Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   01.03.2021. 06:04
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Анте Томић
Празнична усамљеност

За Нову годину ја бих, мајке ми, могао вечерати тиролску саламу, два тврдо кухана јајета и парадајз, а онда ставити Пoла Сajмона да ми свира, гурнути још једну цјепаницу у пећ и испружити се на каучу с књигом

Дошла вам је који пут горка и тешка усамљеност, пришуљала вам се неопажено као леопард из густиша док сте били у друштву непознатих. Почело је нејасним немиром и зујањем у ушима, гласови су се некако утишали, и присутни су вам наједном постали далеки и туђи, ништа заједничко ни са једним од њих нисте имали. Физички сте били ту, у гостионици, међу свијетом, али једнако сте тако могли бити у малом чамцу насред Пацифика или у поларној бјелини Јужног пола.

Мени се то често догађа, рекао бих чак да је то једина усамљеност коју познајем. Баш никад ми се није учинило да сам усамљен док сам био сам. Осјећај усамљености долазио ми је искључиво ако сам био окружен људима. У филму „Врућина“ пљачкаш банака Neil McCauley, у незаборавној глумачкој креацији Роберта де Нира, разговарајући с неком женом перфектно сажима то осјећање: „I'm alone, I am not lonely.“ Ја нисам усамљен, него сам.

Има таквих људи, познајете их, који бескрајне сате сами у гаражи растављају некакву хрђаву шклопоцију, или негдје на обали ријеке у блату под врбама нетремице зуре у најлонску нит што вири из зелене воде. Премда немам ни аутомеханичарских ни риболовних склоности, ја сам врло налик таквим самотњацима и нешто ме нервирају они слабићи и кукавице којима властито друштво није довољно, него вазда трче за народом, хистерично траже гомиле, жуде бити међу неким бучним, запуханим и знојним тјелесима и већ се средином октобра почну лагано бринути ако још не знају гдје ће за Нову годину.

За Нову годину ја бих, мајке ми, могао вечерати тиролску саламу, два тврдо кухана јајета и парадајз, а онда ставити Пола Сajмона да ми свира, гурнути још једну цјепаницу у пећ и испружити се на каучу с књигом и ни у једном тренутку не бих пожелио бити негдје другдје. Читам у новинама како ће 31. просинца навечер Северина и Бајага и Жељко Самарџић и штатијазнам негдје на некаквим трговима свирати за поштовања вриједан девизни износ и не могу се уопће замислити тамо. Не контам чему те грдне паре. Који је то фазон? Са свим поштовањем које имам за Северину, а имам га много, радије бих сретну нову 2016. дочекао са сјекиром у тјемену у чекаоници хитног кируршког одјела, него на њезином концерту у Будви.

У посљедња два десетљећа жена и ја само једном нисмо били код куће за Нову годину, а и тај један пут, кад смо се лакомислено дали наговорити да пођемо на скијање у аустријски Обертауерн, заспали смо већ око десет навечер, док су доље у хотелском бару Рускиње с великим бијелим шубарама и још већим силиконским сисама цичале од весеља на незаборавни хит Harryja Belafontea, "Come, mister tally man, tally me banana", који је изводио Fast Forward, бенд двојице несносних штајерских гажера с фудбалеркама.

„Зашто не изађете негдје на дочек?“ питају ме знанци, а ја свима једнако одговарам и тај један одговор сви држе једнако разумним. Кад им речем како ми је одвратна идеја да се у два ујутро враћам кући с некаквом големом терином у рукама, људи се суосјећајно сложе јер нема ниједнога међу нама тко није макар једном тако, у зимској ноћи, припит, у накриво закопчаном капуту, лагано тетурајући, носио порцуланску чинију у којој је на почетку вечери била француска салата.

Постанем неугодан ако сам у ситну поноћну уру, у неугодним метеоролошким околностима, више километара далеко од свог кревета, а како можете претпоставити, ситуацију ни за длаку не поправља да не пијем алкохол. Напротив, бити једини тријезан међу гомилом Хрвата, Срба или Црногораца, који загрљени пијано урлају „мала је дала, није то шала“, одвратно је искуство које ни најгорем непријатељу не бих пожелио.

Таква ме мизантропија ухвати увијек у ово доба године, тако ружно и неумјесно почнем кењати по људима, да је и за њих и за мене боље да нисмо заједно. У поноћ само на тренутак спустим књигу на прса, ослушкујући удаљене експлозије и питајући се је ли почео новогодишњи ватромет или нуклеарна апокалипса у којој ће изумријети човјечанство. Што год да је од ово двоје посриједи, мени не би било криво.



Анте Томић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Никола Селаковић, министар правде

Каква је то морална одговорност због пада хеликоптера?

Прочитајте све мисли
bg