Štićenici države

Foto Mitar Mitrović

Koliko god bili nagazna mina fiskalne konsolidacije i srpskih javnih finansija, kako je neko svojevremeno nazvao javna preduzeća, i najnoviji primer usaglašavanja propisa koji bi trebalo da zavede red u sistemu plata u javnom sektoru, pokazao je da su ona i dalje štićenici države.

Neubedljivi argument kako javna preduzeća ipak posluju na tržištu, čak i ako su monopolisti, bio je dovoljan da ih država još jednom poštedi i izuzme iz propisa koji bi trebalo da bude usvojen pre raspuštanja aktuelnog skupštinskog saziva. I ne samo da su, zajedno sa Vojskom i Narodnom bankom Srbije, pošteđeni odredbi ovog propisa, Vlada je, izgleda, odustala i od izrade posebnog zakona o platama u javnim preduzećima. Za razliku od ranijih tvrdnji vicepremijerke Kori Udovički da je Vlada odlučna u nameri da reguliše njihove zarade, i državnog sekretara Dražena Maravića, da je već formirana radna grupa koja na tome radi, u kratkoj izjavi za NIN Udovički sada kaže da je za nacrt tog zakona nadležno Ministarstvo privrede. U njemu pak umesto odgovora na pitanja NIN-a, dokle se stiglo sa izradom ovog propisa i na koji način će on regulisati sistem zarada, odgovaraju: Na zarade u javnim preduzećima primenjuju se svi propisi kojima se ograničavaju zarade u javnom sektoru, kao što su Zakon o načinu određivanja maksimalne zarade u javnom sektoru, Zakon o privremenom uređenju osnovice za obračun i isplatu plata, kao i Zakon o budžetskom sistemu, u delu koji se odnosi na zabranu zapošljavanja.

Ni reči o novom propisu, koju je Udovički doskora čvrsto obećavala, a druga potpredsednica Zorana Mihajlović čak i javno kudila to što Nacrtom zakona o sistemu plata u javnom sektoru nisu obuhvaćena i javna preduzeća. Uvođenje platnih razreda u državnu upravu nema smisla ako se ne primeni i na javna preduzeća, govorila je svojevremeno Mihajlovićeva i pozivala da se uporede plate sekretarice u javnim preduzećima, opštinima i ministarstvima kako bi se videla ogromna razlika.

Istim argumentom poslužio se i ombudsman Saša Janković kada je pre neki dan, kritikujući sporni Nacrt zakona, izjavio da izuzimanje NBS i javnih preduzeća govori o nemoći da se uvrste u sistem i dovedu u red ključni generatori netransparentnog utroška javnih sredstava i zapošljavanja, kao i dispariteta u visinama plata.

A osim toga što se većina njih može nazvati generatorima gubitaka u srpskoj privredi, javna preduzeća su poznata i po zaradama koje daleko nadmašuju republički prosek. I one koje primaju zaposleni u privatnom sektoru. I to po principu - što veći gubitaš, to veća plata. U godišnjim izveštajima o poslovanju navodi se da je 2014. prosečna neto zarada zaposlenog u EPS-u bila skoro 80.000 dinara, a u Srbijagasu veća od 75.000 dinara. Železnice Srbije, koje čvrsto drže prvo mesto po kumuliranim gubicima, većim od 158 milijardi dinara i godinama iz budžeta dobijaju bar 12 milijardi, prećutale su u svom izveštaju prosečnu zaradu, niti su NIN-u, uprkos obećanju, dostavili taj podatak.

Ali ne završava se spisak privilegija zaposlenih u javnim preduzećima samo na, za srpske prilike, pozamašnim platama. Naprotiv. On tu zapravo tek počinje. Jer, za razliku od kolega iz državne uprave i javnih službi, oni koji imaju sreću da rade u nekom od mnogobrojnih republičkih i lokalnih javnih preduzeća, još uvek nisu saznali šta znači kriza. Niti će morati dodatno da stežu kaiš zbog zakona od kojeg se očekivalo da konačno uspostavi red u isplati zarada zaposlenima u javnom sektoru.

Radnici javnih preduzeća imaju najbolje kolektivne ugovore u zemlji, pa pored redovne i dobre plate, znaju i šta je regres, topli obrok, plaćeni prekovremeni rad, pa čak i bonusi, jubilarne nagrade, plaćena rekreacija ili 13. plata... Nekima nisu strane ni pomoć pri otplati kredita za stan, uplate dobrovoljnog penzijskog osiguranja, pozajmice za ogrev, udžbenike ili zimnicu...

Srpska javna preduzeća ne vide ništa problematično u tome da zaposlenima dele jubilarne nagrade, iako gomilaju gubitke i uzimaju kredite za koje garantuje država, a plaćaju ih poreski obveznici. Nije im sporno ni što su, igrajući se koeficijentima, dizali zarade u trenutku kada poskupljuje električna energija, što je svojevremeno priznao i sam premijer Aleksandar Vučić, optužujući za tu igru EPS i RTS. Ali sve je, izgleda, ostalo samo na ukoru, jer da nije, reforma javnih preduzeća bi sada bila pri kraju, a ne na početku, partijsko zapošljavanje bilo bi stopirano, a nacrt zakona o platama u njima izrađen, baš kao i propis kojim će se regulisati zarade u ostatku javnog sektora. Koji je, pritom, umesto da šumu različitih koeficijenata, osnovica i naknada svede na razumnu meru, da bi oni angažovani na istom poslu biti jednako i plaćeni, uspeo da natera ministra finansija Dušana Vujovića da lekarima poruči da pronađu neku drugu državu, ako ovom nisu zadovoljni.

Pretio je Vujović i ostavkom, ako se novim propisom naruše utvrđena budžetska ograničenja, ali je umesto ostavke dobio još jedan resor. Doduše, privremeno. Dobili su, po svemu sudeći, i zaposleni u javnom sektoru, pošto će se umanjenje zarada prilikom korišćenja bolovanja i godišnjeg odmora računati kao i do sada, a ne samo na bazi osnovne zarade, kako je predlagao ministar finansija. Što bi smanjilo već stečena prava zaposlenih po Zakona o radu, a protiv čega se osim sindikata i ombudsmana, pobunio i Srđan Verbić, ministar prosvete. Sindikati za sredu najavljuju štrajk upozorenja, a prvi čovek Vlade obećava da Nacrt zakona neće biti usvojen dok ne bude usaglašen sa predstavnicima zaposlenih.

I da ne bi bilo zabune, kolektivni ugovori su zakonom dozvoljeni i društveno poželjni način da zaposleni u pregovorima sa poslodavcem izdejstvuju maksimum svojih zahteva i prava, daleko više od onoga što im garantuje Zakon o radu. Svaki poslodavac, pa bila to i država, za dobar kolektivni ugovor morao bi da dobije aplauz umesto ukora. Ali ne i onaj koji gubitke, neracionalno poslovanje i bahatost javnih preduzeća nagrađuje trošeći novac poreskih obveznika. I koji se istovremeno, dok tetoši javna preduzeća i odlaže uvođenje reda u njihovo poslovanje, na šta je kao vlasnik obavezan, hvali reformskim Zakonom o radu, koji je umanjio prava radnika. A na svakodnevno kršenje i tako umanjenih, najosnovnijih radničkih prava, gleda širom zatvorenih očiju.