Иако обично не пропуштам прилику за добар пичвајз, а на националистичке гадове који пљују по партизанима сам специјално алергичан, о новом министру културе се не изјашњавам. Учинит ћу то само овдје, у београдским новинама, подаље од Хрватске. За почетак, необично ће звучати, осјећам становиту наклоност за тога ретарда
Више стотина писаца, редатеља, глумаца, сликара и дизајнера прошлих је неколико дана устало против Златка Хасанбеговића, новог хрватског министра културе. У сандучић електронске поште свакодневно ми долази најмање једна петиција некакве струковне организације или писмо неког колеге огорченог повјесничаром ревизионистом, чланом Почасног блајбуршког вода, којега нескривено узбуђује НДХ. А ја шутим, никоме ништа не одговарам. Иако обично не пропуштам прилику за добар пичвајз, а на националистичке гадове који пљују по партизанима сам специјално алергичан, о Хасанбеговићу се не изјашњавам. Учинит ћу то само овдје, у београдским новинама, подаље од Хрватске.
За почетак, необично ће звучати, осјећам становиту наклоност за тога ретарда. Као и иначе, узбуђују они који имају некакве комплициране и тешке, контрадикторне идентитете, кад је нетко, на примјер, хомосексуалац и скинхед, или калуђерица и нимфоманка, или комунист и католик, кад имамо такву некакву збуњујућу особу, састављену од разнородних, нескладних дијелова. Златко Хасанбеговић такво је једно немогуће биће, политички минотаур, идеолошки једнорог. Дира ме у срце слабоумност овога загребачког муслимана. Након Туђмановог дијељења Босне, клања у Ахмићима и хрватских концлогора за Бошњаке, чисто се сажалим над усташким клауном који се труди свидјети онима који га презиру и иза леђа, потихо зову балијом.
Његови су ставови, дакако, скандалозни. Сасвим је неприкладан за министра. Али, опет, остао сам равнодушан на биједника. Дијелом и зато јер знам како је често понижавајуће и ружно бити мањина, било каква мањина, у Хрватској. Много је пута тај морао прогутати достојанство и уснути у сузама да би био министар у ХДЗ-овој влади. Крај све његове муке, не требам му још и ја. Златко Хасанбеговић и без мене има довољно непријатеља.
На концу, блајбуршки пургер муслиманске вјероисповијести на челу Министарства културе, на мјесту за које се нитко није отимао, у земљи гдје се култура више готово и не спомиње, само је споредна невоља. Ваља се штедјети, чувати снагу за окршаје с озбиљнијим, аутентичним хрватским луђацима којих не мањка у Влади која је у петак изгласана у државном парламенту. Ту је много смртоноснијих опасности. Наша нова Влада изгледа, нећу претјерати, као нека мексичка банда из вестерна Серђа Леонеа.
Један је, на примјер, осуђивани насилник, који је пријавио лажну адресу, а јавно би објављивао пописе националних издајника. Други је крао стиропор из дућана грађевинског материјала. Трећи је крао у болници коју је водио. Онда имамо некадашњу часну сестру, католичку редовницу која је лијечила наркомане, прије него се у једнога, ваљда излијеченог, заљубила, напустила Цркву и отишла с њим живјети у Бањалуку. Један је потпредсједник бивши шпијун, а други је отишао из сјеменишта да би се уписао на Медицински факултет у Мостару. И тај је вјеројатно једини кадровски погодак. Боље је заиста да је човјек у Влади, ни најцрњем непријатељу не бисте пожељели да га он лијечи. Ја бих, рецимо, да недајбоже оболим, прије отишао хоџи да ми направи запис, него се дао у руке некоме што је завршио медицину у Мостару.
Најчуднија је ипак фигура која води ово Коло горских тића, један канадски Хрват, што је оставила екселент џоб менаџера у фармацеутска индустри не би ли помогао олд кантри, земља његови грендпарентз. Медије је одушевила његова одлука да програм и министре у Сабору представи PowerPoint-ом, хвалили су његову информатичку писменост као да PowerPoint не смијеш ни погледати без магистерија на Massachusetts Institute of Technology, а ствар је само у томе да је премијеру било лакше показивати слајдове, него говорити, јербо не влада хрватским. Срамежљиво се оглашава на нашком, те можемо само наслућивати колико је дубоко његово незнање, но лице му је доста рјечито. Лицем му каткад прелети израз изгубљености и страве и тада схваћате да предсједник Владе РХ благе везе нема ни о чему људи говоре ни гдје се он, јадан, нашао. Додуше, ту дезоријентираност и ужас дијеле и многи од нас који перфектно владамо хрватским.
Анте Томић
|
