Beloruska i druge bajke

Foto Oliver Bunić

Nešto se u Srbiji, ipak, promenilo. Prinuđen da bira između očajnog vapaja urednika tabloida da nipošto ne napušta zemlju, jer mu se ovde sprema državni udar, i zvaničnog poziva predsednika i premijera Kine, Si Đinpinga i Li Kećijanga, srpski premijer Aleksandar Vučić je odlučio da otputuje u Peking, gde već ima ugovorene razgovore i sa sedam premijera zemalja iz regiona. Na prvi pogled izbor i nije bio naročito težak, ali ne smem ni da pomislim kakvi bi bili komentari u svetu da je Vučić odlučio drugačije.

Problem je, međutim, što se u Srbiji stvara psihoza da se ovde mora nešto desiti čim Vučić na nekoliko dana napusti zemlju. I koliko god premijeru imponovalo to što se bez njega ne može nabaviti ni užina za klince u vrtiću, ni mokri čvor u nekoj seoskoj školi, to je dokaz da sistem ne funkcioniše i da ne počiva na institucijama, od kojih bi svaka trebalo da radi svoj posao. Bez obzira na to da li je premijer na svom radnom mestu u Nemanjinoj 11 ili je skoknuo na par sati do kuće u Jajincima, na više dana u zvaničnu posetu Moskvi, Vašingtonu, Briselu ili Pekingu, ili bar da prenoći na Borskom jezeru i malo se odmori.

I još nešto je u ovom slučaju veoma bitno. Priča o državnom udaru uznemirila je bar deo javnosti, one koja tabloidima veruje sve, kao i raznim vidovnjacima i prevarantima svih fela, i koja je spremna da i na poligrafu izjavi kako je naučno dokazana istina sve što su ikada pročitali u Šestom čulu ili Trećem oku. Neke druge je, pak, uznemirilo što nema zvanične reakcije. U normalnim okolnostima to bi, naravno, bila i jedino moguća reakcija. Ali teško da se normalnim okolnostima može smatrati da se posredstvom televizije sa nacionalnom frekvencijom lansira teza da su u pripremu državnog udara umešani delovi policije, predsednik Srbije, bar dve potpredsednice Vlade, koalicioni partneri iz SPS-a, neki mediji, plus omraženi tajkuni i kriminalci.

Previše gusta čorba da bi se ostavila na vreloj ringli da se krčka dok ne proključa. Javnost traži odgovor na samo jedno pitanje - sprema li se državni udar, ili neko, ko zna iz kakvih razloga, širi paniku? I da svako pokusa šta je zakuvao.

U senci ove, ostala je skoro nezapažena zaista lepa vest. Kragujevčanka Marija Čolić planira da se, posle prakse na Andersonovom institutu za autizam, vrati iz SAD. Želja mi je da znanjem koje sam stekla pomognem obolelim osobama u Srbiji, a ne da budem tema napisa o odlivu mozgova, rekla je. Šta drugo reći osim - dobrodošla kući i svaka čast Marija! Samo da još u zdravstvenom sistemu prepoznaju značaj njene odluke i da joj ko zna kakvim birokratskim procedurama ne zagorčaju život kad se vrati. A ne bi, nažalost, bilo prvi put da se nešto slično desi.

Nova pobeda Novaka Đokovića, četvrta zaredom na završnom Masters turniru u Londonu već i nije vest, ali je zaslužila da se pomene iz dva razloga. Nikome pre to nije pošlo za rukom, a uz to Novak je, od sredine januara, na svim turnirima na kojima je učestvovao pobedio ili dogurao do finala. Svaka čast i za Novaka!

To se već ne bi moglo reći za predsednika Nikolića. Na prvi pogled nema ništa čudno u vesti da je sa kolegom Aleksandrom Lukašenkom položio spomen-kapsulu u temelje kompleksa Minsk-svet, koje gradi Dana holding. Čudno je, ipak, da nikome nije čudno što je Dana holding, gle čuda, deo BK grupe Bogoljuba Karića, za kojim još uvek postoji poternica.

Možda ova vest, izolovana, sama za sebe, ne bi ni zaslužila pažnju. Ali nije izolovana. Nikolić je i u martu 2013. u Minsku sa Lukašenkom postavio još jedan kamen-temeljac. Za kompleks Svetionik Minska. I šta mislite, ko to gradi? E, greška. Tačan odgovor je Zomeks investment. Samo što je i Zomeks deo BK imperije! Kao i Astra invest i ko zna koliko još zavisnih firmi.

Na sve to, kao šlag na tortu, naslanja se vest da je sredinom juna u Nikolićev kamen-temeljac za Svetionik Minska predsednica Skupštine Maja Gojković svečano položila vremensku kapsulu. Uf, kako me tek sad interesuje šta sve piše u tim kapsulama. Možda samo: Hvala, Bogoljube!?