Mirna Bosna i nemirni islamisti

Foto Đorđe Kojadinović

Nažalost, danas se češće postavlja pitanje kada će nego da li će pući i u Bosni. U centru pažnje je manja polovina veće polovine duboko podeljene zemlje - teritorija sa muslimanskom većinom koju i cinični bošnjački nacionalisti, koji žale što nije veća, i optimisti među hrvatskim i srpskim šovinistima koji bi da sasvim nestane, ponekada nazivaju fildžan vakufom.

Nezahvalno je praviti poređenja. Ali, da bismo bolje procenili verovatnoću i snagu mogućeg islamističkog nasilja, korisno je prvo pogledati u čemu je današnja Bosna slična Belgiji i po čemu se razlikuje od nje, zemlje koja je postala glavni inkubator terorista u Evropi.

NJih ne spaja samo to što su duboko podeljene već su i države koje su vekovima često bile tampon zona, bure baruta ili meki trbuh dva regiona. Štaviše, jedan od razloga zašto su sedišta NATO-a i Evropske unije smeštena u Brisel treba tražiti u potrebi da etnički duboko podeljena Belgija ponovo ne postane kost u grlu Zapadne Evrope.

Neke od ubica iz Pariza su išli u najbolje belgijske srednje škole, ali, kao i mnogi drugi muslimani, oni Brisel i Pariz ne doživljavaju kao svoje. Koliko god da je siromašno i nevešto zakrpljeno posle tragičnog rata, Sarajevo je otvoren muslimanski grad, mesto u kome se i islamisti osećaju kao kod kuće. Vogošća, Travnik ili Maglaj nisu mesta u kojima se dobro živi, ali ne predstavljaju geta i strana tela, kao siromašna gradska predgrađa u Francuskoj, zemlji u kojoj bujaju antiislamski stavovi i mentalitet opsadnog stanja.

Fundamentalistički put je prožet sumnjama i nedoumicama, ali je u Bosni mnogo lakše odustati i vratiti se u društvo nego u Francuskoj ili Belgiji. Mnogi Bošnjaci su početkom devedesetih išli na dvomesečni kurs u bioskopu Metalurg u Zenici i postali vehabije, sa isključivošću i žarom koji donosi otkrivanje pravog puta. Ali, mnogi su, sa poredivom lakoćom i relativno brzo, posle rata odustajali i vraćali se bosanskom islamu.

NJihovi zenički učitelji su imali slične biografije kao ubice u napadima u Parizu bivši zatvorenici, uglavnom francuski Arapi, i islamistički lutajući ratnici koje je čekala teška robija kod kuće, u autokratskom Tunisu ili Alžiru, kao i jedan broj francuskih kriminalaca koji su na odsluženju kazne prešli u islam. Ali, njihov pogled na svet, svakodnevica i logika marginalizacije od koje su bežali, bili su bitno različiti od bosanskih okolnosti, čak i u ratu.

U Bosni postoji izuzetno dinamična Islamska zajednica u čijem rijasetu ima mesta za različite, po shvatanjima militantnih fundamentalista sasvim nespojive struje. Svako će reći islam je jedan, i odbiti da prizna da je selafija ili sufi. Ali, to u drugim delovima islamskog sveta mnoge derviške redove i njihove sledbenike, koji žele da osete božansko i stope se s Bogom, nije spasilo progona i pokolja. Ne treba zaboraviti da glavna meta militantnih islamista nije ni Zapad ni zajednice koje poštuju đavola, kako predstavljaju jazide, već misticizmu i kultu svetaca skloni otpadnici i apostate sufiji i šiiti.

Verska rigidnost čini da je mnogim posmatračima sa strane jako teško da pojme unutrašnju demokratičnost islama, lakoću s kojom svaki verski autoritet može biti osporen. Ona predstavlja jedno od pogonskih goriva militantnog islamizma. Ali, tu Bosna ima važnu prednost u odnosu na mnoge zapadne i islamske zemlje, gde su tradicionalni verski autoriteti i hijerarhije shvaćeni kao korumpirane sluge i alatke neislamskih režima. Ilustruje je i to da su Iranci, koji su prvi pokušali tokom rata, a zatim Saudijci, koji su uložili još više novca, imali jako malo uspeha u pretvaranju religioznih Bošnjaka u šiite odnosno selefije.

Može zvučati paradoksalno, ali činjenica da su u rijasetu na ključnim mestima ugledni i popularni fundamentalisti koji ne zagovaraju nasilje, igra važnu ulogu u održavanju mirne Bosne. Putevi do uspostave islamske vlasti gdje su muslimani u većini su dugi i teški, a naši su još duži i teži, propoveda jedan od najpopularnijih, Nezim Halilović Muderis, heroj otpora agresiji i hatib megadžamije Kralj Fahd u Sarajevu. Kada se iscrpe sve druge metode i kada se živi u bezličnom svijetu, šehidske akcije imaju šerijatsko opravdanje i smisao.

Bilo bi kontraproduktivno ovakve stavove diskvalifikovati bilo kao podršku nasilju bilo kao ketman. U njima se ogleda ponešto od onoga što čini islam u Bosni specifičnim i zašto se, uprkos alarmističkih najava, nije pojavila bela Al-kaida. To se prepoznaje i u načinu na koji mnogi, ne samo urbani Bošnjaci, govore o svom evropejstvu. Čak i u onom, prilično suženom smislu u kome se ovih dana govori o Evropi oni su istinski evropski muslimani.

Na Zapadu ima mnogo više muslimana koji su rođeni u Evropi, ali se sami ne osećaju Evropljanima ili nisu dovoljno dobri, u smislu u kome očekuje uplašena većina koja je svoje vrednosti preimenovala u univerzalne. Nažalost, čak i onda kada pripadnici druge generacije imigranata po svim kriterijumima jesu Evropljani, tamnija boja kože ih čini objektima stalnog sumnjičenja i diskriminacije. Pokazalo se da je subjektivni osećaj otuđenosti moćniji pokretački faktor radikalizacije od objektivnog materijalnog položaja.

Stvaranje jasnije slike donekle komplikuje jedno drugo poređenje između Avganistana i Bosne. SAD su u Avganistanu organizovale i naoružavale fundamentaliste kako bi se što lakše i jeftinije obračunale sa sovjetskom imperijom zla. Avganistanski diplomci su imali značajnu ulogu u bosanskom ratu, ali postoje bitna neslaganja o veličini i prirodi američke podrške ciljevima bosanskih muslimana.

Kako god to zvučalo nekome u Srbiji, mnogi Bošnjaci veruju da su njihovi gubici i patnja tokom rata bili posledice ne samo zapadne ravnodušnosti već simpatija prema hrišćanskim rivalima. Zasigurno bi naši neprijatelji uz Alahovu pomoć bili potpuno poraženi da im njihovi zaštitnici sa Zapada i Istoka nisu pomagali na razne načine. A zar embargo na uvoz oružja nije bio jedan od poteza koji nas je prisiljavao na predaju?, rekao je u propovedi petkom Muderis, koji Republiku Srpsku zove entitet sa privremenom srpskom većinom.

Da pukne u Bosni žele dobrovoljci koji su otišli u Siriju i drugi tekviristi, puritanci koji bi da predstave sve bosanske muslimane kao nevernike. Neki od najvećih neprijatelja su im etablirani fundamentalisti u rukovodstvu Islamske zajednice, gde ima onih koji ne podržavaju nasilje, onih koji misle da bi ono u Bosni bilo kontraproduktivno i onih koji veruju da još nije vreme.

Svima njima je glavni argument rat u Bosni. Neko je krv svoju lio da bi ti musliman bio, poruka je propagandističke ilahije namenjene krvožednim mladim tekfiristima koji zlo ne vide samo u Banjaluci, Mostaru već i u sarajevskim džamijama. Ipak, ovi stihovi odlično ilustruju da je Bosna od 11. septembra ostala prilično mirna u velikoj meri zato što na tome nisu radili samo političari, bezbednjaci i špijuni. Ostaje da vidimo do kada će u malenom evropskom vakufu važiti da se funadmentalizam najbolje izbija fundamentalizmom.