Sapunjara

Neću više da slušam Srpski na srpskom, do prošlog četvrtka omiljenu emisiju na Radio Beogradu. Jer, čuj, ne kaže se: Eno ga domaćin! nego se kaže: Eno domaćina! Cvrc, Milojko! Kao, ono ga je štetan uticaj iz južnosrbijanskog govora! A baš bih voleo da mi ti vajni jezikoslovci kažu koja su to književna dela napisana na zlatnom srpskom jeziku, a koja bi mogla da se po lepoti porede sa delima Bore Stankovića!?

Nego zove me Bilja: Umrla Usnija Redžepova. Vidim i Bilji žao Usnije. Ah, sećam se da mi je njena prezimenjakinja Esma, pre šest decenija, u skopskoj mahali razbila kamenicom glavu. Rekao sam joj, u dečjoj svađi, da je Ciganštura, ali, prvo je ona meni rekla da sam Srpče, a to je onda u Skoplju bilo pogrdno i uveliko se pričalo da Šiptari kradu srpsku decu i da od njih prave sapun. Titova Jugoslavija još tada se raspadala, ali mi to nismo hteli da primetimo. A, uz Smiljanićevu palatu, u kojoj sam stanovao, bio je prilepljen katolički samostan. U njemu je živela Majka Tereza, kasnije nobelovka. Dolazila je kod moje majke Dušice, profesorke francuskog, i uvek bi donosila kolače, tatlije. A mnogo kasnije, na samrti, pisala je rimskom papi iz Indije kako, na kraju života, nije sigurna da li je, zaista, postojao Isus iz Nazareta. Mora da je u Kalkuti čula da je Hrist proveo detinjstvo i mladost u Indiji kod oca Aleksandra Makedonskog!?

Kad, tiruli, tiruli. Zove Dragička, praunuk Leonarda da Vinčija. Obaveštava me da će Šešelj da gostuje na Farmi! I, čuj, šta će vojvoda da kaže: Srbi su došli na Balkan u šestom veku na poziv vizantijskog cara Iraklija!? A šta ćemo, vojvodo, sa onih dvanaest rimskih imperatora iz jugoistočne Srbije, a koji su, uglavnom, bili Srbi? Šta ćemo sa Niketom iz Remizijane, za koga je i Vatikan priznao da je slovenskog porekla? Nećemo, ovog puta, o vinčanskom pismu koje je, očigledno, praćirilica...
A kad sam, već, sišao u Belu Palanku, odem da kupim slaninu sapunjaru. Sto trideset dinara kilo, bajo! A bila je i jeftinija, nego belopalanačka sirotinja navalila ko mutava, i, hop, skoči cena preko noći.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, baca oko na sapunjaru, a kao razmišlja o Šešelju: Kod njega mi, takođe, smeta veličanje Nemanjića! Zna se da je Nemanja tek pedeset i drugi vladar Srbije! A onih prethodnih pedeset vladara se ni imenom ne pominju da se ne bi otkrila veza sa Aleksandrom Velikim, to jest, Karanovićem! U Bosni se to prezime, do danas, još sačuvalo...
Vraćam se u Vidovo po mesečini, i setim se da mi je Dragan Ilić, jedan od osnivača Srpskog četničkog pokreta u Nišu, svojevremeno, pričao: Kada je deda Miloje, stari četnik iz sela Studena na Suvoj planini, prvi put video Šešelja u Nišu, odmah je rekao: Deca ovaj, bre, crven! Begajte podalje od njeg A, bajdvej, i komunistima je odgovaralo da su Srbi došli ovde u šestom veku, da ne pomisle da su narod najstariji, pa da, načisto, polude...

I moja Crna se na sapunjaru oblizuje, pa kaže: Mislila sam da glasam za Šešelja, ali sada neka traži glasove kod vizantijskog cara Iraklija!