Ni jogurt nisu videli

Foto Dušan Milenković

Poražavajući podatak Zavoda za statistiku da je u Srbiji svaka treća osoba mlađa od 18 godina siromašna ili u riziku da to postane, poslednjih godina je tretiran samo kao još jedna neprijatna cifra sa kojom živimo. Tek kada je Maja Paunović, medicinska sestra iz Kraljeva, vozilom Hitne pomoći došla u školu da bi zbrinula devojčicu onesvešćenu od gladi i njenu isto tako gladnu sestru i priču o onome što je zatekla ispričala na Fejsbuku, javnost se upitala - gde to živimo. Najednom je porodica, tako slična mnogim porodicama oko nas (teško bolesna majka, nezaposlen otac i deca koja žive u bedi) postala vidljiva. Tome su svakako doprinele i Majine reči: Socijalna služba i sve ustanove nisu našle za shodno da ovoj porodici pomognu. Pitam se za što su ova deca kriva: za bolest majke, za nesavesnog oca ili za državu koja je neuređena toliko da za ovakve porodice niko ne haje?!

Građani su uradili ono što u takvim prilikama uvek rade - zatražili su broj računa na koji bi mogli da uplate pomoć i još jednom demonstrirali da se sistem zaštite dece uglavnom oslanja na ljudsku humanost a ne na državu. I to ne samo gladne već i bolesne dece jer se od korice hleba do operacije u inostranstvu sredstva obezbeđuju uglavnom preko žiro-računa koje objavljuju mediji. Taj očekivani scenario ni ovog puta nije izostao, ali jeste stav glavnih igrača zaduženih da sistemski rešavaju ovakve probleme, poput Ministarstva za rad. Takođe je interesantno da se tim povodom nije oglasio ni Fond Dragice Nikolić, ni premijer Vučić koji ima šta da kaže o baš svemu što se u državi dešava, a ni SNS, ako zanemarimo broj minusa koji su botovi razdelili ispod svakog teksta u kom je citirana Majina priča. Ne samo zbog funkcije već i zbog svega što su nam obećavali kada su deca u pitanju.

Konkretno, pre tačno pet godina kada je SNS još uvek bio opozicija, Aleksandar Vučić je održao konferenciju za štampu i rekao: Potreban je potpuno drugačiji odnos prema siromašnoj deci, ali i prema deci koja su veoma talentovana i koja traže budućnost za sebe. Ako ne počnemo o njima da brinemo izgubićemo svaku šansu da imamo decu u budućnosti koja će moći da održe ovu zemlju. A kako će to uspeti da spreče detaljno je objasnila Stana Božović koja je u tom trenutku u stranci bila zadužena za brigu o porodici i deci jer je SNS pripremio rešenje kako će, ukoliko dođe na vlast, voditi brigu o deci. A to je značilo da će formirati posebno ministarstvo za brigu o porodici i deci i doneti zakone kojima će se zaštititi i unaprediti položaj dece u Srbiji ali i preraspodeliti nacionalni dohodak u korist rađanja i zaštite dece. Takođe će od poreza osloboditi sve artikle namenjene ne samo bebama već i deci predškolskog i školskog uzrasta.

Nakon više od tri godine vlasti, obećanog ministarstva nema (možda nisu imali u vidu koliki posao će im obavljati ministar za rad) baš kao što nema ni preraspodele nacionalnog dohotka u korist dece. Ono čega ima su gladna deca. I deca o čijoj nadgradnji mimo osnovnih potreba država ne brine. Na osnovu Unicefovog istraživanja znamo da 31,1 odsto dece do druge godine života nije imao minimalno prihvatljivu ishranu, da je 1,8 odsto dece mlađe od pet godina pothranjeno i da zaostaje u razvoju, da čak 6 odsto zaostaje u rastu, dok su kod romske dece te cifre desetostruko veće. Takođe, da 28 odsto dece ima manje od tri knjige, a 25 odsto manje od tri igračke. Ni podaci Republičkog zavoda za statistiku nisu optimistični s obzirom na to da je stopa siromaštva dece u 2014. iznosila 12 odsto i bila veća nego stopa siromaštva punoletnih koja je 8,9 odsto. Trebalo bi naglasiti da je u trenutku kada se SNS brinuo za sudbinu dece i najavljivao promene ako dođe na vlast stopa siromaštva dece bila 9,8.

Siromaštvo ozbiljno remeti pravilan razvoj dece, počev od kvaliteta svakodnevnog života do usluga koje se pružaju deci u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, kulturi, sportu... Pritom se suočavamo sa podatkom da je na osnovu popisa iz 2011. broj dece u Srbiji smanjen za 205.000 u odnosu na 2002. Ukoliko je socijalna i demografska politika države usmerena na povećanje nataliteta, postavlja se pitanje da li su neophodne mere štednje kojima se ukidaju usluge za decu?! Naprotiv, potrebno je da država preduzme adekvatne mere kojima će podstaći rađanje, a pre svega obratiti pažnju na štetne posledice i udare koje globalna ekonomska kriza može imati na ostvarivanje prava deteta, kaže za NIN zamenica zaštitnika građana Gordana Stevanović.

Nažalost, vlast je bila toliko zaokupljena merama štednje da je potpuno zanemarila elementarne potrebe dece, pa je u jednom trenutku otišla toliko daleko da je predložila da se ukine dečiji dodatak deci koja ne pohađaju redovno školu. Pritom se radi o svoti koja u najboljem slučaju iznosi 3.371 dinar za decu roditelja koji primaju ispod 10.000 dinara. Takođe, radi se o sumi koja prema Unicefovom istraživanju ne stiže do 23 odsto najsiromašnijih porodica zbog nejasne procene centara za socijalni rad, niti do 17 odsto porodica kojima je procedura za ostvarivanje prava prekomplikovana. To dovodi do situacije da troje od petoro dece koja imaju prava na dodatak to pravo ne ostvaruje, ali da ga na volšeban način ostvaruje čak 11 odsto najbogatijih porodica.

Siromaštvo dece možemo posmatrati ne samo kroz prizmu zadovoljavanja osnovnih egzistencijalnih već i kulturnih i drugih potreba. Osoba koja je gladna možda će naći milosrdnu dušu da joj pomogne da preživi neki dan, nedelju, godinu, ali osoba koja je siromašna duhom to teško uviđa. A kao nikada ranije, počinje da se pravi razlika između nečije dece koja izlaze na naslovnicama novina, najčešće zbog bahatosti, i dece koja padaju u nesvest od gladi. Za to vreme je u toku proces promene Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Ta promena se svodi pomalo na pogađanje: hoćemo li im davati 12 ili 24 meseci pomoć. Hoće li biti veća da je primaju kraće ili manja pa da je primaju duže, kaže za NIN Dragana Ćorić iz udruženja Roditelj.

Pomalo u senci priče Maje Paunović ostala je isto tako potresna priča koju je obelodanio Branko Kurilj, direktor škole Mara Mandić u Pančevu, koju pohađaju deca sa poteškoćama u razvoju. On je izneo podatak da od početka školske godine 70 odsto dece nijedan dan nije donelo užinu od kuće, da ostala to čine neredovno i da nije retkost da im zbog toga pozli na časovima fizičkog. Takođe, da mnogi od njih nikada nisu videli jogurt pre nego što su dobili užinu od škole, čije finansiranje je lokalna samouprava nedavno ukinula uz opravdanje da je na snagu stupio zakon koji podrazumeva jednako za sve. Zato se prešlo na opciju ništa za sve. To što je sistem doveo do toga da deca sa teškoćama u razvoju uglavnom potiču iz socijalno ugroženih porodica u ovoj, baš kao ni u nekoj drugoj priči, nije bilo u igri. Mogućnost prehrane gladne dece je ostavljena donatorima i narodnim kuhinjama (u Beogradu su trećina korisnika deca a u nekim delovima Srbije čak polovina) kojih je sve manje, dok je gladne dece sve više.



Posebno bih skrenula pažnju na problem prilikom ostvarivanja prava dece sa smetnjama u razvoju, sa invaliditetom i teško bolesne dece, kako zbog uvedenih mera štednje tako i zbog nepreciznosti postojećih propisa, zbog čega dolazi do odsustva adekvatnih usluga u sistemu zdravstvene i socijalne zaštite i nedostatku dodatne podrške u obrazovanju. Ulogu pružalaca ovih usluga preuzimaju roditelji, zbog čega ne mogu da se zaposle ili su prinuđeni da napuste posao. Zbog toga je zaštitnik građana podneo predlog o izmenama i dopunama Zakona o radu i Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom, kojim je predloženo obezbeđivanje finansijske podrške i ravnopravnih olakšica roditeljima koji sami neguju decu do momenta kada im sistem ne ponudi adekvatne usluge kako bi mogli da se posvete traženju posla, kaže Gordana Stevanović.

Iako je ovaj predlog potpisalo 60.000 građana, Vlada je zaključila kako takve izmene ne bi trebalo usvojiti, a Ministarstvo rada da može da ponudi bolji i finansijski održiviji predlog. I kao što to ova vlast uglavnom rešava formirana je multidisciplinarna radna grupa sa zadatkom (da li i sa honorarom?) da otkrije taj održivi predlog, ali joj to do ovog trenutka nije uspelo, niti je njen rad dao bilo kakve rezultate.

Svake godine, na početku školske godine, dobijemo strukturu porodica đaka u školi. I svake godine me užasne broj dece koja žive u jednoroditeljskim porodicama, ili u porodicama gde samo jedan roditelj radi ili su bez posla oba roditelja. Od čega ta deca žive? Sa čime kupuju svoju kiflu i jogurt? A nije ni rešenje konstantna humanitarna pomoć koja jeste uvek dobra, ali je ipak samo trenutna injekcija. Potrebno je sistemsko rešenje siromaštva dece, tako što će se sistemski rešiti siromaštvo njihovih roditelja, kaže Dragana Ćorić.

Pomoć ne može biti zamena za odgovorne poteze države a još manje za uspostavljanje sistema, ali je i te kako dobar pokazatelj kome bi društvo moglo da pokloni poverenje. Kada je šezdesetih godina prošlog veka u SAD delovala levičarska organizacija Crni panteri, vlast nije brinula njihova revolucionarna pretenzija sve do trenutka kada su Panteri pokrenuli program besplatnog doručka za decu. Program se munjevito širio zemljom, što je Huvera potaklo da ga nazove najvećom pretnjom za vlast i podstaklo da ih uništi. Nažalost, vlast u Srbiji štedi a opozicija se bavi visokom politikom, tako da doručak za decu nikom nije na dnevnom redu.
A i te kako bi se isplatio.