Jedna Miroslava, mnogo problema

Foto Mitar Mitrović

Borba protiv korupcije posrnula je kod ulaza u zgradu Miroslave Milenović, gde ju je, za vikend, nepoznata osoba napala s leđa i nanela joj povrede glave i lica. Miroslava Milenović nije običan građanin Srbije. Ona je član Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije. Tela kroz koje jedino mogu da se obistine obećanja zahvaljujući kojima je Srpska napredna stranka dobila čvrst mandat da odlučuje o životima građana. Pa će na krilima te pobede to i činiti još ne zna se koliko narednih godina. A da vidimo šta je sa korupcijom.

Pošto ova finansijska forenzičarka nije gej aktivista, uobičajeni motivi uzgrednih huliganskih napada otpadaju. Ona nema ni poznatost starlete da bi je neki otkačeni građanin uopšte prepoznao kao osobu koja kontroliše tokove novca i rad državnih organa, koja dokazuje nedozvoljene radnje i veze i ukazuje na mesto sa koga korupcija počinje. Ali napad nije mogao biti slučajan i neplaniran, pre svega zato što ga je Milenovićeva predvidela pre četiri meseca. U avgustu kada su, još uvek, takođe nepoznata lica, pretukla njenog saradnika Ivana Ninića, članica saveta primetila je da je neko prati i o tome obavestila Upravu kriminalističke policije i specijalnog tužioca. Za TV N1 opisala je da je tada sa inspektorom obišla sva mesta gde je pretpostavljala da se dešava pratnja, popisivala kamere, šetala do svakog ćoška i drveta gde je ta osoba stajala. Posle toga - ni pismo ni razglednica, kazala je Milenovićeva, objašnjavajući zašto više nije imala ni toliko poverenje u istražne organe da i napad prijavi policiji.

MUP je, ipak, pokrenuo istragu po službenoj dužnosti nakon što se slučaj obreo u medijima, a nedostatak sopstvene (četvoromesečne) ažurnosti ministar Nebojša Stefanović vešto je obrnuo u opasno i sugestivno pitanje: kako to neko ko radi za Vladu nema poverenja u Vladine institucije.

Ali, pokušaj da se lukavo zamene uloge samo je, suprotno namerama ministra, pomerio fokus sa ključnog pitanja - ko je odgovoran za napad - na pitanje zašto jedan ministar policije koristi javni prostor da optuži žrtvu, umesto da kritikuje nasilje? I kako to da Vlada ignoriše rad sopstvenog savetodavnog tela već godinama, i od onda kada je Aleksandar Vučić s ponosom podsećao na rad Verice Barać i obećavao radne grupe za 24 sporne privatizacije na koje je bivša predsednica Saveta ukazivala?

Javnost bi valjda trebalo da zaključi da je i Milenovićeva ubačeni element koji buši na štetu države, a ne žrtva nesposobnosti države da je zaštiti. Da su kontrolori vlasti otpadnici, pa čak i neprijatelji sistema, a ne dokaz da sistem postoji i to u javnom interesu. Da se građani mogu osećati sigurnim, u društvu u kome nije siguran ni predstavnik tela koje postoji zarad javnog interesa. I da je, na kraju, Vlada čvrsta kao stena, o koju će se obiti svi koji u to sumnjaju.

Milenovićeva pretpostavlja da su među glavnim povodima za ovaj napad izveštaji o davanju u zakup nepokretnosti u javnoj svojini (o Diposu) i o trošenju javnog novca za reklamiranje u medijima, koji će tek biti obelodanjen. Odnos članice Saveta prema politici vladajućih partija u ovom je slučaju irelevantan za građane, pa makar on bio i opozicioni. Za građane je uvredljivo svako pomeranje diskursa sa činjenice da je napadnut predstavnik kontrolnog, antikorupcijskog i javnog tela.

Baš zato što Miroslava Milenović nije običan građanin, istraga u slučaju napada na nju biće krunski dokaz da borba protiv korupcije postoji. I obrnuto. Ako ta istraga ministru policije ne bude prioritet, biće da nema ni sistema ni demokratije.