Hronika prećutanih zločina

Tri dana nakon terorističkih napada u Parizu i iz Sarajeva je stigla vest koju su preneli svi u svetu. U naselju Rajlovac vehabija Enes Omeragić je ubio dvojicu profesionalnih vojnika Armina Salkića i Nedeljka Radića, a trećeg ranio. Nakon toga ubica je izvršio samoubistvo bombom. Dva dana nakon toga u tunelu Selakovac kod Mostara pripadnik bosanskohercegovačke tajne policije (OBA) Zlatko Humo izvršio je topovski udar na automobil načelnika Zajedničkog štaba oružanih snaga BiH generala Ante Jelača. Nije bilo stradalih i povređenih, ali u analizama se naglašava podatak da je Humo Bošnjak a Jeleč Hrvat. Ovaj drugi slučaj nije okarakterisan kao terorizam, već više kao nestašluk pripadnika tajne policije. I da sve bude kao na filmskoj traci, u vreme zaključivanja ovog teksta agencije pod oznakom hitno javljaju da je bačena bomba na policijsku stanicu u Zavidovićima. Motivi i izvršioci zasad su nepoznati.U BiH se, dakle, neveseli i opasni događaji baš zgusnuli. I, za razliku od nekih ranijih sličnih slučajeva, sad se pokušava celoj stvari prići mnogo ozbiljnije. Pre svega, pokušava se povući vertikala, povezati događaji i kao da se odstupa od teze da su to pojedinačni, međusobno nepovezani, slučajevi koje izvode pojedinci problematične biografije, sumnjivog psihološkog stanja i slično. Pravi se, dakle, popis zlodela sličnog rukopisa – od eksplozije auto-bombe u Mostaru pored policijske stanice neposredno posle rata, pa klanje jedne povratničke porodice kod Konjica, napad na policijsku stanicu u Bugojnu, napad na američku ambasadu, pa policijsku stanicu u Zvorniku, napad na Vučića u Potočarima... Svi su se, eto, sad setili da su sve te događaje pratili uzvici ’’Alahu ekber’’. To su reči iz muslimanske molitve koje se, eto, ovako zloupotrebljavaju. Pokušava se sada utvrditi koliko je u BiH tih eksteritorijalnih zajednica vehabija, a tu su obično sela u koje ni policija ne zalazi, a u njima se živi po nekim merama koje sami odrede. Ovo je važno jer svi dosadašnji izvršioci zlodela dolaze iz tog miljea. Ipak, uz sva javna zaklinjanja kako će se svaki slučaj do kraja razrešiti, nešto ozbiljnije nije urađeno. Pre sedam meseci dogodio se napad na policijsku stanicu u Zvorniku kada je ubijen jedan policajac i napadač, ali pozadina nije razrešena, pomagači ne postoje. Mada se napad na Vučića dogodio praktično u direktnom televizijskom prenosu još nema uhapšenih ni odgovornih. Verovatno zbog toga mnogi veruju da će tako biti i sada. Kad emotivna temperatura splasne, a sveopšta galama utiša ubistvo vojnika će se knjižiti kao ’’akt fanatizovanog pojedinca’’. Ipak, ovog puta se ozbiljnije nego pre oglasila Islamska verska zajednica. Reis Husein Kavazović je čin osudio i rekao da to nisu pravi vernici. I veći deo onih koji pripadaju političkoj eliti u Sarajevu govorio je slično. Ipak, čovek sa najviše političkog poverenja, bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, ako se izuzme saopštenje ovog tela, nije izašao u javnost. I to je ono što najviše brine one koji analiziraju ovdašnju situaciju. Organi gonjenja (policijske agencije i tužilaštva) verovatno će tehnički, udžbenički uraditi svoj posao, ali ovde je reč o tome da celo društvo mora dati odgovor na ovu situaciju. Svetska štampa ovih dana piše da je BiH mesto gde se pere deo novca za Islamsku državu, da je to zemlja koja je vrlo kontaminirana opasnim ideologijama, da tu postoje prikrivene, ali vrlo opasne organizacije koje zauzimaju važno mesto u mreži svetskog terorizma. Na domaćem terenu ta teška pitanja kao da se izbegavaju.