Reformisti i konformisti

Foto Oliver Bunić

Iskreno, vidim da narod ne podržava najvećim delom reforme koje moramo da sprovodimo i zbog toga se loše osećam, jer nema smisla da se to radi ako građani nisu za to! Kome se ovim rečima pre nekoliko dana požalio premijer Srbije Aleksandar Vučić?

Istim onim građanima za koje tvrdi da ne podržavaju reforme za koje se on, kao, zalaže?

Direktorima javnih preduzeća, koji lošim rezultatima i gomilanjem gubitaka, koji se mere desetinama milijardi dinara, guraju klipove u točkove i potpuno obesmišljavaju svaku pomisao na reforme?

Članovima sopstvene stranke, koji su bili najbrojniji na protestnom skupu protiv reformi?

Istraživačima javnog mnjenja koji su izmerili da je više od 90 odsto građana protiv reformi? I otkud sad to, kad su samo nekoliko dana ranije tvrdili da 56 odsto građana podržava premijera i njegovu politiku?

Da se nije požalio opoziciji, koja nije imala hrabrosti da neke od tih istih reformi sprovede dok je bila na vlasti i kada je bilo vreme da se povuku neki od nepopularnih poteza?

Ili koalicionim partnerima, koji su sa bivšim saveznicima u prethodnoj vladi nekim populističkim potezima udarnički Srbiju gurali ka ivici bankrota?

Možda medijima, od kojih većina javlja da srpske reforme podržavaju svi u svetu, od MMF-a, Svetske ili Evropske banke za obnovu i razvoj, preko Evropske komisije do Angele Merkel i drugih najmoćnijih i najvažnijih ljudi sveta?

Ili se naprosto požalio na zlu sudbinu što je njemu zapalo da uradi nešto što je odavno trebalo uraditi, a što sigurno neće povećati njegov i rejting njegove stranke? Što baš i nije zgodno ako se već za proleće planiraju prevremeni parlamentarni izbori.

Jedno pitanje, a mnogo dilema. Premijera je, ipak, najviše zabolelo kad je video da je najveći broj prisutnih na protestima ispred Vlade iz SNS. Ne sumnjam da ga je to jako zabolelo, ali nije smelo baš toliko da ga iznenadi. Da je ikada anketirao ljude iz najbližeg okruženja davno bi se uverio da su mu neki od njih veći protivnici od najžešće opozicije. Oni jednostavno nisu reformisti, već konformisti! Zbog toga su se, bez mnogo razmišljanja, učlanili i glasali za SNS. Ali se sve vreme nadaju da će Vučić shvatiti zabludu, odustati od reformi i nastaviti SPS (Sve Po Starom). Tim pre što reforme podrazumevaju da se vrednuju ljudski kvaliteti i rezultati rada, a ne puka poslušnost. A kada, ili bolje rečeno ako dođe taj dan, hiljade naprednjačkih prišipetlji neće moći da zadrže fotelje u koje su se smestili na osnovu minulog stranačkog rada.

Zbog toga je i armija nekadašnjih kadrova iz bivših vladajućih stranaka bila protiv reformi. U međuvremenu, čim su shvatili da će vlast naprednjaka potrajati, neki su na brzaka skinuli dres DS-a, DSS-a, URS-a, LDP-a, pa i stranaka vladajuće koalicije i potpisali pristupnicu za SNS. I šta mislite, da će sada iskreno biti za reforme? Ma šta vam pada na pamet. Promenom dresa završene su sve promene koje oni priželjkuju.

Premijerovo razočaranje je, međutim, dobra vest, jer da nije uočio, ne bi ni pokušao da reši problem. Ovako ostaje bar nada da će nešto preduzeti. Da mu se ne desi kao Vojislavu Koštunici, koji je svojevremeno imao podršku više od 90 odsto građana, a u političku penziju je neobavljenog posla otišao zato što je DSS ostao ispod cenzusa.

I da, podrška će sigurno biti veća ako se teret reformi ravnomernije rasporedi. A teško da će u to neko poverovati sve dok u Srbijagasu, koji već dve godine zaredom pravi gubitak od 45-50 milijardi dinara, plate budu za 80 odsto veće od prosečnih zarada i četiri puta veće od prosečne penzije u Srbiji. I pride dobijaju bonuse. Ali, džaba, teško da će oni ikad podržati reforme.

Zato je na Vučiću da konačno izabere. Popularnost ili reforme. Ne može i jare i pare. A, ako se dobro sećam, na poslednje izbore Vučić nije izašao sa sloganom sve za rejting, već svom snagom u reforme. Nisu baš svi to zaboravili.