Plašili smo se trovanja

Foto profimedia

Tri nedelje pregovora u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt Paterson, kod Dejtona u državi Ohajo novembra 1995. i pravni sporazum koji je tada potpisan značili su kraj ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ali donekle i ozvaničenje ratnih granica i etničke podele koje se i nakon dve decenije i te kako osećaju u Bosni i Hercegovini. Ali, te tri dramatične nedelje imale su svoje kritične momente, nepoznate detalje i naravno pripremu.

NIN saznaje da je čitavu priču u martu 1995. pokrenuo jedan srpski diplomata koji je uz pomoć stranog kolege osmislio formulu dva entiteta - tri naroda. Prema toj verziji događaja srpski diplomata je najpre ubedio Miloševića, a potom u najvećoj tajnosti doveo u Beograd kongresmena i guvernera NJu Meksika Bila Ričardsona.

Sloba je prihvatio formulu dva entiteta - tri naroda. Nije bio od ljudi koji su mnogo zatezali, ali je verovatno bio pod strašnim uticajem žene. Pred njom barem u mom prisustvu nije vodio ozbiljne političke razgovore. Čitav papir bio je napisan na stranicu i po, a Milošević i Ričardson su se potom deset dana usaglašavali u Karađorđevu. Bilo je natezanja, ali su se na kraju tog `deljanja` dogovorili. Ričardson je kasnije izlobirao kod Amerikanaca da se pokrene šatl-diplomatija koja je prethodila pregovorima u Dejtonu. Tek nakon toga se pojavljuje Ričard Holbruk koji je u Dejtonu zajedno sa generalom Veslijem Klarkom bio glavni posrednik, kaže jedan od učesnika mirovnih pregovora u Ohaju koji je insistirao na anonimnosti.
Kasnije, Dejtonski sporazum će postati kulminacija šatl-diplomatije koju je vodio Holbruk sa svojim timom pod sponzorstvom SAD. Šatl se sastojao od posredničke uloge između zaraćenih strana.

NIN-ov sagovornik kaže da je od početka ideja bila da se napravi novi Kemp Dejvid - vojna baza u Merilendu u kojoj su vođeni pregovori o miru između Izraela i Egipta 1978.
Rekao sam Amerikancima da ne puštaju nikog iz baze dok se ne dogovore. Kazao sam - nađite neko mesto gde možete da ih držite 24 sata pod ključem i da ih `davite`. Poslao sam našu ekipu ranije u Dejton da pronađu tajne ulaze i izlaze iz baze. Slagao sam Miloševića da vodimo 37 ljudi, a u stvari ih je bilo 57. Neki su bili smešteni u hotelima u Dejtonu, neki u Vašingtonu, jer nismo znali šta sve može da se desi. Imali smo jaku logistiku, odlične veze sa Beogradom i otvorene i šifrovane. Iz Beograda smo čak poneli velike količine hrane - pršutu, sir, kajmak, piće... Plašili smo se trovanja. To je bila bespotrebna opsesija, ali je postojala, priča naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, u samoj bazi nije bilo ničeg glamuroznog kako se to godinama kasnije spekulisalo. Bili smo u barakama, zapravo je to bio prefarbani lesonit. Sobe su bile pristojne, ali daleko od luksuza. Ispred svakih vrata danonoćno su stražarila po dva američka specijalca. Tako se desilo da devojka koja je takođe bila pripadnih specijalnih jedinica i njen kolega uđu u vezu i potom se i venčaju.

Kaže i da je Milošević samo jednom tajno bio u nekom šoping molu u Dejtonu, da je kupio cipele koje je njegov šef kabineta posle nekoliko puta menjao. Šetali smo po tom tržnom centru sa minimalnim obezbeđenjem. Da je neko hteo, mogao je da nas pobije ko zečeve. Ali nije se desilo... Drugi članovi tima koji su poznavali tajne ulaze i izlaze bili su više puta napolju.
Odnos trojice predsednika, Izetbegovića, Miloševića i Tuđmana opisuje kao normalnu, pristojnu komunikaciju. Ne krije da je Milošević bio u prisnijim odnosima sa Tuđmanom, jer je ovaj bio samostalan, dok je Izetbegović bio pod stalnim pritiskom i pratnjom članova bošnjačke delegacije, Muhameda Šaćirbeja i Harisa Silajdžića. Priča kako su se s Tuđmanom lako dogovorili oko Slavonije, iako je Milošević bio spreman da je prepusti, te da je hrvatski predsednik bez problema dao čitavu Posavinu zbog čega je u Zagrebu kasnije imao velikih problema. Milošević, Izetbegović i Tuđman su se šalili međusobno, oslovljavali su se imenima, nije bilo one uobičajene etikecije. Organizovali su i nekoliko večera u oficirskom klubu. Nije tačno da je Milošević tražio jastoge za večeru, niti je Izetbegović gledao fudbalske utakmice, kako se kasnije pričalo.

NIN-ov sagovornik se seća da je Milošević mnogo problema imao sa delegacijom bosanskih Srba, u kojoj su bili Momčilo Krajišnik, Aleksa Buha i Nikola Koljević. Prema njegovim rečima, osnovna ideja srpske delegacije bila je da se dobije 49 odsto teritorije, kao i da linija razgraničenja između zaraćenih strana bude četiri kilometra. Sloba koji je bio glavni pregovarač oko mapa imao je nameru da ukoliko dogovori propadnu odseče naš deo, bukvalno kao testerom. Lideri bosanskih Srba su bili baš `tvrdi`. Posebno Krajišnik i Buha, jednostavno su bili otrov. U toj delegaciji je najrazumniji bio Koljević. Imali su vojnu prednost koja je bila dosta fiktivna i umišljali su da se to može održati. Bilo je užasne vriske i vikanja između Miloševića i lidera bosanskih Srba. Na kraju im je delegacija Srbije ukinula faks jer su na dnevnom nivou slali izveštaje Mladiću i Karadžiću, ne shvatajući suštinu stvari. Najpre nisu govorili jezike, sem Koljevića, ali on se baš nije ni trudio da im to prevede. Jednostavno, nisu razumeli sve te anekse i sve su doživljavali kao poraz. Takve izveštaje su slali Karadžiću i Mladiću koji nisu bili u delegaciji, jer su već bili optuženi za ratne zločine. Presekli smo im tu vezu, ali su se ubacili Francuzi. Jedan njihov general im je omogućio da nastave tu komunikaciju. Mislim da bi bilo bolje da su mogli da prisustvuju Karadžić i Mladić. Najpre, ne bi dobijali pogrešne informacije, a potom Karadžić bi shvatio sve političke i geografske tačke sporazuma, a Mladić vojne.

Ne može se sa sigurnošću, ipak, tvrditi da bi Mladić i Karadžić u Dejtonu bili manje popustljivi. Posebno ako se ima u vidu da je u leto 1995. Vojska Republike Srpske doživela nekoliko vojnih poraza, a Milošević svu krivicu svalio na rukovodstvo na Palama. S druge strane, Miloševića su brinule i sankcije koje su već ozbiljno oštetile Srbiju. Naš sagovornik ne spori da su sankcije imale uticaja na pregovore, ali tvrdi da je primarni Miloševićev cilj bio postizanje mira.

A najveći kamen spoticanja na putu mira bile su mape i tu je bilo najviše spora sa Bošnjacima. NIN-ov sagovornik svedoči da je Izetbegović želeo pošto-poto da dobije Brčko, a da je velika borba vođena i oko Sarajeva. Ideja bosanskih Srba bila je da se grad podeli, na šta Izetbegović nije pristajao. Prelomio je, kako kaže, Milošević.
Pokušavao je da nađe rešenje za podelu, išao od ulice do ulice, da bi u jednom momentu rekao: `Ne vredi, ovako pravimo novi Berlinski zid, tu će izbijati stalni sukobi. Muslimani su zaslužili Sarajevo, bili su tamo tokom čitavog rata, borili se za njega. Srbi su pobegli iz grada.` Priznajem, bio sam iznenađen. Holbruk i tadašnji američki državni sekretar Voren Kristofer su bili zapanjeni, ali im je laknulo... Krajišnik je insistirao da se sačuva deo koji će postati srpsko Sarajevo, jer je tu imao građevinsko zemljište. Na kraju je prodajom tog zemljišta pokušao da plaća advokate u Hagu.

Nije tajna da je Milošević bio ljubitelj viskija, a godinama kasnije mediji su navodili da je upravo odluku o prepuštanju Sarajeva doneo nakon nekoliko žestokih pića. To nije tačno, nije bilo alkohola. Milošević je inače dobro podnosio piće, najčešće bi u toku večeri popio dva viskija, priča učesnik događaja u Dejtonu.

Prema njegovim rečima, Milošević je zauzvrat dobio Brčko, što će kasnije gotovo dovesti do propasti pregovora. Neki drugi očevici, koji su bili u Dejtonu, svedočili su da je tadašnji predsednik Srbije u očaju međunarodnim posrednicima rekao: Dajte mi kamen, močvaru, bilo šta samo da doguram do 49 odsto teritorije.

NIN-ov sagovornik, međutim, kaže da je Milošević poznavao svako selo, svaki zaseok u Bosni, svaku ulicu u Sarajevu, jer je svojevremeno, radeći u Tehnogasu, proputovao Bosnu uzduž i popreko. Na kraju su nas, ipak, prešli. Debljina olovke kojom su crtane mape je bila nekoliko kilometara, tako da smo tu izgubili više od jedan odsto teritorije.


Foto profimedia

Kao kritičan momenat opisuje noć uoči potpisivanja sporazuma, jer je Izetbegović zbog Brčkog odbacio sve što je ranije dogovoreno. Kaže da su Bošnjaci bili spremni da nastave da ratuju i da mu ni danas nije jasno zašto im je Brčko bilo toliko značajno. Bila je već prošla ponoć. Došao je Klark, potom i Holbruk, koji je već pisao oproštajne govore i nameravao da saopšti da su pregovori propali. Milošević je spavao, tražili su da ga vide i da mu to saopšte. Primio je u pidžami čitavu američku delegaciju. U prvi mah, Milošević je bio spreman da prekine pregovore. Neko iz srpskog tima je rekao da ne možemo bez sporazuma da se vratimo u Beograd, da će nam otkinuti glave. Spreman je puč i to u Politici. Dogovoreno je da Milošević ujutru proba da ubedi Tuđmana da potpiše sporazum. NJihov sastanak trajao je 15 minuta i Tuđman je pristao. Otišli su potom kod Kristofera i saopštili da su se dogovorili da potpišu sporazum, te da on mora da ubedi Izetbegovića. Kristofer je dugo `lomio` Izetbegovića. Bilo je suza, padanja u nesvest, udaranja nogama o sto, opšte ludilo...

Naš sagovornik iznosi i potpuno nepoznat detalj koji je prethodio potpisivanju sporazuma. Imali smo tajni sastanak na kome su Kristofer i Holbruk tražili da Milošević garantuje da nijedan američki vojnik koji bude raspoređen u Bosni neće poginuti. Milošević je bio šokiran, nije mogao da veruje, ali su posrednici rekli da sada oni neće potpisati bez tih garancija. Nije imao kud i pristao je...

Dva dana nakon povratka srpske delegacije iz Amerike, Milošević je imao i čeoni sudar sa Radovanom Karadžićem, u to vreme aktuelnim predsednikom Republike Srpske. Karadžić nije pristajao na dogovoreno i stvar je izgledala poprilično mučno, priča naš sagovornik. Milošević ga je `mučio` u Dobanovcima dok nije pristao.
Sporazum koji je okvirno parafiran 21. novembra u Dejtonu a zvanično potpisan 14. decembra 1995. u Jelisejskoj palati u Parizu, umalo još jednom nije propao. Ovog puta stvar je minirao francuski predsednik Žak Širak. Uslovljavao je zvanično potpisivanje, iako su ceremoniji prisustvovali i Bil Klinton i Helmut Kol, puštanjem dvojice francuskih pilota koje su držali bosanski Srbi. Milošević je razgovarao sa Širakom i obećao da će učiniti sve da se piloti pronađu i oslobode. Pronađeni su u podrumu Mladićeve kuće. Ali je drama trajala do pred samo potpisivanje Dejtonskog sporazuma u Parizu.

Original Dejtonskog sporazuma nije sačuvan ni u srpskoj vladi ni u Ministarstvu spoljnih poslova. Da stvar bude još bizarnija, pre sedam godina originalni dokument Dejtonskog sporazuma nestao je i iz arhive Predsedništva BiH. Ali se zato zna gde je završila jedna od originalnih mapa dejtonske Bosne koja je godinama stajala u kabinetu ministra inostranih poslova Srbije. Jednom prilikom kada su krečili kabinet moleri su je stavili na pod da farba ne pada po parketu. Naravno da nisu imali pojma o čemu je reč, kaže NIN-ov sagovornik.
Oni malo skloniji sujeverju verovatno bi u ovakvoj situaciji pronašli sudbinske znake. Realnost na terenu ne bi ih mnogo demantovala.