(Ne)srećna zemlja

Foto Beta/Dragan Karadarević

Zaokupljen svakodnevnim problemima nisam skoro ni primetio da je pre nekoliko dana, 10. oktobra, Srbija postala normalna ekonomska zemlja, u kojoj će ljudi moći da žive od sopstvenog rada, baš kao što je to dve godine ranije, na završnoj konvenciji SNS-a, uoči lokalnih izbora u Vrbasu obećao lider naprednjaka, sada premijer Aleksandar Vučić.
Takvu grešku sigurno neću ponoviti kada za dve godine sednem na voz u Beogradu i stignem do Novog Sada već za pola sata (da, za 30 minuta, a ne kao sada 30 kilometara na sat), što je pre nekoliko dana obećala potpredsednica Vlade i ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović.

Samo da vežem čvor, da slučajno, kad krenem za Novi Sad, ne zaboravim da sednem u metro i tako izbegnem saobraćajne gužve po Beogradu. Uostalom, metro bi trebalo ovih dana da bude gotov, jer je Dragan Đilas onomad, 20. septembra 2013. obećao da bi uz podršku Vlade za jedno dve godine mogli da realizujemo san svih Beograđana da Beograd dobije metro.
Ni stanovnici drugih gradova nemaju razloga da se žale, jer je u avgustu 2014, kao što je to dve godine ranije i obećao tadašnji ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić, kompletno završen Koridor 10 kroz Srbiju. A kad Mrka nešto obeća, to bude gotovo bar tri dana pre roka!

NJegov kolega Velimir Ilić ne može da prežali što ga je Mrkonjić za prsa pretekao, jer će do kraja ove godine biti završen i auto-put od Beograda do Požege. Ako ste zaboravili, Ilić je 2. decembra 2012. obećao da će ta deonica na Koridoru 11 biti završena za tri godine. A kako i ne bi kada su, po rečima Ilića, još onda radovi počeli da se odvijaju punom parom na deonici LJig-Preljina, a posebno između Gornjeg Milanovca i Čačka. I tu je, izgleda, bila i najveća greška. Od onoliko pare izgleda da je i auto-put ispario! A možda je on na svom mestu, samo ga ne vidimo.

I dok se radovi na Koridoru 11 užurbano privode kraju, građani Srbije mogu da odahnu, jer su u novembru 2014. konačno i to besplatno legalizovali 1,3 miliona neprijavljenih kuća, vikendica i drugih objekata. A sumnjali ste kada je 8. novembra 2012. ministar građevine i urbanizma izjavio da će legalizacija biti završena za dve godine! I šta kažu sad neverne Tome? Zašto ćute? Da ne čekaju novi rok za besplatnu legalizaciju? I ko će im biti kriv ako im sada u posetu dođe Ilić, ali ovoga puta kao ministar za vanredne situacije?
Nezadovoljnici, sa suficitom emocija i deficitom strpljenja, ipak bi trebalo da sačekaju još par dana, jer će 19. oktobra, kako je to na taj dan pre dve godine obećala Zorana Mihajlović, Srbija stati na zdrave noge, jer više neće imati visok javni dug, niti visoku nezaposlenost.

Dodatni razlog za zadovoljstvo je što je Vlada ispunila svoje obećanje iz novembra 2013. da u javnom sektoru neće biti više zapošljavanja. Doduše, nije ga bilo ni manje nego ranije, pa je i ove godine, dok je na snazi bila zabrana, zaposleno više od 9.000 novih činovnika. Šta li će tek biti od januara kada ova zabrana prestane da važi?
Reforme u Srbiji, ipak, više niko ne može da zaustavi. Kao što je to najavio tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, početkom 2013. reformisana je i Poreska uprava, koja je detaljno ukrstila prijavljene prihode i imovinu najbogatijih ljudi u Srbiji, sa ciljem da otkrije ko je od njih godinama izbegavao poreze.

A kakva li će tek srećna zemlja Srbija biti narednih meseci, bar do aprila 2016, ako premijer Vučić ne posluša predsednika Tomislava Nikolića, koji smatra da nema nijednog razloga za vanredne izbore. Kakvih li će sve novih obećanja biti. I šta li će novo smisliti Aleksandar Vulin. I on će morati da nadmaši sebe, a to neće biti nimalo lako. Teško je smisliti nešto jače od izjave: Da je naša bratska Grčka imala jednog Aleksandra Vučića na čelu vlade pre sedam godina, kada je počela kriza, ne bi bila u ovako teškoj situaciji kao što je danas. Ne bi. Jer bi na vreme razumela šta znači štednja i šta znači rad. Posle ovoga, Vulinu je trebalo promeniti resor. Da ne bude ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, već samo ministar za rad i štednju.