Silovatelji se ne plaše naših zakona

Foto profimedia.rs

Kada je pre dve godine uhapšen serijski silovatelj kod Mostarske petlje, do javnosti su stigle sve mane našeg sistema kada je u pitanju ova vrsta zločina. Saznali smo da nijedna od žena koja je prijavila silovanje nije dobila adekvatnu medicinsku pomoć već su sve tretirane kao objekat sa kog je uzeta DNK osumnjičenog. Nisu im urađeni testovi na polne bolesti i sidu, nije im data urgentna kontracepcija i niko im nije ni ponudio ni obezbedio psihološku podršku. Takođe smo saznali da je Dejan Gojković priznao više od 20 silovanja i pokušaja silovanja, a da je policiji bilo prijavljeno samo devet napada, što jasno govori o poverenju žrtava u sistem.

Donekle i razumljivo ako imamo u vidu da je tada još uvek bio aktivan udžbenik Kriminalistika dr Branislava Simonovića iz kog je deset generacija učilo da žena koja svoj doprinos silovanju nije dala tokom prethodnih kontakata sa silovateljem (dešava se i da ga ne poznaje) može to da isprovocira i na drugi način. Tada se njen doprinos nastanku krivičnog dela najčešće ogleda u nepromišljenom ponašanju (usamljenom kretanju mračnim ulicama, predgrađima, livadama u kasnim večernjim časovima, putovanju auto-stopom), čime je sebe objektivno dovela u situaciju da postane žrtva krivičnog dela, piše Simonović. Međutim, čak i po tako strogim kriterijumima žrtve kod Mostarske petlje nisu šetale livadama već su se vozile autobusom u centru grada i mogle su biti krive samo zato što su se sa posla ili fakulteta vraćale po mraku. Pa ipak više od polovine njih nije prijavilo napad.

Prema postojećim statistikama, to je ipak zavidan procenat imajući u vidu da u svetu tek svaka sedma žena prijavljuje silovanje, a u Srbiji svaka deseta (procena je da na godišnjem nivou ima oko 1.000 silovanja). Na pitanje zašto, psihijatar dr Petar Ristović kaže: Žrtve su često stigmatizovane a društvo ih označava kao krivce jer su, recimo, pristale da odu u nečiji stan ili su išle mračnom ulicom. Uz nerazumevanje i neretko osudu najbližeg socijalnog okruženja, one često ćute i zbog vlastitog uverenja o ličnoj bezvrednosti nastalog traumatizacijom i same misleći o sebi da su nekako mogle da spreče nasilnika. Ali, žene koje ćute o silovanju često su pasivne submisivne osobe, koje trpe i ćutke podnose sve teškoće života, u smislu da tako treba.

Imajući u vidu da u Srbiji, koliko god na delu bila rijaliti kultura, ipak postoji zavidan procenat žena koje nisu submisivne, odnosno pokorne, a da je u to vreme bila veoma aktivna kampanja da se zakonski i proceduralni okviri promene, postavlja se pitanje: gde smo sada? Da li smo došli do mogućnosti da žrtva bude anonimna ukoliko to želi, kao što je to u svim civilizovanim zemljama omogućeno? Da li se žene prilikom pregleda testiraju na droge za silovanje da bi u kasnijem sudskom postupku imale dokaz da nisu dobrovoljno pristale jer im na telu nisu pronađene odbrambene rane? Da li se odbrambene rane ili bilo kakve povrede uopšte dokumentuju? Stižu li uopšte do sudske medicine na kojoj se utvrđuje, recimo, da li su pokušale da vrište a neko ih je u tome rukom sprečio?

U međuvremenu nisu promenjeni protokoli i dalje je sve isto, a procedura je takva da veoma obeshrabruje žrtve. One prvo moraju da prijave policiji, ako je u pitanju Beograd onda u MUP u Ulici despota Stefana, i tek kada tu sve obave upućuju ih na ginekološki pregled. Moralo bi da bude obrnuto, da se prvo pregledaju jer uzorci sa vremenom slabe i nestaju, a izjava može da sačeka. Ali ovde se tek nakon iskaza šalje u referentnu ginekološku ustanovu, u Beogradu je to Narodni front, gde im se uzimaju brisevi koji se daju na dalju analizu. Ne samo da im se ne daje pilula za kontracepciju i ne rade analize na prenosive bolesti, već im se ne daje ni savet da to same urade. Ne uzimaju se drugi biološki tragovi sa tela žrtve, tragovi sa odeće, niti se žrtve testiraju na droge za silovanje. Prilikom tog pregleda čak im ne kažu da neće biti zabeležene sve povrede, niti da bi trebalo da odu na sudsku medicinu ako hoće tu vrstu dokaza. Za to mogu da saznaju samo ako im neko kaže u policiji ili ako se obrate Autonomnom ženskom centru. Ako žrtva želi da dobije kompletnu medicinsku dokumentaciju na Institutu za sudsku medicinu, taj pregled mora da plati nekoliko hiljada dinara , kaže Vanja Macanović, advokatkinja AŽC.

A koliko je taj pregled bitan najbolje svedoči naš prilično neadekvatan Krivični zakon po kojem se silovanjem isključivo smatra penetracija muškim polnim organom koja je učinjena na silu i uz fizički otpor žrtve. Silovanje, koje je inače teško dokazati jer se u velikom broju slučajeva svodi na moja reč protiv tvoje bez dokaza o povredama ili prisustvu droge, sasvim je nedokazivo. Naravno, ovo ne može tako da ostane u zakonu imajući u vidu da smo pre skoro tri godine ratifikovali Konvenciju Saveta Evrope o suzbijanju i borbi protiv nasilja prema ženama i u porodici, tzv. Istanbulsku konvenciju, ali zakon jednostavno nije promenjen. Da jeste, krivično delo silovanja bi bilo svaki seksualni čin koji je učinjen nad licem koje nije dalo pristanak i u tom slučaju se žrtve koje su prošle policiju, preglede i razgovore sa tužilaštvom, ne bi tako lako odlučivale da odustanu od sudskog postupka.
Za poslednjih godinu dana nismo imali slučaj koji je stigao do suda. Imale smo tri klijentkinje i sve je ostalo na nivou policije i tužilaštva jer im je predočeno da je pod upitnikom da li to mogu da dokažu, i na kraju su odustale, kaže Macanović.

To kod nas nije retkost imajući u vidu da od 10 odsto žena koje se odluče da prijave silovanje samo petina izdrži ceo sudski postupak do izricanja presude. Oko 80 odsto odustane u nekom trenutku zbog sistema koji ih godinama provodi kroz istu traumu. One stalno moraju da ponavljaju istu priču: prvi put u policiji, onda na ginekološkom pregledu, sudskoj medicini, kod tužioca, pa na pretresu što je svojevrsna sekundarna viktimizacija ionako već istraumatizovanih žrtava. Iako u teoriji imamo zakonske odredbe koje bi omogućile da se prvi iskaz tokom istražnog postupka snimi video-kamerom i koristi u kasnijem postupku, to se jednostavno ne primenjuje. Pravni sistem im uglavnom nudi ulogu sredstva dokazivanja i uskraćuje zaštitu od napadača koju, ako žele, moraju da traže u posebnom postupku.

Često, kad sve to prođu, iz spora izlaze kao gubitnice jer se silovatelj ili oslobađa usled nedostatka dokaza ili dobija kaznu na nivou zakonskog minimuma. Recimo, prosečna kazna u Srbiji je tri godine (mada NVO ima podatak da je to oko godinu dana, a višegodišnja kazna se izriče kod grupnih silovanja ili više krivičnih dela) dok je na nivou EU oko osam godina. Međutim, ako pogledamo pojedinačno kazne, jasno je da su i te tri godine pod pitanjem imajući u vidu ko i kako ih dobija. Recimo, Darko Kostić, silovatelj i ubica četrnaestogodišnje Ivane Podraščić, svojim iskazom je vrlo upečatljivo dao svoj profil: Ubio sam Ivanu, priznajem! Silovao sam je, a ona je vrištala i otimala se. Plakala je i zapomagala. To me je strašno iznerviralo, pa sam počeo da joj udaram šamare i davim je, ali nije prestajala... Zato sam uzeo motiku i ubio je! I to nije učinio prvi put jer je jednom već odležao sedam godina zatvora zbog ubistva. Kada je oslobođen, ponovo je silovao i dobio tri godine zatvora, ali u presudi objedinjenoj sa nekoliko teških krađa.

Ako se nešto može smatrati pomakom onda je to nedavno izrečena presuda silovatelju kod Mostarske petlje u visini od 18 godina zatvora. I to bi uglavnom bilo sve. U Krivičnom zakonu ništa nije promenjeno, a na više inicijativa Mreže žena protiv nasilja i Ženskog autonomnog centra nadležni su ostali nemi. U poslednjem dopisu je traženo da Ministarstvo pravde predloži Narodnoj skupštini izmenu definicijekrivičnog dela silovanja tako dabude kažnjiv svaki čin seksualne penetracije, bez obzira na oblik i prirodu tog čina, učinjen nad licem koje nije dalo svoj pristanak. Takođe da predloži usaglašavanje domaćeg krivičnog zakonodavstva sa Minimalnim pravima, uslugama i standardima za žrtve krivičnih dela i da osnuje krizne centre za žrtve silovanja - specijalizovane, besplatne službe podrške za žrtve, u kojima su na jednom mestu objedinjeni medicinska, psihološka i pravna pomoć i podrška. I da nadležna ministarstva usvoje jedinstveni protokol o postupanju profesionalaca nadležnih službi u slučajevima prijave seksualnog nasilja, kako bi se sprečila sekundarna viktimizacija žrtava ovih krivičnih dela i propisale jasne instrukcije za sve profesionalce u cilju boljeg prikupljanja i beleženja dokaza za dalje procesuiranje učinilaca.

Ministarstvu zdravlja smo pisale tri puta i svaki put dođe novi državni sekretar za zdravstvo pre nego što sa prethodnim išta uradimo. Sa Draganom Vukanićem smo već postigle dogovor, ali je smenjen. Isti dopis u kom smo predložile izradu intersektorskog protokola o postupanju u slučajevima seksualnih delikata i formiranje centara za žrtve seksualnog nasilja (u prvoj fazi u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, gde postoje stručni resursi), potom smo uputile dr Vesni Knjeginjić, ali nismo dobile nikakav odgovor. Obratile smo se svim poslanicima u vreme kada je ratifikovana Istanbulska konvencija sa upitom da li su zainteresovani da sa nama sarađuju na nekoj od tema. Jedini koji je podržao celu našu inicijativu je narodni poslanik dr Dušan Milisavljević, ali kako nas on podržava i oko uvođenja hitnih mera zaštite, malo smo posustale u zalaganju na polju ove inicijative, ali nećemo odustati, kaže Vanja Macanović.

Na pitanje da li je moguće da od 250 poslanika u parlamentu baš niko drugi nema sluha za ozbiljne probleme žrtava silovanja koji bi se uz malo dobre volje države mogli umanjiti, dr Milosavljević odgovara: Inicijatava još uvek nije stigla u Skupštinu i iskreno se nadam da će biti više poslanika koji će je podržati kada do toga dođe. Problemi o kojima govorimo nisu stranački, to je vapaj žena i mi smo dužni da im pomognemo. Recimo, nedopustivo je da silovana žena mora da plaća pregled na Institutu za sudsku medicinu, ali ona ne bi morala da ga plaća kada bi je tamo poslalo tužilaštvo. Zbog toga bi Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo pravosuđa morali zajedno da rade, a to nije teško ostvariti.

Nije teško, baš kao što ne bi bilo teško napraviti protokole i uvesti malo reda po kom se silovana žena neće šetati po celom gradu već će joj pomoć biti pružena na jednom mestu. Ali ništa. Zato i ne bi trebalo da nas čudi što bar 70 odsto silovanja izvrše povratnici, jer se očigledno ne plaše sistema takvog kakav jeste.

Registar seksualnih prestupnika

Imajući u vidu da seksualne zločine najčešće vrše povratnici, bilo bi sasvim logično formirati registar seksualnih napasnika u kom bi se našli njihovi dosijei, fotografije i DNK profili. Na taj način bi država, posebno ukoliko bi uvela redovne kontrole od strane psihologa i socijalnih službi, mogla da ih drži pod nadzorom. Nažalost, prilika da se tako nešto učini propuštena je još 2012, kada je donet Marijin zakon po kom se država obavezala da će formirati registar pedofila i silovatelja, ali samo onih koji su zločin izvršili nad maloletnim licem.

Drugo je pitanje da li bi nam takav registar pomogao imajući u vidu da se na osnovu naših zakona u njega mogu uvesti samo novoosuđeni (zakon se ne primenjuje retroaktivno), a da do sada nije upisano nijedno lice. Objašnjenje je do sada nije bilo pravosnažnih presuda.