Grob u tuđini

Foto pixsell.hr

Na Trgu brodogradilišta u Rovinju, Laslo Vegel kaže: Egzil? Šta ta reč danas znači? I da li postoji? NJegovim pitanjem počinje razgovor za okruglim stolom nekoliko minuta kasnije u rovinjskom Multimedijalnom centru, u okviru programa Dani Mirka Kovača. Imamo li trajnoga grada napisao je Kovač u naslovu eseja u kome opisuje kako je prohladnog 13. decembra 1991, kao bjegunac, stigao u istarski grad. Iste godine, pre nego što je bio prinuđen da napusti Beograd, stizale su mu razglednice iz Rovinja, od nepoznate osobe, s istim motivom (Istočna gradska vrata luk Balbi), samo s pozdravom, ispisane istim rukopisom i potpisane slovom, valjda inicijalom. Nikada nije odgonetnuo misteriju. Rekli bismo: sudbina.

No, u raspravi se brzo stiglo do prokletstva. Izdavač Nenad Popović, prevodilac i urednik, odgovorio je na Vegelovo pitanje, govoreći o hiljadama izbeglica, i vratio priču na književne egzile. Na emigracije: mentalne, unutrašnje, stvarne, političke, estetske. Skrenuo je pažnju da je prostorija puna ljudi u svim mogućim vidovima emigracije, poluemigracije i obeleženosti. Pisac knjige o fenomenu gastarbajtera ponovo je čitao Embahade Miloša Crnjanskog. Zanimalo ga je poslednja reč iz naslova tribine (Grob u tuđini sudbina ili prokletstvo).

Kako je primetio, Crnjanski je do kraja života pravio analizu: šta se sve dogodilo u Jugoslaviji, Srbiji, Beogradu. Misli da se i Mirku Kovaču desilo nešto slično. On se nije osećao preterano nacionalnim piscem, a kad je došao u Rovinj, pa do kraja, pisao je ogroman tekst u kojem je pokušavao da u različitim žanrovima opiše situacije, pojmove, događaje i konstelacije koje se odnose na Beograd.

Smatra da biti odgurnut, izbačen, nije isključivo zla sudbina. Nekadašnji kritičar splitskog Ferala misli da je emigracija prokletstvo: ti možda nikada više nećeš moći da se oslobodiš jedne vrste krivice, biografske zabune. Kovačev prethodnik nije samo Crnjanski, već i Breht, Tomas Man. Iako su otišli iz Nemačke, počeli su da pišu najnemačkije knjige. Ostatak života bavili su se nemačkim problemom, svejedno da li su bili u Holivudu ili na Pacifiku. Popović ističe da je paradoks, pravo prokletstvo, što traume više nikada ne možeš da se oslobodiš.

Gde je Mirko Kovač pomenuo tu reč? U eseju Povratak u Istru napisao je da je otkrio taj komadić zemlje kao jedino moguću verziju svog života, jer u svakoj drugoj našao bih se u tuđini i egzilu, a za takvo što nisam bio spreman. Protivrečnost je možda bila sakrivena već u naslovu okruglog stola. Iz Rovinja, gradovi detinjstva činili su se književniku kao tuđina. No, sudeći po pričama i romanima, neprekidno im se vraćao. Čini se da su upravo oni stalno ležali na površini radnog stola. Kao da je svoje bivše gradove iznova rasklapao i ponovo ih sastavljao.

Igor Štiks, autor romana Dvorac u Romanji i Elijahova stolica, skrenuo je pažnju na temeljnu razliku između onog egzila kada ste prisiljeni da odete u inostranstvo, u nešto što niste poznavali, u drugi jezik, i egzila unutar istog jezika, unutar nečega što je do juče bila ista zemlja. Izgovorio je upravo ono pitanje koje je sebi u Pisanju ili nostalgiji postavio Kovač.
Postoji mnogo pisaca koji su ostali unutar svog jezika, ali i onih koji su otišli i prihvatili novi jezik. Aleksandar Hemon, na primer. Postoje i autori koji su se odselili kao klinci. Tea Obreht otišla je s osam godina i piše na engleskom. Igora Štiksa problem je zaintrigirao jer je sam iskusio i jedno i drugo. Razliku između toga da padnete u nepoznato ili da se krećete u području svog jezika, ali da se sve promenilo... Kome je bilo lakše? Ne znam. Ponekad mu padne na pamet da je bilo lakše otići tamo gde vas niko ne zna, gde možete slobodno da budete stranac.

Jedna od stvari koja mu najteže pada kada ide po postjugoslovenskom prostoru jeste vrsta razlike koja se svuda traži. To je prva stvar: markiranje kao stranca! Posle svega, nakon deset godina, akademske tekstove piše na engleskom. Uskoro mu izlazi prevod knjige i kaže da je srećan što su prevodioci našli rešenja koja ni sam ne bi našao u svom jeziku. Onom na kome piše svoju prozu! Na kraju objašnjava kako se egzil može preživeti a da se čovek ne pomeri s mesta. Pogotovo danas kada se sav svet oko vas menja neverovatno brzinom.



Profesor Novica Milić, reditelj dokumentarnog filma o Mirku Kovaču, smatra da se egzil grubo može podeliti na tri tipa. Postoje prinudno, dobrovoljno i unutrašnje izgnanstvo neka vrsta povlačenja koje je često kod pisaca. Pisanje je povlačenje na određeno vreme od sveta, od okoline. Mislim da je Kovač prošao kroz sve tri vrsta izgnanstva, rekao je Milić. Na izvestan način, izgnanstvo može da bude dobitak za književnika, dobitak za čitaoca.

Istoričar Dragan Markovina misli da je svaki misleći čovek na svetu danas u suštini u egzilu, bilo gde da živi. Glavni razlog za to jeste što je kompletan prostor suštinski, planski devastiran, na svaki mogući način. Svi smo mi prisiljeni živeti u nekoj vrsti egzila. Izbegavamo neka mesta, vraćamo se nekim drugim... Ako je rat iz devedesetih nešto doneo, doneo je činjenicu da smo svi mi, na ovaj ili onaj način, egzilanti. Prvi dobitnik Nagrade Mirko Kovač za knjigu Između crvenog i crnog: Split i Mostar u kulturi sjećanja ističe da nas pitanje izgnanstva vodi do pitanja identiteta, posebno na planu intimnog, ličnog osećanja. Za mislećeg čoveka problematično je da ima isključivo jedan identitet, nacionalni, gradski, porodični.

Egzil je nužno vezan i za pitanje slobode. Činjenica da postoji neka točka na kugli zemaljskoj u koju ne možete otići, na kojoj se ne osjećate ugodno, zapravo vas čini neslobodnim. Objašnjava šta znači izgubiti rodni grad, govori o gubitku koji se oseća kada nemate mogućnost da provedete normalan život u mestu u kome ste živeli. Čitav proces odlaska ljudi s ovih prostora vidi kao nepovratan. Svet koji nas je vaspitavao, učio, više ne postoji, gde god bili.

Ako se u svom gradu nemaš kome izjadati, onda je to najgore mjesto za život, govorila je majka saopštava nam pripovedač Kovačevog romana Grad u zrcalu. Koketirajući s rečju ja, napominje da se selio trideset dva puta. Sve je tragove za sobom uništio: zadržao je jedino očevu tabakeru sa zlatnim i platinastim umecima. Zasigurno će svako sjećanje biti zabranjeno; nema više ničega iza mene, sve je ugašeno, sve je opustjelo i više ne vrijedi čeprkati po pepelu, niti vrijedi ma i jedan ugljenčić ponovo raspaliti, više mi nisu potrebne iskrice... Upravo u toj knjizi, maestralno se vratio u zavičaj (pa to je sada moja tema).

Pisac Oto Horvat dobio je Kovačevu nagradu za najbolji roman objavljen tokom prošle godine. Razmišljajući o izgnanstvu i književnicima, Horvat napominje da danas treba da razmišljamo o identitetima koji su postali hibridni. Egzil može da bude da izabran ili nametnut. I on vidi paradoks, ali u reči grob iz naslova tribine. Svaki je tuđina! Zanima ga pitanje slobode i mogućnosti izražavanja na jeziku koji smo odabrali.

Dok je primao priznanje za knjigu Sabo je stao, na sceni rovinjskog pozorišta Antonio Gandusio, rekao je da neće pričati o tome koliko je Kovač bio važan jednom novosadskom gimnazijalcu. Rešio je da pre opiše jedinstveni događaj koji je imao kao čitalac; nešto što mu se nije desilo s drugim tekstom. Doživeo sam, iskusio telesno, ono što sam kod Kovača čitao. I to nije bio aha efekat, nego direktno, trenutačno iskustvo dodira lišća na koži. To je moj primer za čitalačku fenomenološku recepciju Kovača: koliko je njegova proza bila slikovita i sugestivna.
Na Trgu brodogradilišta, književnik Laslo Vegel, izgovara još dve reči: Unutrašnja emigracija.