mladenovićevu izjavu da pati što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija. Mislim da je toliko zlo moralo da bude ugušeno u krvi. I mislim da nam se krv približava u svakom smislu. Premijer je odgovorio:

Taj čovek (Mladenović) koji priziva krvoproliće govori o sebi. Što god da kažem bilo bi malo. Vi znate da imamo i političke predstavnike koji su prizivali ukrajinski scenario u Srbiji, a sada su u mišjoj rupi. Oni govore o sebi, ni o kom drugom. Sramota je da radnici iz kulture takve reči koriste. Sramota je blaga reč kojom bih to opisao.
Kokan Mladenović autoru ovog teksta objašnjava:

Josip Broz Tito je za 35 godina na vlasti samo dva puta izgovorio imena ljudi, odnosno predstave. Ako je suditi po ovom kratkom boravku na vlasti, premijer Vučić je već sada nadmašio Tita u direktnom obračunavanju sa onima koji su mu nepodobni. Ne doživljavam to samo kao udar na sebe, već na sve ljude koji još imaju hrabrosti da u ovoj zemlji govore suprotno od vlasti. Ne insistiram da sam u pravu, već insistiram na pravu da govorim ono što mislim o sistemu koji upravlja ovom zemljom. Ta paranoična potreba za apsolutnom kontrolom direktno vodi u diktaturu.