Defanzivom do vlasti

Foto Aleksandar Dimitrijević

Ivica Dačić je bio oštar: Bilo kakvo dogovaranje sa DOS fronclama ili sa promoterima opasne politike desničarskih stranaka, za nas bi bio pakt sa đavolom i truli kompromis, a ne nastavak reformskih procesa i borba za socijalno pravednu, ekonomski razvijenu, patriotsku i evropsku Srbiju.

Možda zato što je sa tim đavolima bio u paktu pre nego što je omogućio uspon Aleksandra Vučića, Dačić je pomenutu izjavu pojačao izazovom zagovornicima teze o učešću u navodnom dogovoru svi protiv Vučića, u kome bi lider SPS-a trebalo da ima ulogu sličnu onoj iz 2012, kada je u istoriju poslao vladu DS-a i otvorio vrata SNS-u. Uostalom, neka jasno i glasno kažu gde sam se, kada i sa kim iz DS ili s bilo kim iz tog gubitničkog tabora tajno sastajao da bih kovao zaveru protiv Vučića, zatražio je dokazani umetnik preživljavanja u surovim okolnostima.

U citiranom intervjuu, štampanom u subotu, ministar spoljnih poslova i prvi potpredsednik vlade koga niko ne zove PPV, međutim, nije ponudio odlazak na ključno sredstvo dokazivanja u naprednjačkoj Srbiji poligraf. A možda je trebalo, jer je forsiranje teze o antivučićevskoj zaveri, koja ga tera u defanzivnu poziciju i iziskuje neprekidno pravdanje, nastavljeno nesmanjenom žestinom. Ako ne i pojačano u utorak, kada je pripreman ovaj NIN, Dačić je u istom kontekstu osvanuo na naslovnoj strani tabloida čijeg glavnog urednika premijer, po sopstvenom priznanju, izuzetno ceni.

Verzija o udruživanju svih protiv SNS je lansirana iz Vučićevog tabora, to jest od njega lično doduše upakovana kao napad na demokrate, koje je optužio da su spremni da naprave čak i koaliciju sa SPS-om. Uzgoju koalicionog semena razdora i te kako su, potom, doprineli sami socijalisti, učesnici svađe u kojoj je skorašnji veliki uspeh aktuelne vlade puštanje u rad (nedovršene) železničke stanice Prokop, proglašen običnim krečenjem. Sukob je započeo Mrkonjić, počasni predsednik socijalista, a uzvratili su mu Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, takoreći po funkciji, i Nebojša Stefanović, Dačićev naslednik na mestu ministra unutrašnjih poslova ali i uporni zagovornik stava da bi trebalo raskinuti saradnju sa SPS, nebrojeno puta plasiranog gotovo od samog starta saradnje SNS-SPS, tamo negde leta 2012.

Matrica je uvek bila ista: nekoliko dana medijsko-političke histerije i najava pada vlade, uz prigodno kriminalizovanje Dačića u tabloidnim medijima koji se ističu u obožavanju premijera. Verzije o Ivici u marici redovno su povlačene sa javne scene duboko u kuloare u kojima se pričalo o držanju Dačića u šaci, a koaliciona saradnja, iako matematički nepotrebna, s obzirom na većinu koju naprednjaci imaju u Skupštini, nesmetano je nastavljana.

A možda je tajna upravo u tome u očima analitičara viđen kao idealan dežurni krivac zbog čega ga je Vučić i pozvao u vladu, Dačić je pokazao izrazitu otpornost na koalicione udarce, pa bi, na sličan način, mogao da posluži i u izbornoj kampanji. Jer, ako je premijer (još uvek neraspisane) vanredne parlamentarne izbore najavio zbog navodne atmosfere u kojoj mu je onemogućen rad, nije li zgodno da se vodeći lik herojske drame Vučić protiv neprijatelja reformi dodatno istakne u borbi protiv sopstvenog saradnika, takoreći zmije u nedrima?!
Ako se čak i može reći da aktuelni molersko-zidarski koalicioni spor Vučiću predizborno odgovara, da li isti zaključak važi i za Dačićevu unutarstranačku opoziciju? I da li su nezadovoljni socijalisti zaista toliko brojni i besni kao što misli deo beogradske čaršije, da čak ima smisla raspravljati o dubini podele u stranci i šansama njenog lidera da u tom procepu opstane?

Povremena soliranja istaknutih socijalista, u kojima se ističu nestašni Branko Ružić, veteran Mrkonjić i lokalna snaga, član predsedništva Novica Tončev, nisu jedini razlozi za tezu o podeli u stranci. Ozbiljan argument za sumnje ponudio je sam Dačić, rekordno dugim konstituisanjem organa stranke, započetim u novembru 2014, završenim osam meseci kasnije.



Isti primer, međutim, još jedan je dokaz teze o Dačićevoj nesvakidašnjoj političkoj veštini zahvaljujući kojoj je, uostalom, uspeo da iz stanja bliskog kliničkoj smrti nakon pada Slobodana Miloševića, stranku revitalizuje i vrati na vlast. Uz malo kreativnog pristupa, nelimitiranog stranačkim Statutom, našao je rešenje za dilemu oko svog zamenika, pa je, izbegavajući Ružića koga je partija najverovatnije želela, i Aleksandra Antića, koji je po ukusu naprednjaka, izabrao opciju rotacije. Mudro je smestio i Mrkonjića, poznatog po jakom uporištu kod stranačkih hardlajnera i slobista, izmislivši za njega mesto počasnog predsednika (takođe ne postoji u Statutu). Antić je potpredsednik, ali ne i predsednik beogradskog odbora, dok je Dušan Bajatović birao između mesta potpredsednika i predsednika pokrajinskog odbora, izabravši važnu ulogu u Vojvodini... Ružić, s dobrim osloncem u stranci sada je potpredsednik, a Dijana Vukomanović u koju Dačić ima poverenja predsednica Izvršnog odbora...

Zato je sagovornik NIN-a blizak socijalistima čvrsto uveren da je, uprkos slabostima, SPS stabilna stranka. I da je jedina ozbiljna podela na one funkcionere koji imaju uporište u stranačkoj bazi i one koji opstaju zahvaljujući dobrim odnosima sa liderom stranke - Dačićevom mudrom kombinatorikom, uspešno kontrolisana. A što se tiče strelica usmerenih prema vladi, ovaj sagovornik podseća da su upravo Mrkonjić i Ružić bili članovi prve vlade SPS-SNS, kao i da se Mrkonjić u funkciji predsednika skupštinskog odbora za saobraćaj sve vreme konstruktivno ophodi prema SNS-u. I zato ocenjuje da javnog nezadovoljstva ne bi ni bilo da se dotičnoj dvojici posrećila neka kancelarija u Nemanjinoj 11.

Istorija SPS-a ima još jednu upečatljivu pouku pre nešto više od deset godina, partiju su potresali snažni sukobi, koji su, usled korišćenja ne baš lepih reči (bitange, lenčuge, foteljaši) doneli puno zabave medijima. A tokom 2005. i 2006. u modi je bilo i traženje Dačićeve ostavke sa tadašnje funkcije predsednika Glavnog odbora, u čemu se naročito isticao Mrkonjić. I sve je to Dačić progutao i primirio uvođenjem partije u vlast.

Ni Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, nije sklon da previše ozbiljno shvati spekulacije o buri u redovima socijalista. Ne vidim snagu u SPS koju bi činili ozbiljni oponenti Dačiću, pre je reč o slobodnim igračima, kaže. I dodaje da neki kritikuju vladu uz prećutno ili direktno dopuštenje Dačića, a neki to čine sami. To su, prema njegovom mišljenju, sve priče lične prirode. Ne postoji ozbiljan ideološki ili strateški pogled na svet koji personifikuje Ružić, a koji bi se razlikovao od Vučićevog, kaže Milivojević. Dačić, ocenjuje ovaj sagovornik, dugo vodi stranku i prirodno je da i po horizontali i po vertikali ima zaokruženu infrastrukturu koja ga podržava.

Nezadovoljstva koja postoje u redovima SPS-a, po oceni NIN-ovog sagovornika, potiču od uverenja da partija u raspodeli iz 2014. nije dobila dovoljan kolač vlasti. Jeste da je logično da stranka koja matematički nije neophodna, dobije manje mesta, naročito direktorskih i funkcija pomoćnika ministara, nego 2012, kada je od socijalista zavisilo formiranje vlade, ali se to teško podnosi, naročito za stranku kojoj je učešće u vlasti posle petooktobarske noćne more, ponovo postalo prirodno stanje. Zato je, podseća Milivojević, Dačić morao da kolegama, nezadovoljnim Vučićevom ponudom, na pitanje zašto ulaziti u vlast pod takvim uslovima, pre dve godine odgovori kontrapitanjem a kako biste živeli van vlasti?

Socijalisti nisu revolucionari, nemaju elan, entuzijazam da nešto menjaju u Srbiji, kakav je imala opozicija u vreme Miloševića, kaže Milivojević, uveren da opozicioni status nikad neće biti njihov izbor, već može da im se desi samo ako budu naterani.

A da li to može da im se desi? Milivojević ocenjuje da je kod naprednjaka poraslo nezadovoljstvo zbog ustupanja funkcija socijalistima, ali i podseća da Vučiću treba potencijalni krivac za svaki eventualni neuspeh, što je uloga koju Dačićeva stranka odlično igra. Zato se, veruje, Vučić o budućim partnerima neće izjašnjavati pre nego što sazna rezultate izbora. A tada će, ako bude potrebe, Dačić biti prvi sagovornik o koaliciji, što, naravno, samo po sebi, nije garancija. Milivojević misli da bi potencijalni sagovornici mogli biti svi osim DS-a i verovatno koalicije DSS-Dveri, a ne isključuje ni mogućnost uvođenja pojedinih predstavnika SPS-a, po Vučićevom, a ne po Dačićevom izboru (Antić, na primer).

A do tada? Da li će biti nastavljeno svođenje SPS-a na manju meru? U utorak je delovalo sigurno da će Dačićeva stranka na izborima nastupiti sa strankom Dragana Markovića Palme, ali učešće PUPS-a u koaliciji još nije bilo sigurno. Sagovornik iz redova SPS-a kaže da je na poslednjoj sednici predsedništva prošle nedelje odskorašnji njegov član Vladimir Zagrađanin dobio snažnu podršku stranke za zalaganje da se eventualna koalicija sada pravi po novoj formuli. A po njoj bi PUPS-u, koji u istraživanjima javnog mnjenja ne uspeva da prebaci jedan posto glasova, pripao znatno manji procenat nego na prethodnim izborima. Istovremeno, ne prestaju spekulacije o mogućem pretrčavanju PUPS-a u naprednjački tabor. Konačna odluka, po mišljenju Milivojevića, zavisi od Vučića i njegove namere iako mu PUPS nije neophodan, s obzirom na sopstveno uporište među penzionerima, mogao bi da odluči da, izvlačenjem naslednika Jovana Krkobabića iz sadašnjeg saveza, Dačiću opali šamar. Time bi ga sveo na manju meru, ali ne nužno i izbacio iz svake postizborne kombinacije.

Predizborno, značaj SPS-a za naprednjake nije preveliki Vučić je već napravio koaliciju sa Rasimom LJajićem koji je, smatra Milivojević, kredibilniji kao levičar od Dačića, a moguć je i savez sa rusofilskom Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, što podmiruje potrebe tog dela biračkog tela i sve zajedno omogućuje SNS-u da zagrabe i sleva i zdesna.

Ali, socijalisti znaju da u postizbornim pregovorima sa očekivanim pobednicima, naprednjacima, mogu računati i na potrebu SNS-a za partnerom u Vojvodini, gde slabije stoje. U vezanoj trgovini koja uključuje pokrajinske i lokalne računice, teško da bi im odmogao strani faktor: pokazalo se da je Zapad zadovoljan kooperativnošću aktuelnog sastava vlade i teško da bi imao razloga da podrži eventualni savez svi protiv Vučića, sve i kad bi takvo čudo, usled nedostatka zajedničkog sadržaoca, bilo moguće napraviti. Što se Rusije tiče osim što je poznata njena naklonost prema SPS-u, jasno je i da ni Vučić nije neprihvatljiv, s obzirom na to da nije potrčao da uvodi sankcije Moskvi, a daleko je i od uvođenja Srbije u NATO.

A čak i ako stvari krenu nekim sada teško zamislivim tokom, za Dačića bi to pre mogla biti još jedna prilika za demonstraciju one čuvene maestralne veštine preživljavanja, pre nego razlog za brigu. Titulu šampiona u političkim igrama Ivici bi, veruju upućeni, mogla da ugrozi samo - marica. Čiji putnici umeju da se vrate i ojačani.