Dođite na šou

Foto AP

Dugo ste čekali, počnite, rekao bi verovatno srpski predsednik da se nekim čudom, umesto na svečanosti zavarivanja dve cevi koje nikud ne vode, ili na polaganju još neke vremenske kapsule, ove sedmice iznenada stvorio u Ajovi, na formalnom početku komplikovanog i iscrpljujućeg izbornog procesa koji će potrajati do početka novembra, kada će se birati novi predsednik Sjedinjenih Država. U toj slabo naseljenoj, ruralnoj i dominantno belačkoj, evangelističkoj saveznoj državi - koja kao takva nije reprezentativna za socijalno, etnički i verski sve heterogeniju naciju, ali koja zbog činjenice da je prva u kojoj se glasa, makar i samo na nivou lokalnih stranačkih kokusa, ima značajno mesto u izbornom kalendaru - pretendenti na predsedničke nominacije Demokratske i Republikanske stranke konačno su, posle dugih meseci terenskog rada i medijskog nadgornjavanja (ultrakonzervativni senator iz Teksasa Ted Kruz je nameru da se kandiduje objavio još prošlog marta!), bili u prilici da ustanove koliko su realne dosadašnje procene njihovih izbornih izgleda. I kako već biva, pokazalo se da nije sve onako kao što je izgledalo.

Na obe strane američke binarne političke podele rezultati su, iako ne dramatično, ipak drugačiji od predviđanih. Kontroverznog, neobuzdanog magnata Donalda Trampa, koji je od samog početka nikad duže kampanje suvereno diktirao tempo među republikancima - i imao sigurnu prednost u doslovce svim anketama, pa i onim sprovedenim u Ajovi - porazio je, s više od tri odsto prednosti, upravo Kruz, kome se očito isplatilo što je u kampanji od vrata do vrata lično obišao baš svaki od 99 tamošnjih okruga.

A kod demokrata, favorizovana i za njihovog predsedničkog kandidata odavno već viđena bivša prva dama Hilari Klinton imala je toliko tanušnu prednost nad Bernijem Sandersom, senatorom-veteranom i samoproklamovanim demokratskim socijalistom iz Vermonta, da se do poslednjeg trena nije znalo da li je pobedila ili ne. Razlika između dvoje kandidata bila je izražena u delovima procenta, pa je Sanders čak zatražio naknadnu proveru rezultata glasanja; u vreme kada je ovaj tekst odlazio u štampu odnos je bio 49,9 prema 49,6 odsto u korist Klintonove.

Glasanje čije su tehnikalije toliko brojne i zakukuljene - značajne proceduralne razlike u načinima na koji dve stranke u Ajovi sprovode izjašnjavanje da se i ne pominju - da bi samo na njihovo objašnjavanje morao da bude potrošen sav ovde raspoloživ prostor, pokazalo je, dakle, da su uloge favorita prerano podeljene i da će barem neko vreme borba za prevagu na obe strane ipak biti neizvesna. Posebno među republikancima, gde se i Marko Rubio, mladoliki senator s Floride, sada nameće kao treći ozbiljan takmac, zaostajući za Trampom tek nešto više od jedan odsto i ostavljajući daleko za sobom sve ostale na i inače predugačkom spisku pretendenata, od kojih će većina vrlo brzo morati da baci peškir u ring.

Demokrata pak što se tiče, knjiga je ionako od početka bila svedena na dva slova, Klintonovu i Sandersa: jedini preostali pretendent, bivši guverner Merilenda Martin OMali, samo je statirao, da bi na glasanju u Ajovi bio i bukvalno zbrisan. Ovaj inače po svim opisima pristojan, ali javnosti praktično nepoznat političar, tamo nije osvojio ni ceo jedan procenat glasova, pa je promptno objavio suspendovanje svoje kampanje, što je zapravo eufemizam za povlačenje iz trke. (Sve što će s OMalijem u vezi biti upamćeno biće verovatno to da je na jedan njegov decembarski nastup, kada su svi drugi kandidati zbog sveže napadalog snega otkazali svoje skupove, došao jedan jedini čovek, neki sredovečni bradonja po imenu Kenet. No čak ni Kenet posle razgovora nije mogao da mu obeća da će glasati za njega.)

Ali - totalni autsajderi na stranu - koliki je realno značaj glasanja u Ajovi? Rizik od preteranog učitavanja u rezultate prvog zvaničnog izjašnjavanja uvek postoji, i već sledeće glasanje, ono u NJu Hempširu iduće sedmice, ponovo može da dovede do promene fokusa; kao što bi bilo podjednako pogrešno i prenebregavati trendove na koje ono ukazuje. Pobeda Baraka Obame u Ajovi 2008, recimo, smatra se važnom jer je označila trenutak kada je postalo jasno da senator iz Ilinoisa može da trijumfuje nad i tada favorizovanom Klintonovom. Osim toga, tamošnje demokrate su u poslednjih šest izbornih ciklusa svaki put prednost dale tačno onom kandidatu koji je na kraju i dobio nominaciju njihove stranke, što sugeriše da je ova savezna država, iako iz pobrojanih razloga nije reprezentativna, barem u poslednjih četvrt veka pouzdan barometar preovlađujućeg raspoloženja demokratskih birača.

S druge strane, u Ajovi su pobeđivali i Majk Hakabi 2008. i Rik Santorum 2012, pa ne samo da na kraju nisu izborili nominacije Republikanske stranke, nego u kampanjama u kojima su učestvovali nijednog trena nisu dobacili dalje od epizodnih uloga i ranih eliminacija. Štaviše, u poslednjih sedam izbornih ciklusa republikanci iz Ajove su samo u tri navrata izglasali onoga ko je posle i dobio predsedničku nominaciju Velike stare partije (Grand Old Party - GOP), kako poneki još tepaju ovoj poslednjih godina radikalizovanoj i dezorijentisanoj stranci.

S tim istorijskim uvidom na umu, jasno je da ni posle ovonedeljnog glasanja ne treba žuriti s zaključcima. Tramp, za koga su - posle svih gadosti i budalaština koje je proteklih meseci izgovorio a da mu to ni najmanje nije narušilo rejting - mnogi već počeli da veruju da je u nezaustavljivom naletu, posle packe koju je dobio u Ajovi svakako više ne deluje tako dominantno; ali istovremeno, ni pobeda Kruza - arhidesničara i, mora se reći, izrazito antipatičnog čoveka - ne znači da je sada on glavni favorit. Pogotovu kad se zna da ga republikanski establišment ne podnosi, i da bi radije da njihov kandidat u novembru bude bilo ko drugi - makar i Tramp - samo ne on. Što je opet okolnost koja daje na značaju neočekivano dobrom rezultatu Rubija, koga taj isti establišment preferira i koji bi, ko će ga znati, sada možda mogao da se nametne kao spasonosno rešenje za stranku. Ili ipak ne?

Zaista je teško reći, i ne samo zato što su svaki izbori i svaki pretendent uvek priča za sebe. Naročito ovi izbori i ovi pretendenti, budući da stara pravila - od onih o finansiranju kampanje i programu s kojim se istupa, do onih o načinima pridobijanja birača, tome šta se može a šta ne može reći, itd. - očigledno više ne važe, kako pored ostalih konstatuje i Geri Jang, koji je donedavno punih 12 godina za britanski Gardijan izveštavao iz SAD. U normalna vremena, ukoliko bi neki kandidat sebe nazvao socijalistom, izbegao da se pojavi na poslednjoj predizbornoj debati, nipodaštavao čitave verske i nacionalne grupe, ili su njegovi mejlovi postali predmet federalne istrage, ozbiljno bi narušio, ako ne i upropastio svoje izglede, primećuje on.

Danas, međutim, kao da više ništa ne mora da bude fatalno po nečije izborne šanse: Sanders, Tramp i Klintonova - na koje se odnosi pobrojano - u izborni maraton ušli su ili kao kandidati s najvećim šansama, ili kao, u Sandersovom slučaju, iznenađujuće dobro pozicionirani autsajder koji se očito neće predati bez velike borbe. Reklo bi se onda da je u čudesnom, bizarnom svetu američke politike naizgled i dalje sve moguće - bar neko vreme, i bar za neke ljude. Može se zbog toga očajavati, može se na sav taj putujući cirkus gledati s nevericom ili gađenjem, ali jedno je nesporno: dosadno neće biti.