Veoma kontrolisane emocije

Magična privlačnost Festivala 7 veličanstvenih za beogradsku publiku počiva u savršenoj jednostavnosti njegovog koncepta: festival je ograničen uvek istim brojem filmova, radi ga uvek isti selektor sa gotovo uvek istim izvanrednim kreativnim i organizacionim timom, a, što ne reći, festivalski standardi se takođe ne menjaju: svake godine dobijamo relevantne filmove i presek vrlo aktuelnih dokumentarističkih filmskih trendova.

Ovogodišnje, dvanaesto festivalsko izdanje ponudilo je nekoliko značajnih, zanimljivih i svakako dragocenih filmova, u rasponu od izvanrednih (U smiraj života ) do razočaravajućih (Melori) Intencijom ili nekim srećnim sticajem okolnosti, prve tri festivalske večeri, podvodive pod moguću odrednicu Tri žene, pokazale su iznenađujuće kohezivan izbor filmova. Prosedei i sintaksa ovih filmova različiti su, ali je u sva tri slučaja reč o svojevrsnom defokusiranju s globalno problemskih dokumentarističkih ravni i opsesija na krajnje lične sudbine, u krajnjoj liniji na ono što bi se u ovim filmovima moglo odrediti kao potraga za prostorom lične sreće.

Vrhunac Festivala svakako je bio film reditelja Silvena Bigelajzena U smiraj života. Ovaj film je pravi stvaralački podvig. Ali, ne samo iz razloga humanističke prirode, što je svojevrsna oda životu, apologija ljudskog dostojanstva i nesalomljive duhovnosti. Ovo je film u najboljem značenju te reči pre svega zato što je među onim veoma retkim u kojima njegov sadržaj postaje njegova forma. Permanentna upotreba krupnih i srednje krupnih planova jedne devedesetčetvorogodišnje starice (inače, rediteljeve majke!), odsustvo svake patetike i veoma kontrolisana emocija, i eto malog filmskog remek-dela koje pre svega pleni hrabrošću da se od približavanja biološkom kraju načini svojevrsni performans kao doprinos spoznaji o neponovljivosti životnih sadržaja.

Ako U smiraj života ostaje uslovno vrsta neprimetno iščezlog home movie-a, film Još jedan tango (kome je pripala čast da svečano otvori Festival), ambiciozno je zamišljen, snimljen i produciran film Hermana Krala o Mariji Nijeves, jednoj od najvećih igračica u istoriji tanga. Još jedan tango je film koji već svojim ambijentalnim osvetljenjem navešćuje muziku a vrhunska koreografija čini da eklekticizam ovog filma bude gotovo unikatan. Evokativan koliko god i formalno uzbudljiv, film Hermana Krala (koji Vim Venders potpisuje kao producent), Još jedan tango je ne samo po svojim vizuelnim rešenjima no i po svom složenom rukopisu veoma blizak igranom filmu.

Melori Helene Treštikove, stare beogradske poznanice, najeksplicitniji je u fokusiranju na jednu žensku sudbinu. Treštikova gradi svoj imidž dokumentariste na praćenju svojih likova u dugom vremenskom periodu, što je i ovom prilikom bio slučaj, ali u Melori to radi znatno manje uspešno no u prethodnim ostvarenjima. Film o resocijaliziciji bivše heroiničarke raspada se u drugom delu, gubi se uporišna tačka i više ne znamo da li gledamo film o stambenim problemima, socijalnoj reintegraciji, porodičnim lomovima, emocionalnoj vezanosti za sina ili šta većKako god, Melori se mora priznati stilska doslednost.