Nastavak istorije

Da je nekim slučajem reč „terorizam“ u ono vreme bila u upotrebi, stanovnici Rima nesumnjivo bi varvare koji su opsedali, a potom i opustošili Večni grad, nazvali teroristima. Špenglerova teorija o rađanju, usponu i neminovnom kraju civilizacija jeste zavodljiva i naoko objašnjava mnogo toga – nije joj, kako vidimo, odolela ni šefica francuskih desničara, Mari le Pen – ali kako reče jedan drugi Francuz, Bodrijar, teorija je samo zamka u koju treba da upadne realnost, a u koju najčešće upadaju teoretičari. Da stvar neće izaći na dobro i da će iz narastajuće terminološke zbrke proizaći mnogo gore stvari, moglo se naslutiti još tamo, sredinom devedesetih, kada su američki teoretičari-kauboji lakoću potezanja pištolja, zamenili lakoćom proglašavanja „kraja istorije“ (Fukujama) i neizbežnosti „sukoba civilizacija“ (Hantington). Ni na kraj mi, naravno, pameti nije da Fukujamu optužim za ćorsokak u kome je svetska istorija zaglavila, a da Hantingtonu pripišem odgovornost za terorističke napade; njihovi programski tekstovi bili su samo izraz poražavajuće površnosti „zapadocentrizma“ koji je – opijen (prividnom) pobedom nad komunizmom i varljivošću materijalnog prosperiteta – sebi stavio u zadatak da i ostatak sveta uredi prema sopstvenom modelu i to tako što će – postavljajući špenglerovsku matricu naglavačke – ovoga puta „zapadna civilizacija“ biti ta koja će opsedati i pobediti „varvare“. Kao i sve parohijalne doktrine XX veka i doktrina o sukobu civilizacija pati od fragmentarnosti i kratkovidosti koje su je navele da jednu jedinstvenu civilizaciju – judeohrišćansku – rasparča na nekoliko, uključujući i „pravoslavnu“, što je stvar koja je zasigurno godila sujetama lokalnih zagovornika „posebnosti“. Neporeciva, dugotrajna i sve učestalija istorijska sukobljavanja između judaizma, hrišćanstva i najmlađe monoteističke religije, islama, ne samo da nisu dokaz da se tu radi o različitim civilizacijama, nego su pre dokaz za suprotno. Teško je, naime – izuzimajući političke razloge i generalnu odbojnost prema idolima – zamisliti nekakav globalni sukob judaizma i budizma, hrišćanstva i animizma ili islama i hinduizma. Tu se, naprosto, radi o svađi unutar porodice. Malo li je, uostalom, bilo takvih svađa unutar svake od mnoštva Hantigtonovih „civilizacija“. Ali za razliku od Rima iz doba dekadencije, danas više nema nikakvih varvara u klasičnom smislu reči, nikakvih neiskvarenih divljaka koji će osvajanjem ojačati istanjenu krv civilizovanih i istovremeno sami sebe civilizovati. Danas su – a to „danas“ nije od juče – svi podjednako civilizovani i svi podjednako iskvareni, lišeni vitalne snage koju zaraćene strane kompenzuju svaka na svoj način – jedni traženjem utehe i oslonca u materijalnim dobrima, drugi u fanatizmu, s tim što je taj fanatizam često motivisan sasvim nereligioznom zavišću zbog osujećenosti u posedovanju materijalnih dobara. Sada je sasvim očigledno da se mračno Špenglerovo predviđanje iz „Propasti zapada“ ostvaruje i da se judeohrišćanska civilizacija sve ubrzanije sunovraća u varvarstvo. Istorija je zaglavila u ćorsokaku, što uopšte ne znači da je Fukujama bio u pravu i da je taj ćorsokak nužno i njen kraj, ali svakako jeste – i sve će više biti – kraj mnogih stvari i kraj dosadašnjih formi organizovanog života – države onakvu kakvu smo doskora poznavali, na primer. Stvari su tu već poprilično pomešane i postavljene naglavačke, pa tako imamo situaciju u kojoj teroristi stvaraju državu, a u kojoj klasične države, sasvim u duhu terorizma, uz pomoć zastrašujuće ratne mašinerije vijaju po svetu odmetnute pojedince. Istorija će se, dakle, nastaviti jer, hvala bogu, mnogo toga u istoriji ne zavisi od ljudskih odluka. Šta je, konačno, istorija? E, to zavisi od pogleda na stvar. Francusku revoluciju – događaj koji je i zakuvao kašu koju danas kusamo – Hegel je, recimo, video kao krupan korak u napredovanju svetskog duha, dočim ju je De Mestr tumačio kao pobunu ološa i propalica. I – da ne bude zabune – obojica su bili u pravu.