Mnogima je teže nego meni

Foto Vesna Lalić

Put između mađarskih gradova Đera i Šoprona je potpuno ravan. Baš onako kako i treba da bude u Mađarskoj. Teško je, osim u izuzetnim situacijama, očekivati da bi autobus u takvoj ravnici mogao da se prevrne. A upravo to se dogodilo 7. septembra 2013, kada je automobil iz suprotnog pravca prešao u traku u kojoj su bile košarkašice Đera. Vozač je izgubio kontrolu i autobus se prevrtao. Tih nekoliko sekundi naglavačke su okrenule i život srpske košarkašice Nataše Kovačević i, činilo se, prekinule jednu više nego obećavajuću karijeru.

Sećam se svega, autobusa, auta iz drugog pravca, prevrtanja Bila sam svesna svega što se događa. Milica Ivanović i ja izašle smo iz autobusa i odmah sam videla da mi je odsečeno čitavo stopalo. Jednostavno nije ga bilo. Nisam se onesvestila, valjda me držao adrenalin, nisam osećala ni bol... Podvezali su mi nogu zbog krvarenja, ali sam znala da će je amputirati, videlo se da tu nema šta da se `zakrpi`. Dugo smo čekali hitnu pomoć, gotovo sat i po, verovatno je to doprinelo da amputacija mora da ide do ispod samog kolena, priča Nataša Kovačević za NIN.

Dve godine kasnije, pre nekih nedelju dana, vratila se profesionalnoj košarci i uz pomoć specijalne sportske proteze za Crvenu zvezdu odigrala takmičarsku utakmicu protiv Studenta iz Niša. Bi-Bi-Si je izveštavao sa utakmice; španski, francuski grčki i mađarski mediji želeli su izjavu sportskog fenomena iz Srbije. Natašina životna priča možda još jedino ima ekvivalent u američkoj sprinterki Elizabeti Robinson koja je na Olimpijskim igrama 1928. osvojila zlato na 100 metara. Tri godine kasnije preživela je pad aviona u blizini Čikaga. Pet godina je trajao oporavak i priprema za povratak na stazu, da bi 1936. na Olimpijskim igrama u Berlinu osvojila zlatnu medalju u trci štafeta 4X100 metara. Dozvolili su joj da se takmiči samo u ovoj disciplini, jer nije mogla da savije koleno u sprinterski start. Nataša kaže da je čula za Elizabetu Robinson, ali sebe ne vidi kao fenomen. Ja sam osoba kojoj se desila nesreća, koja je nastavila da živi i vratila se igri koju voli. Znate šta, ljudi se suočavaju i sa mnogo težim situacijama nego što je moja i hrabro se sa tim nose.

U trenutku nesreće Nataša je imala samo 19 godina, bila je na pragu seniorske reprezentacije. Karijera i život tek su počinjali. Prva pomisao, naravno, bila je da više neću igrati košarku. Znala sam da će se život nastaviti, ali sam zaista mislila da sam završila sa sportom. Nisam to shvatila kao katastrofu, šta god da vam se dogodi naučite da živite sa tim. Bilo mi je žao, ali nije smak sveta ne igrati košarku.

U tim momentima najviše je mislila na porodicu. Majka Natalija Bacanović, čuvena košarkašica, koja je sa Zvezdom bila i šampion Evrope, najteže je podnela nesreću. Ona je, inače, povučena osoba i nakon nesreće nije želela da priča za medije. Mnogo više je bilo mog oca koji mi je nemerljivo pomogao i sve vreme bio uz mene. Mama je takođe bila tu, ali na drugi način. Brat i ja smo uspeli pozitivnom energijom da animiramo roditelje tako da su i oni prebrodili sve što se dogodilo, svedoči Nataša.

Dve nedelje provela je u bolnici u Đeru, i u prvoj operaciji joj je noga amputirana do kolena. Lekar koji me je operisao spasao mi je koleno i tako omogućio da nosim potkolenu protezu. Delila sam sobu sa klupskom drugaricom koja je doživela otvoreni prelom noge. Nećete možda verovati, ali smo u bolnici pravili žurke. U Đeru ima mnogo srpskih sportista, koji su dolazili u posetu i ostajali smo do dva sata posle ponoći. Danas mislim da je medicinskom osoblju laknulo kada smo otišle iz bolnice, seća se Nataša.

Usledila je korektivna operacija na VMA u Beogradu. Kondicioni trener Bogoljub Stanojković donosio joj je tegove i terao da u krevetu radi trbušnjake. Najpre smo u sobi zalepili dečji koš, u koji sam ubacivala loptu, a potom sam počela da bežim na teren da šutiram bez proteze, tako da je rehabilitacija i počela na VMA. Ne znam da li su lekari znali šta radim, ali meni je jednostavno nedostajao teren.


Foto Aleksandar Dimitrijević

Na pravoj rehabilitaciji, u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku u Beogradu, iznova je, kaže, učila da hoda, ali je napredovala izuzetno brzo. Uskoro je odbacila štake i štap i počela da hoda uz pomoć proteze. Možda će zvučati čudno, ali zaista nije bilo depresije i krize. Suočila sam se sa svim tim i samo se trudila da svoj život učinim boljim, da se vratim normalnom životu... Verovatno zbog svih operacija i rehabilitacije nisam imala vremena da razmišljam, pa možda zbog toga i nije bilo depresije. Imala sam i neverovatnu podršku porodice i prijatelja, koji su me gurali napred kad bih malo posustala.

Kaže da je u Đeru sve igračice obilazio psiholog, nesreća koja se dogodila bila je trauma za sve, jer su poginuli trener i menadžer tima. Priseća se da je sa njom i Milicom Ivanović razgovarala samo jednom i nije se više vratila. Valjda smo je `oduvale` optimizmom. Mom ocu je govorila da možda više nikada neću hteti da pogledam košarkašku utakmicu, da možda neću smeti da se vozim autobusom i autom. Ali ja sam znala da se to dešava jednom u milion slučajeva i da bi strah bio iracionalan. Kada bismo živeli u strahu niko ne bi ni izlazio iz kuće. Na utakmice Zvezde odlazila sam još dok sam bila na VMA, auto sam počela da vozim čim sam dobila protezu. Iskreno, možda je bilo malo nelagode kada sam prvi put sela u autobus. Putovala sam na neku utakmicu sa Zvezdom, sedela napred i osećala se pomalo čudno. Ali taj osećaj je prošao, priča Nataša.
Kaže da joj u prvim mesecima ni na kraj pameti nije bilo da će se vratiti profesionalnoj košarci. Fokusirala se na studije turizma i upisala Fakultet za sport na Union univerzitetu. I dok sam igrala, znala sam da ću po završetku karijere morati nešto da radim.

Prva pomisao da bi mogla de se vrati košarci dogodila se kada je, pre otprilike godinu dana stala na sportsku protezu, koja je napravljena u Parizu i prilično je skupa. Nisu hteli ni da joj kažu koliko košta. Pomogli su košarkaški savezi Srbije i Francuske i FIBA. Protezu gledam kao udobnu patiku, nemam nikakvih smetnji. Trčim normalno, skačem, mogu da doskočim na tu nogu. Kada sam prvi put stala na protezu bila sam sigurna da će doći momenat kada ću moći da se vratim na teren. Čekala sam da budem i fizički i psihički spremna i da to bude moja odluka. A desilo se potpuno neplanirano, nisam znala da ću igrati. Nazvala sam trenera i pitala da li mogu da treniram. Bilo je i konsultacija jer niko nije znao mogućnosti proteze niti kako će sve to izgledati. Krenula sam sa treninzima, `kouč` je video da to ide dobro, da ima mesta za napredak i on je odlučio kada ću odigrati prvu utakmicu. Kada stavim štitnike, koji se sada i inače nose, morate dobro da se zagledate da biste videli da imam bilo kakav problem. Na treninzima mogu da uradim apsolutno sve što i ostale devojke, priča Nataša.



Koleginice u timu osvojila je pozitivnim stavom i brzo su je prihvatili takvu kakva jeste. I protivnice na terenu reaguju normalno. Neki prijatelji koji su gledali utakmicu protiv Studenta kažu da me uopšte nisu štedele. Bilo je baš `tuče` na terenu. Generalno, niko i ne razmišlja o tome, jer čim daš prvi koš niko nije lud da te pušta... Nema šanse. Osećam da još kondiciono nisam spremna, nemam daha u plućima, ali to je normalno posle pauze od dve godine.

Posebno poglavlje njenog života su putovanja. Na aerodromima sam atrakcija, jer zbog noge detektor za metal baš vrišti. Najsmešnije je na stranim aerodromima, posebno ako ljudi iz obezbeđenja ne znaju engleski. Tada počinjem da se kucam po nozi, pokazujem protezu. Prelazili su skenerima preko noge, ipak je to ozbiljna količina metala. Nekada moram i da se izujem. Kada god putujem, krenem malo ranije, jer ne znam koliko će kontrole da potraju, objašnjava kroz smeh.

U trenutku nesreće, Nataša je bila u planovima Marine Maljković, selektora reprezentacije. Devojke su ove godine postale šampionke Evrope i sasvim je moguće da bi i Nataša bila deo tog tima. Kaže da ne spada u ljude koje se osvrću unazad i žale za nečim. Verujem u sudbinu. Mislim da su neke stvari predodređene. Ovo što se desilo, očigledno je trebalo da se desi, ali sam iz toga izašla još jača. Nisam mogla da biram i ne treba razmišljati o onome što je moglo da bude. A što se tiče Marine i reprezentacije, na Evropskom prvenstvu sam bila njihov najveći navijač. Skakala sam od sreće kada su uzele zlato.

Ne razmišlja do kada će igrati. Kaže da uživa i da je fokusirana na sezonu koja je počela. Treniram tek mesec i po dana, hoću da vidim kako će to izgledati za pet meseci. Na kraju sezone ću proceniti imam li snage i želje da odigram još jednu sezonu. Ne znam, zaista, to se možda desi, možda ne. Ne želim da razmišljam tako daleko, jer me je i život naučio da ne planiram baš tako daleko. Iskreno, ne znam čime ću se u budućnosti baviti. Generalno sebe vidim u sportu. Ne verujem da ću biti trener, ne mislim da bih tu bila dobra, kaže Nataša Kovačević.
Čime god da se bude bavila, Nataša je već pokazala da je više nego dobra za ono najvažnije. Za život.