Dečak koji je vikao „državni udar!“

Bio jednom jedan dečak. Još kada je bio sasvim mali nije se igrao fudbala, kao svi ostali dečaci, nego medija. Delimično zato što mu drugi dečaci nisu dali jer je uvek zuvao loptu i vikao državni udar, bežimo svi!, a delimično zato jer ga fudbal nije zanimao.

Jednostavno, u fudbalu nije video moć. Pretpostavljate već da ovaj dečak nije Tomislav Karadžić. Dečak je prestao da ide na fudbalski teren, rekavši kako njegov talenat da upozori na državni udar, koji prodire prema šesnaestercu, nije dovoljno cenjen u društvu.

Kada je bio malo stariji, dečak je počeo da radi u prodavnici. Iako je bio vredan radnik, taj posao nije potrajao jer su mušterije počele da se žale na njega da im stalno šapuće sad će državni udar. Dečak je dobio otkaz, ali mu to nije teško palo, jer ni u radu u prodavnici nije video ništa što ga je zanimalo.

Rutina ga je prosto ubijala, a on je želeo nešto drugačije, nešto divlje. Nije to bio posao za njega. Otišao je iz radnje doviknuvši gazdi da će videti on kad jednog dana dođe državni udar, a tu ne bude niko ko će ga na to pravovremeno upozoriti.

Nešto kasnije dečko je krenuo na fakultet. Bio je izvrstan student, sa najvišim ocenama, ali nije bio omiljen u društvu jer je na studentskim žurkama stalno smarao o državnom udaru. Zbog toga mu je teško išlo i sa devojkama, jer studentkinje jednostavno nije zanimalo da blagovremeno i pre svih saznaju da dolazi državni udar.

Pregurao je on nekako i taj period, okružen masom ljudi koji su u blaženom neznanju živeli svoje poslednje dane pre državnog udara koji samo što nije. I nikako mu nije bilo jasno zašto to što on ima da kaže nikako ne dopire do ljudi. Nije mu bilo jasno gde greši.

Potom je dečak izrastao u muškarca. Usamljenog i tužnog što ga niko ne sluša i ne veruje mu, ali i ponositog što nije odustao od svojih ideala i vere u državni udar. Jednom, dok je sedeo u nekoj pivnici, sreo je čoveka koji mu reče: Ja ti verujem sve ovo što kažeš o državnom udaru.

Taj čovek ga povede sa sobom i postavi ga na poziciju sa koje su svi mogli da ga čuju. I dečak je počeo da viče na sve strane, i u svim medijima kojima je imao pristup:Državni udar, državni udar!

Delovalo je da je najzad svoj na svome i da će moći da kaže ono što ima i, što je još važnije, da to dopre do svih.
LJudi su svuda mogli da vide i čuju dečaka i u novinama, i na TV-u i na radiju i na internetu. I svuda je pisalo isto: Dečak predviđa državni udar. Malo pomalo, ljudi su počeli da mu veruju, jer, ipak, ne bi svako mogao da se pojavi u svim medijima i to da kaže, zar ne? Na šta bi to ličilo, kakva bi to država bila kad bi baš svako mogao da dođe i na televiziji priča šta god mu padne na pamet?

Dečak je napokon bio srećan. Konačno je imao prijatelje, zapravo prijatelja, koji mu je verovao i koji je imao neke koristi od njegovog talenta da spazi državni udar.
A prijateljstvo je, priznaćete, najvažnije na svetu.