Za čoveka nema rezervnih delova

Odavde i voz beži.
Tako Miloš Vesić objašnjava zaokret od sto osamdeset stepeni koji pruga pravi ispod brdskog naselja Resavica. Prva Miloševa rečenica i zamalo naslov reportaže. Zamalo. Stativa, recimo, a ne pogodak, jer ovde ima i gorčih rečenica, kao što je red u rudarskom naselju, sto osamdeset kilometara ispod Beograda. Vozovi beže, a crni audiji u ove krajeve retko stižu, pa je moguća i ovakva priča:

Kada smo na jednom sastanku u Ministarstvu rudarstva i energetike počeli da pričamo o zaradama, rekao sam: `To su male plate za ljude koji rade tako težak posao. Svakog dana ulaze u jamu i nisu sigurni da li će iz nje da izađu`. A jedna gospođa iz ministarstva mi je odvratila: `Nemojte ništa da mi pričate o plati i rizičnom poslu; i moj posao je rizičan. I ja letim u Kinu i može da mi se sruši avion`, prepričava beogradska iskustva Nebojša Milenković, predsednik sindikata Resavice.

Da Beograd bar misli da je Resavica u Kini, bio bi svakako ljubazniji sa njom. Ovako, mrka kapa, mrkija od uglja koji se vadi u Rembasu, jednom od devet rudnika Resavice, preduzeća koje daje hleb, makar i crn, od jugoistočne do jugozapadne Srbije, od Resavice do Sjenice. LJubazni domaćini u Rembasu vode nas celim putem koji rudar pređe do silaska u jamu. Put počinje u mračnoj prostoriji leproznih plafona i vlažnih zidova sa polupanim pločicama to jest bez njih u kojoj čemer dopunjuju olupani maslinasti vojnički sanduci. Sa tavana, kao u mesari, vise lanci.

Ovo je `crna garderoba`, gde ljudi kače odela na lance i podižu ih do plafona da bi se osušila. Kada čovek izađe iz jame, to je natopljeno znojem, mokro, mokro, i ne bi moglo da se osuši da ne stoji na promaji, objašnjava Miloš Vesić, zamenik predsednika sindikata.

Rudari na nogama nose šuferice, krpe, jer one najlakše upijaju znoj. Hoće li nešto upiti i vlagu crne garderobe?
Danas smo imali sednicu sindikata, tražićemo poslovodstvu hitno ulaganje A koje je to ulaganje? Krečenje i zamena pločica Keki, kad je zadnji put krečeno ovde?
Keki u Rembasu radi dvadeset tri godine i ne seća se krečenja.

Samo jedno krečenje i kraj. Znaš li koliko bi radnici bili zadovoljni? Ne očekuju više od toga, svesni su situacije u državi. A stalno nas prozivaju da smo na teretu, da trošimo državne pare. Pa ovo nije naše, sve je državno, podseća Vesić.
Državna je i furuna, unikat koji su sami radnici Rembasa sklepali da zagreju crnu garderobu. Državni je i svaki samospasilac, naprava za disanje koju rudar dobija u sledećoj etapi pripreme za put sa neizvesnim povratkom.

Svaki rudar mora da ima samospasilac, napravu koja služi za nedajbože Kada se pojavi gas, samospasilac čoveka izoluje od njegovog uticaja. Ako je rudar u urušenoj jami, ako sedi i čeka pomoć, u spravi ima kiseonika za četiri sata. Ako se kreće, zavisno od snage organizma, ima ga za dvadeset do četrdeset minuta, objašnjava Vesić.

Mirno, kao da u nekoj beogradskoj kancelariji objašnjava kako radi eksel ili neki sličan kompjuterski program u kome se prave lepe tabele što pregledno dokazuju da za rudare nema para. Nema para, izgleda, ni da im se popravi plafon u prozivnici, prostoriji za podelu dnevnih zadataka. Pukao je celom širinom i na mestu ga drže drvene potporne grede.
Zbog mogućnosti pada plafona u prozivnici ugrožena je bezbednost radnika i ostalih lica koja prolaze kroz prostoriju, piše u obaveštenju zalepljenom na vratima.
Rudarima Rembasa šlemovi su potrebni i kad izađu iz jame. A o tome kako je u jami, svedoče i ostareli poučni plakati: Pazi kako se sklanjaš od eksplozije; Pravilno podgrađen hodnik siguran put; Ne podupiri leđima; Ne prilazi miniranje; Čovek nema rezervne delove.

U prozivnici se duvani, i sreća je što se u Rembasu nije našao genij koji bi usklađivanje domaćih i evropskih propisa počeo zabranom pušenja. Završio bi, jamačno, u jami i to bez zaštitne opreme. Rudari puše, i tačka. Evo i zašto, ako se neko zaista pita:

Šta da kažem? Leba sa devet kora, nema drugo da se kaže. Ni sam više ne znam kolika je plata, zavisi od situacije. Imam za svoje potrebe, mada ni to ne stiže, ali krpimo se pomalo. Smena traje osam sati, i rizik je sve vreme. Moraš da vodiš računa za sve, i za sebe i za one koji rade pored tebe. Sve ti preti. Sve mora da bude kako treba da ne bi ništa palo. Svi se mi plašimo, ali šta je tu je. Kako bog da, priča Miodrag Radisavljević iz Bigaljice, sedam godina kopač u Rembasu.
Ili:
Teško je, hleba sa sedam kora, težak posao. Imam ćerku i dva sina, veliki su, dvoje je završilo srednju školu, jedno je još u osnovnoj. Deset godina sam kopač, dvadeset u jami. Najteže je što nismo `svoj na svome`. Treba nam posao, penzija, treba nam da nam deca rade. Nadamo se. Svi se nadamo, priča Rade Đorđević iz Resavice, takođe kopač.
Na terenu, pred samom jamom, pažnju nam privlače jamski teretni vozići, aku-lokomotive naučiše nas da se tako zovu a privukle bi i pažnju antikvarnica.
One su ratna odšteta koju je SFRJ dobila od Nemačke pedesetih, mislim da su austrijske. Ali kod njih nema šta da se kvari, u principu su neuništive, optimistično primećuje Miloš Vesić.



Kad ga Švabo napravi Ali ni Švabo ne može da učini rudnik uglja bezbednim.
U rudnicima metala i nemetala, poput Bora, nema šta da padne, samo treba otkinuti labave komade. Te su jame sigurne i ljudi mogu samo da kopaju i idu napred bez ikakvog podgrađivanja. Rudnik uglja mora da se podgrađuje čelikom i drvom, jer kada ugalj dobije vazduh, pucka, radi, kruni se i to pada. Kad se ne bi podgrađivalo, ne bismo mogli da priđemo. I zbog toga su rudnici uglja najteži i najopasniji za rad. Obrušavanja, povrede, zatrpavanja, smrti. Već se dešavalo, kako da ne, govori Miloš Vesić, uz dašak sujevernog uzdržavanja, sasvim umesnog pred zjapećim crnilom jame.

Miodrag, Rade i ostali odlaze u crnu rupu. Po četvorica su se smestila u vagonete u kojima ljudskog mesta nema ni za jednog. Šale se i sa nama i međusobno, i šta bi drugo kada prizor neodoljivo podseća na prinošenje žrtve Molohu? Kada bi barem van jame bili bezbedni, ali tamo im se ne glave ne obrušava samo plafon, već i nebo.

Protest smo morali da najavimo jer se prvi put u istoriji desilo da EPS, državno preduzeće, nije htelo da uzme ugalj državnog preduzeća koji se prevozi državnom železnicom, jer je navodno skup. A naše cene kontroliše država. Dajemo ugalj po ceni od 2.300 dinara za tonu, a oni su uvozili ugalj iz Rumunije po znatno višim cenama. Pride, već tri godine stoji potpisana saglasnost svih ministarstava da se cena uglja u našoj, podzemnoj eksploataciji poveća, ali neko ne dozvoljava da budemo što manje na teretu države i o nama stvara negativnu sliku. Kažu, recimo, da dobijamo četiri i po milijarde subvencija, a mi dve i po milijarde vraćamo u budžet za bruto doprinose naših radnika, podseća predsednik sindikata Nebojša Milenković na razloge štrajka od kog se država spasla u poslednji čas.
To je bio akutni problem. Hronični su još crnji.

Najavljena reorganizacija predviđa cepanje firme na tri dela, što smo kategorično odbacili. Vlada je 2013. usvojila plan konsolidacije koji predviđa, naravno, da će se rudnici zatvarati kada budu otkopane poslednje rezerve, ali i da se to neće činiti ad hok, već po planu, i da će se otvarati nove jame i rudnici. Tamo bi se radilo mehanizacijom, i time bismo drastično povećali proizvodnju i bilo bi nam potrebno manje subvencija.
Vlada rekla, vlada porekla, ali polako ima još nevolja.

Najveći gorući problem jeste smenski rad. Država je 2005. donela zakon koji predviđa isplatu smenskog rada, ali ga nije finansijski podržala. Radnici uredno dobijaju sudske presude, i one sada iznose milijardu i dvesta miliona dinara, što ne možemo da rešimo bez pomoći države. Advokati su već počeli da plene imovinu. U Rembasu je zaplenjen kancelarijski nameštaj i nešto uglja, u Sokobanji autobus i bager. Ili utovarivač, ne znam napamet. Ako se to nastavi, nećemo imati gde i čime da radimo. Imamo i problem doprinosa, koji nisu plaćani tokom devetnaest meseci 2011. i 2012, pa problem prijema radnika na neodređeno vreme, mogao bi Milenković da nabraja i danas.
Pošto život prestaje na obodima Beograda i još ponekog grada Srbije, ovde nikakav socijalni program ne bi mogao da pomogne, taman ga finansirale skandinavske, a ne srpske institucije.

LJudi u ovim krajevima nemaju drugu budućnost. Sa tih nekoliko hiljada evra koje bi dobili, ne bi mogli da otvore firmu ili bilo kakvu perspektivu, jer je ovo jedino preduzeće koje radi.
Zato je, ponavlja sindikat, jedino rešenje modernizacija, koje nema već četrdesetak godina, pa se rudarenje i dalje svodi na fizikalisanje. Bilo je najava češkog kredita, koji je trebalo da modernizuje baš Rembas i Soko, ali bilo je nekada i najava švedskog standarda...

Dajte nam mehanizaciju, dajte nam zaštitnu opremu, i plate ćemo sami da proizvedemo. Svi rudnici u okruženju su kudikamo moderniji od nas. Bosanski rudnici su za nas vasiona. Tu, preko Drine. Vasiona. Da i ne pričamo o poljskim, češkim ili slovenačkim. Mehaničkim otkopavanjem možemo proizvodnju da povećamo dva i po puta, da kopamo bezbednije i sa manjim brojem ljudi, pa bismo ostale rudare mogli smislenije da rasporedimo. U jami uvek postoji mesto gde mašina ne može da priđe, negde se mora ručno. Takozvana kilavica, rudarski pijuk, uvek mora da bude tu, dok god je rudnika. I lopata mora da ostane, ali neka pet radnika ima lopatu, a ostali mehanizaciju. A kod nas ama baš svi rade kilavicom, lopatom i motikom, i onda neko kaže: `Vi ste gubitaši`, ilustruje Miloš Vesić.
Sto osamdeset kilometara od Beograda i sto osamdeset stepeni razlike, a za čovekov stomak i dalje nema rezervnih delova.