Državni nemar gori od najcrnjeg tržišta

Valjda je činjenica da su umetnine koje su nastradale u podzemnim sefovima Alfa banke bile neprocenjive ponajviše zabrinula ovdašnju širu javnost. Licitiranje stvaraocima i razdobljima samo je dodatno unelo pometnju navodno su dovraga otišle neke ruske ikone iz 14. i 16. veka, kao i dela velikana kakvi su Milan Konjović, Uroš Predić i Nadežda Petrović. Šuška se da je najvrednije stradalo delo upravo Gračanica, njen kapitalni rad na kartonu, vredan oko 100.000 evra. Neka bude da su druge slike bile i upola toliko vredne. Jasno je da je reč o kulturnoj katastrofi, u kojoj je bez svojih umetnina ostalo na stotine građana Srbije koji su ta dela privremeno ustupali galerijama i muzejima za potrebe različitih izložbi.

Prava sramota je, prema rečima Ivana Mitića i Bojana Muždeke iz Arte galerije, što je takvo kulturno blago uopšte obitavalo po sefovima, umesto po depoima muzeja ili na zidovima.
Podsećanja radi, Narodni muzej je u višegodišnjem sporu s Kunsttransom pred međunarodnim sudom, upravo oko izgradnje depoa. I u samoj izgradnji Muzeja savremene umetnosti bilo je određenih nepravilnosti, a poslednji direktor Jovan Despotović je smenjen, jer nije hteo da odobri tender za koji je procenio da je štetan. Eksponati u Etnografskom muzeju, s treće strane, svakodnevno propadaju. Mi standarde za čuvanje dela nemamo, imamo samo neke propise, pa su privatni kolekcionari ti koji su u poslednje vreme i vodili najviše računa o ovdašnjem kulturnom dobru. Oni godišnje na hiljade slika i skulptura spasu od propasti. Zanavljaju ih, uramljuju, izlažu, jednostavno ulažu u njih, kažu za NIN naši sagovornici.

Nedugo nakon proglasa o izgubljenim kulturnim dobrima, pojavila se nova vest, još poraznija obeštećenje koje bi sledovalo po umetnini iznosilo bi mizernih 1.000 evra, iz čega se jedino dalo zaključiti da dela nisu bila osigurana. Pritom, kako nam kažu u jednoj od vodećih banaka na srpskom tržištu, niti banke imaju pravo da korisnike pitaju šta pohranjuju u sefove, niti su korisnici obavezni da predmete prijave. Na bankama je jedino da garantuju bezbednost pohranjenih predmeta, a kako su i veliki sefovi i vodovodne cevi najčešće pod zemljom, nezgode mogu da se dese, kakav je ovde bio slučaj. U redu je, dakle, ne prijaviti vredne predmete, ali ne osigurati ih?! Ekvivalentno bi bilo kupiti izvanredno skupoceni automobil, recimo bentli, i ni dinarom ne zaštititi ovu investiciju. Kako uglavnom biva, ovo logičko prezupčenje proisteklo je iz apsurda svojstvenog našem podneblju. Naime, osigurati nešto toliko vredno ujedno znači i istaći crvenu, izdaleka vidljivu zastavicu na kojoj piše ukradi me.

U Francuskoj su kolekcionari obavezni da prijave dela koja su u njihovom posedu, kako bi, s jedne strane, država znala s kojim dobrom unutrašnje tržište raspolaže, i s druge kako bi ljubitelji umetnosti ipak imali neku zaštitu. Prema rečima LJube Popovića, jednog od cenjenijih privatnih kolekcionara u Srbiji, kod nas je situacija drugačija:

Ovde regulativa obaveznog prijavljivanja ne postoji. Pritom, Zakonom o kulturnim dobrima bi prijavljivanje dela trebalo da reguliše tako da to budu tajni podaci. Ovako, ako navedete šta je tačno kod vas, vi de fakto objavljujete vodič za lopove. Uprkos dobroj volji, jednako je nezgodno sarađivati s državnim institucijama, izuzev s galerijom RTS-a i Domom vojske, jer postoji zavist prema privatnim kolekcionarima. Najčešće je reč o partijski zaposlenim, nestručnim licima koji ne razumeju ni koje to delo imate kod sebe ni zašto je toliko vredno, kaže Popović za NIN i dodaje da, dok postoji mnogo kolekcionara koji, poput legendarnog Pavla Beljanskog, umetnine otkupljuju vodeći se formalnim, geografskim ili likovnoistorijskim kriterijumima, postoje i oni koji na slike gledaju kao na zlatnu polugu. Kupe li jednu sada, prodaće je po višoj ceni za koju godinu, i, što je najbitnije, neće otkriti s koliko novca zapravo raspolažu.

Pravi kolekcionari slike ne čuvaju, već ih izlažu građanima, jer slikari nisu slikali za sebe ili za svoju porodicu, već za svoju publiku, za svoje društvo, zaključuje Popović.
S druge strane, Milić i Muždeka parafraziraju jednog poznatog kolekcionara: Radije bih uložio 10.000 evra u sliku nego tih 10.000 evra okačio na zid. Uložiti u umetnost nesumnjivo podrazumeva i očuvati svoj imetak, što ne mora da se tumači kao negativna pojava. Ipak, smatraju oni, kod nas se kupovina umetnina i dalje sagledava kroz prizmu pasije, kulturne nadgradnje, ne suvog interesa. U zapadnim društvima aukcionarska tradicija traje i po oko dva veka, kod nas ni petnaestak godina, zahvaljujući kućama kakve su Arte galerija i Madlart. Otuda je i govoriti o nekakvom u evropskom kontekstu ozbiljnom privatnom kolekcionarstvu otprilike kao domaštavati bajke. Paradigmatičan je slučaj kolekcije Eriha Šlomovića, koju je Šlomovićeva majka ostavila Narodnom muzeju i zbog koje se Šlomovićevi potomci s ovom institucijom već decenijama spore pred međunarodnim sudom. Čak i kada ovde opstane nešto istinski vredno, namah se pojavi nekoliko šapa uključujući i državnu koje se upuste u grebanje za vlasništvo.

Istoričar umetnosti, nekadašnji kustos Narodnog muzeja i glasoviti procenjivač vrednosti umetnina Nikola Kusovac smatra da kod nas kupovine umetnina isključivo iz interesa nema, iz istog razloga iz kojeg centrima gradova ne špartaju rols rojsevi nema se toliko para. Pojavi se, veli on, povremeno neki preduzimljivi pojedinac izvesne likovne kompetencije koji proceni da je neki domaći umetnik potcenjen. Otkupi njegove slike, izloži ih nekoliko puta, podigne mu cenu i potom rasproda opus.

O tobožnjem boravku svetski priznatih remek-dela u Srbiji ne treba ni trošiti reči. Milić i Muždeka vele da je reč najčešće o falsifikatima, ili, u izuzetno retkim slučajevima, kradenim originalima. Kusovac napominje da ti potonji slučajevi, kada se i dese, prođu ispod radara, a da su za naše tržište visoke cene recimo 50.000 evra u inostranim razmerama naprosto smešne.

Dođe mi ponekad neko i tvrdi da ima Pikasa ili Šagala, a ja ih posavetujem da se ne brukaju, jer to kad nas ne biva, skoro nikad. Pojavi se jedno vredno delo, jednom u pet ili šest godina, eto, i takve je izuzetke nemoguće sakriti. Recimo, pojavio se jedan vrlo skupi ruski ekspresionista, Aleksej fon Jevlenski, a nakon nekoliko godina me je gospodin koji tu sliku ima nazvao da se zahvali na proceni, jer je ušla u neku monografiju i onda je dobio ponudu od nekoliko miliona dolara. Ipak, često odvraćam ljude od utvrđivanja autentičnosti dela, jer procenjivači uzimaju solidan procenat, bila slika autentična ili ne, veli Kusovac za NIN.

Kradena strana remek-dela, u krajnjem slučaju, prevelika su za ovdašnje malecno tržište. Sve i da neko kupi, recimo, ukradenog Magrita, s njom pred javnost neće moći. Situacija je komplikovana i u slučaju prodaje takvih dela na inostranim tržištima stranci, priča se, imaju poseban splet zahteva kada je reč o balkanskim prodavcima, jer je čitav niz dela otuđen na ratištima.

Svojevremeno je, kaže Kusovac, lično vršio popise umetnina koja su opstajala po javnim preduzećima, iskoristivši tadašnji Zakon o zaštiti i odbrani, koji je nalagao muzejima da popisuju eksponate i upućuju na redosled njihovih skladištenja u slučaju rata. Tvrdi da fama o tome kako su se zaslužni građani i direktori čašćavali remek-delima pred odlazak u penziju nije utemeljena. Poklanjanja umetnina je bilo, naravno, ali uz uredno ispisan revers.



Velika je šteta što, kada su naše nekadašnje velike banke zatvorene, država nije njihovu imovinu pred aukcije popisala i odredila šta će od tih dela da zadrži i dodeli muzejima. Plašim se da se isto ne desi s državom. Jer, ako odemo u bankrot, a vi u Narodnom muzeju imate jednog Pikasa iz 1909, koji vredi nekoliko miliona, to će da ode na otplaćivanje duga. Ipak, najviše smo nastradali kada se raspalo nekadašnje, predratno Ministarstvo inostranih poslova. Usled neobrazovanosti tadašnjih kadrova, mnogo su naša dela pripala Hrvatskoj, Sloveniji i drugde. Ako bi se neki Hrvat zatekao u nekoj ambasadi kad se država raspala, umetnine u tom zdanju pripale bi, u ovom slučaju, Hrvatskoj. A, po mojim procenama, mi smo tada imali oko 1.000 dela Lubarde, Milunovića, Milića, Zore Petrović... čitav jedan muzej jugoslovenske savremene umetnosti, svedoči Kusovac i zaključuje da ni najcrnje tržište nije moglo da bude opasno po ovdašnje kulturno dobro koliko državni nemar.

Popović podseća da je glavnina ovdašnjeg tržišta upravo sivo tržište, neproknjižene transakcije i menjaže. Kako reče jedan kolekcionar, danas se u galerijama kupuju slike za 200 evra ko kupuje skuplje, samim tim i vrednije, radije će gledati da nekako izbegne porez. Ko šta zakači, to kupi ili proda. Davno je prošlo vreme kada bi, recimo, jedan izvanredan Šumanović koštao nekoliko stotina hiljada evra. Deo uzroka, naravno, valja tražiti u opštem padu kupovne moći, koja, iako se odražava na kupovnu moć kolekcionara, ipak ne utiče na njihovu ljubav prema umetninama. I nije to slučaj samo kod nas, kako tvrde Milić i Muždeka.

I na Zapadu postoje sajmovi umetnina gde ljudi trguju za svojim tezgama i kombijima, gde ispisivanja računa nema. To je svuda često samo hobi i ne možete na stotine ljubitelja umetnina naterati da otvore galerije, antikvarnice, kako bi prodavali i kupovali umetnost, kažu oni.
Kao što je, izgleda, nemoguće i opremiti javne institucije, kakvi su muzeji, dovoljno adekvatno da u njima umetnine opstanu. Krivci za poslednju katastrofu nisu banke, niti su privatni kolekcionari. Krivci su sve lučonoše ovdašnje kulturne politike u poslednjih dvadesetak godina.