Sveti Sava bi danas prošao isto

Foto Emil Čonkić

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka, No strah nam neće zalediti grudi, Volovi jaram trpe, a ne ljudi, Bog je slobodu dao za čoveka, citira Siniša Kovačević, naš proslavljeni dramski pisac, stihove Alekse Šantića, dok u njegovoj kući u Surduku sa očaravajućim pogledom na Dunav, udobno razgovaramo na temu slobode govora nekada i danas, u sklopu naše teme započete pre nekoliko brojeva. Tom prilikom pozvali smo umetnike čije su slobodarske vizije nailazile na oštru osudu sistema i represiju, što su trpeli ne samo u datom trenutku, već i u godinama koje su dolazile. Siniša Kovačević je jedan od njih. O zabrani predstave Sveti Sava, 1990. godine, govorilo se mnogo, a sećanja na te dane u samom Kovačeviću ostavile su dubok, neizbrisiv trag.

Sećam se toga sa osećanjem nelagode. Ne mogu da budem neiskren, i danas mi se znoje dlanovi. Neverovatan je osećaj kada na sebe preuzimate tuđi stid. Događaji oko te predstave koštali su života mnoge. Bili su krajnje traumatični za mog prijatelja Žarka Lauševića, koji je igrao glavnu ulogu. Zamislite samo da živite u salvama aplauza, da vam se svi klanjaju, da ste okruženi ljudima koji vas vole, da primate gomile ponuda svakodnevno. A onda, nakon samo jednog trenutka, dođete do toga da ste u robijašnici, a već u sledećem ste na drugom kraju sveta, gde skidate azbest sa kuća ili se bavite molerajem. Tako da se svega toga nerado sećam. Jer ta sećanja su poput rane na duši. Ta predstava je pala u jednom politički traumatičnom trenutku. Iskorišćena je kao partija pokera, kao jedan ukradeni žeton u jednoj zabačenoj mehani, u kojoj se igra ajnc i u kojoj će neko, u jednom određenom trenutku, dunuti u petrolejku. A niko se nije brinuo kako će se osećati neki mladi ljudi, isti oni koji su doživeli to kao lični poraz. Ako je jedna predstava omeđena u Srbiji, onda je to svakako bio Sveti Sava. I neverovatno je da je u kontekstu njuejdža i novih tehnologija koje su bile u povoju, samo jedna predstava toliko uticala, da je izmenila čitavu političku mapu. A bojim se da bi odnos prema komadu bio sličan i dan-danas.

Sveti Sava je doživeo izvođenja u Zenici i Novom Sadu, dok je u Beogradu prekinut pre nego što je i prva replika izgovorena. To je bila jedna jeftina politička zavera u kojoj su učestvovali mnogi. I najteža situacija u životu jeste trenutak kada morate da preuzmete na sebe ulogu krivca, i pored toga što ste žrtva. Do te mere izostaje stid, da se stidite što se drugi ljudi ne stide svojih postupaka.

U značajnoj meri, taj događaj je odredio njegov dalji rad. I ne samo to: Kako možete da se osećate kada na kućnu adresu dobijete sliku vašeg trogodišnjeg deteta na ulazu u obdanište? Kako se osećate kada dobijate desetine, stotine, hiljade pretnji? Kako se osećate kada vas vrh Srpske pravoslavne crkve čereči po najtiražnijim novinama toga doba? Kako se osećate kada vas ljudi na ulici prepoznaju i dobacuju najogavnije moguće psovke? A pritom ste onemogućeni da bilo kome odgovorite! Sećam se da je Politika davala vladikama strane i strane prostora za pljuvačinu, a kada sam pokušao ja da objavim, niko to nije objavio. To je odredilo moj put kroz karijeru. Nosio sam žig tog antisrbina, tog teheransko-vatikanskog plaćenika, uvek su moji komadi čitani sa pojačanom dozom opreza od strane direkcija. Najopasnija stvar u koju sam mogao da upadnem, jeste da samom sebi nametnem autocenzuru, usled straha od budućih reperkusija. Ali evo, sada sa distancom od trideset godina, mogu da kažem da je Sveti Sava fantastična drama, jedna od najboljih napisanih na srpskom jeziku. A čim je nešto umetničko delo, ono po svojoj definiciji prestaje da ima anti predznak. U tom smislu, taj komad je beslovesno napadan uz gomilu laži. Govorilo se da sam u predstavi prikazao Svetog Savu kao geja i tako dalje. A zapravo je bilo potrebno nešto da se okrivi i odabrana je drama koja je bila hrabra, po formi i strukturi drukčija od drugih.

Činjenica da bi i pored neospornog umetničkog kvaliteta ista predstava i danas prošla slično, ukazuje na to da su vremena za slobodu govora i mišljenja i njihovog manifestovanja sve teža. U takvom okruženju, razvija se autocenzura kao najpogubniji oblik neslobode: Jadna su ona vremena koja proizvode ideju o autocenzuri, a mi takva vremena nažalost živimo. Ali u meni se to nikada nije nataložilo i zato su moje fioke pune neigranih komada. Sveti Sava je bio sprečen da se igra i pre nego što je prva replika bila izgovorena još pre četvrt veka, a pre samo nekoliko godina u Narodnom pozorištu prekinut je rad na mojoj predstavi Čudesni. To se desilo tako što je jedna komesarska bahatost dozvolila da se parkira jedan džip ispred Narodnog, da uniformisani ljudi nogama otvore vrata, uđu u pozorište i nalože da predstava prestaje da se radi. Dakle, nije problem samo autocenzura, već i cenzura kao takva.

Ali slažem se da je autocenzura opasnija. Imate raznih oblika. U prvom redu, autocenzura proističe iz straha od političke represije, i to je najčešća vrsta. Ta represija stvara strah od gubitka posla, od toga da nećete moći da otplaćujete kredit u švajcarcima. To vas koči da budete strog sudija. Ali ja nikada nisam sebi navukao autocenzorske rukavice. I vrlo sam ponosan na tu činjenicu. Uspeo sam sebe da lišim te vrste straha i naučio kako treba kritikovati. Naučio da ne smete slabovidog nazvati ćorom, niti osakaćenog ćopavim. Ali, isto tako, imam potpuno moralno pravo da kritikujem političku pragmu, koju recimo u ovom trenutku primenjuje srpski premijer, jer smatram da je pogubna i da je potpuno pogrešna. Isto tako, i taj čovek ima porodicu, roditelje, decu i ne možete reći srpski premijer je budala, jer to onda svrstava vas u tu kategoriju i bedž budale ćete sami nositi na svom reveru. Međutim, ono što je veći problem jeste to što se u ovom trenutku veoma malo ljudi usuđuje da kritikuje to što radi srpski premijer. A ja ne mogu da živim u državi u kojoj sve treba da bude tuđe i da svaki radno sposobni građanin Srbije radi za strance. E to je najveća nesloboda.

Urednici medija danas deluju kao da su sami sebi ugradili autocenzorski čip. Recimo, prvi put u najnovijoj srpskoj istoriji prenosi se svaka konferencija za novinare koju održava premijer. To Broz nije radio! Time se slobodno mišljenje načisto eliminiše, kaže Kovačević i navodi svoj primer. Kako kaže, on ne samo kao dramski pisac već i kao aktuelni lider Srpskog otadžbinskog fronta, stranke koju je sam oformio, nema pristup velikim medijima. Ali, čini se da ga to samo ojačava u borbi za slobodno mišljenje i govor: Sve se slobode osvajaju. Sloboda nije dar sa neba, ona je jedan mukotrpni, teško osvojivi bastion, koji nije namenjen kukavicama. Sloboda traži ljude. I kada je osvojite, ne smete je zloupotrebiti. Sloboda podrazumeva neverovatan osećaj zadovoljstva, ali i stravičan osećaj odgovornosti. Ona se lako gubi, a teško se osvaja. A ja? Ja moram da kokodačem, jer tako smirujem svoju savest. Da li je to glas vapijućeg u pustinji? Pa i ako jeste, neka je!, zaključuje Kovačević.