Preobilno, a sirotinjsko

Foto Emil Čonkić

Ko može bolje da svedoči o izdavaštvu i književnoj produkciji u protekloj godini, od članova žirija za NIN-ov roman godine? NJih petoro promišljaju za potrebe ove teme, omeđeni našim zahtevom za brojem karaktera.

Između dileme da li početi ili završiti ovaj tekst sa izjavom predsednika žirija Božidara Bože Koprivice, opredeljujemo se za ovo prvo. Polazimo od tvrdnje ovog esejiste, autora nekoliko knjiga (publika je masovno čitala Samo bogovi mogu obećati) dramaturga i navijača Partizana da književna produkcija u Srbiji poslednjih godina liči na najavljeni doček Nove godine u Beogradu, što se može videti po likovnoj strani, odnosno po tome kako je opremljena većina knjiga u Srbiji. On žali jer nema više majstora kakav je bio Mile Grozdanić i drugih, a među mlađima izdvaja, iako se on retko bavi opremom knjiga već drugim poslovima, Slavimira Stojanovića:

Većina knjiga koje je čitao NIN-ov žiri, po mom osećanju, bila bi najbolja lektira za većinu članova vladajuće klike, uključiv i predsednika i premijera. Ima jedan dobar naslov među njima koji glasi Pita od šita. Iliti Pita od govana! Ne govorim ja, naravno, ovde o teoriji odraza, ali je sigurno da je ukupna atmosfera takva da su obrazovanje i kultura stavljeni u najnepovoljniji položaj, a tome su doprinela i takozvana partijska kadrovska rešenja. Konfuziji u izdavaštvu doprinose i tzv. preporuke iliti recenzije nekih ljudi koji su nekada imali neku vrstu sluha za književnost, a danas ga zloupotrebljavaju, ili su korumpirani. Među njima su i bard Draško Ređep, kao i neke preporuke LJiljane Šop. Recenzije dovode u zabludu čitaoce knjiga, a i neki pisci kao recenzenti doprinose toj konfuziji doakademik Milovan Vitezović, Vasa Pavković, Marko Vidojković, Maja Volk, Milica Jeftimijević Lilić Sreća je, ipak, da se među tih više od 150 knjiga koliko je stiglo za NIN-ovu nagradu, može pronaći dvadesetak naslova koji imaju neki književni standard, a desetak knjiga su na nivou nekih ranijih, boljih godina. Raduje me da su se pojavili neki relativno mlađi autori kao što su Dana Todorović, Dejan Tiago Stanković, Vladimir Tabašević i LJubomir Koraćević koji će, nadam se, zauzeti važna mesta u povesti srpske književnosti.

Jasmina Vrbavac, urednik u Redakciji za kulturu TV Beograd, vlasnica je nagrade Sterijinog pozorja za teatrologiju za knjigu Žrtvovanje kralja, mit u dramama LJubomira Simovića. Ona u svom uvodnom delu izjave notira da u književnom svetu postoji čitav paralelni univerzum, nevidljivi svet koji buja i neminovno metastazira, a da nije čestito ni video svetlo dana:

Kao iza ogledala, u svetu domaćih Alisa i čarobnjaka iz Oza, pisci različitih zanimanja, ali i poneki teoretičari, kritičari, profesori književnosti, nastavnici, novinari i bibliotekari, pišu za paralelni svet izdavačkih kuća, novina i književnih časopisa, a potom žiriraju i nagrađuju nekim lokalno prepoznatljivim nagradama lokalno poznate spisateljske veličine. Biografije tih pisaca ne razlikuju se od biografija pisaca koje poznajemo sa stranica vodećih književnih časopisa i medija. Mnoštvo do sada objavljenih knjiga, nekoliko nagrada, čak i pokoji prevod, to su biografije autora za čija imena nikada nismo čuli. S pravom? Nesumnjivo! Kao što je i gotovo nemoguće da ćemo za njih čuti samo zato što su im knjige bile poslate na adresu NIN-a ne bi li se našle u konkurenciji za najprestižniju nagradu za roman. Tužna je ova politika samozavaravanja koja, ako je sudeći po broju amaterski pisanih romana, dominira književnom scenom. Tužna i zato što su ovom proizvodnjom na veliko, zapravo prevareni i pisci (koji veruju da su napisali veliko delo) i čitaoci (koji veruju da čitaju književnost).

Profesor engleske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Zoran Paunović (53), uveren je da sintagma borba za opstanak prečesto služi kao opravdanje za zanemarivanje kulturne misije kakvu bi izdavaštvo trebalo da podrazumeva. Pritom, u izneveravanju te misije, ali i elementarne profesionalne etike, po pravilu prednjače oni čiji je uspeh u toj borbi za opstanak vidljiv i nesporan:

Komercijalni kriterijum preovladava kako u izboru knjiga za prevod tako i u odabiru (i tretmanu) dela domaćih pisaca. (Naravno, tržišni potencijal ne mora da stoji u obrnutoj proporciji s kvalitetom: srećna je okolnost to što ima dobrih i odličnih pisaca čija dela čitaoci traže i kupuju.) Vidljiv je i nedostatak kvalitetnog uredničkog rada: mnogo je izdanja koja ostavljaju tužan utisak nedorađenosti. Među domaćim delima, velik je broj onih u kojima je očigledno da je autor bio u potpunosti prepušten samom sebi, te da su uz prisustvo pouzdane uredničke ruke mogla u nekoj izbrušenoj verziji izgledati mnogo bolje. Slično je i s prevodima: previše je onih kojima je cilj rudimentarno prenošenje priče, ne i umetničkih osobenosti prevođenog teksta. Principi uzornog izdavačkog rada sasvim su jasni i svima poznati; malo je, međutim, onih koji nastoje da ih se dosledno pridržavaju.

Novinarka Drugog programa Radio Beograda Tamara Krstić od ove godine je zajedno sa Zoranom Paunovićem prvi put član NIN-ovog žirija. Ona ovo vreme krsti vremenom čitanja i življenja nametnutih lakih komada koji dele uloge čitavom društvu, kako bi se kritička misao uklonila, kultura i umetnost marginalizovale, i ostalo sve manje onog književno-umetničkog scenskog prostora u kome se igra na kartu više zarad prave prirode i zaboravljenih vrednosti književnosti:

Tako se u godinama `preobilja` olako objavljivanih knjiga, gubi bilo kakva odgovornost izdavača, potpisanih urednika, recenzenata i autora: nad nevinom belinom papira; prema rečima i jeziku; obliku i formi; prema građi; nasleđu književnosti; citiranim delima koja stoje upisana velikim slovima u istoriji književnosti; prema značaju nagrade za koju konkurišu a pre svega prema poimanju književnog teksta. Ipak, u sveopštoj krizi sveta i veka, identiteta i humaniteta, etike i estetike, izdavaštva i književnosti, postoje još uvek knjige kojima se uspostavlja biće jezika kojim se uobličava i razobličava svet. I oni pisci koji se nad taštinom pisanja još uvek pitaju zašto pišu. Oni u kojima se naslućuje odgovor Danila Kiša: Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

Mihajlo Pantić autor je velikog broja zbirki priča koje su mu pribavile značajne nagrade i priznanja. Profesor je na Filološkom fakultetu u Beogradu i kao odgovor na naše pitanje kako vidi izdavačku produkciju u Srbiji danas, ponudio je odgovor:

Ima nečeg nerazumljivog u ponašanju pretežne većine ovdašnjih izdavača, kako onih koji slove za velike i ugledne, što je drugo ime za tržišnu, supermarketsku moć, što onih sa ruba, iz jednosobnih stanova, koji bi za sebe da dohvate neku mrvicu sa posnog kolača ovdašnje kulturne potrošnje. Izdavači, razume se, postoje da bi objavljivali knjige, što je truizam, ali, zašto objavljuju baš sve što je napisano, to ne zna ni sfinga. Dakle, i ovogodišnja preobilna, a opet nekako sirotinjska produkcija romana pisanih na srpskom jeziku ne razlikuje se bitno od prethodnih, unazad petnaestak godina, otkada je i književnost u beskonačnoj tranziciji. Sve se na kraju svede na nekoliko naslova koje će zainteresovani čitalac, onaj što i dalje sa dobrim razlozima misli kako je roman ogledalo nekog doba, pročitati sa manje ili više zadovoljstva ili sa manje ili više zapitanosti. Ostalo mirne duše može zaobići, ne zato što nema vremena, već zato što to vreme može iskoristiti na pametniji način. Sudeći prema romanima s vrha ovogodišnjeg kataloga, pri čemu me posebno raduje pojava nekoliko novih glasova, reklo bi se da je srpski roman (roman u književnom, a ne u trafikantskom smislu) u dobroj kondiciji. NJegov tematski, jezički i poetički raspon je vrlo širok, on je estetski potentan, društveno aktivan, kratko rečeno, umetnički usredsređen na važna pitanja prošlosti i sadašnjosti.

I tako, iz ovog elitnog zbira mišljenja, lako se zaključuje jeste puno tih knjiga, jeste i puno pisaca, jeste da ti izdavači baš i nemaju uvek neophodne kriterijume, jeste da cveta hiljadu cvetova, ali nije da nema i dobrih, velikih romana. Jedan od njih će 18. januara 2016. biti proglašen najboljim u 2015. godini.