Izdajnici i jadnici

Biće da je stanje u Železari Smederevo baš gadno. Mnogo gore nego što su i pesimisti strahovali, čim je član Nadzornog odbora Bojan Bojković svaku kritiku - „napad“ na čeličanu izjednačio, ni manje ni više, nego sa „izdajom zemlje“. Elem, s obzirom na to da ništa lepo o Železari nisam mislio ni za vakta Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića, priznajem da bez mene spisak izdajnika ne bi imao smisla. Jer, dok je nova uprava uveravala javnost da će koliko sutra početi da pravi profit, u NIN-u sam još prošlog oktobra napisao da u 2015. gubici „neće biti manji od 30-40 miliona, a u najgorem slučaju mogli bi da premaše i 60 miliona dolara“. E sad, da li sam za to kriv ja, ili oni koji Železarom upravljaju po ugovoru koji nikada neće ugledati svetlo dana? I veruje li, osim uprave u Železari, još iko da Kinezi, navodno zainteresovani za čeličanu, nikad neće saznati, dok to ne pročitaju u NIN-u, da su ukupni gubici u proteklih šest godina premašili 65 milijardi dinara? Pa, zar to neće stajati i u finansijskom izveštaju koji će i Železara morati uskoro da dostavi APR-u? A tamo će morati da stoji i da su gubici sad bar za 10 milijardi dinara veći od osnovnog kapitala, da su joj dugovi veći od imovine. Zato izjednačavanje kritika – „napada“ sa izdajom liči na „ubistvo poštara“ da bi se zaustavilo širenje loših vesti. Zbog Železare proteklih dana oštre optužbe razmenili su demokrate i naprednjaci. Ne ulazeći u „sitna crevca“, verovatno su svi u pravu. A biće tačno i sve što izreknu jedni o drugima do ponoći u četvrtak, 21. aprila, kada će verovatno početi predizborna ćutnja. Jer, da nije Cvetković krajem januara 2012, tri meseca pred izbore, za Železaru platio jedan dolar, ne bi sada ceh porastao na više od pola milijarde dolara. A ni nova vlast očito nema ni snage, ni volje da problem reši, pa su sve oči uprte u Kineze. Kao svojevremeno u Amerikance, Ruse, Ukrajince, Indijce… „Izdajnika“, srećom, baš i nema mnogo. „Jadnika“ je neuporedivo više. Na osnovu stope nezaposlenosti i rasta cena agencija Blumberg je napravila listu „najjadnijih“ ekonomija sveta, na kojoj je od 63 zemlje Srbija na nezavidnom sedmom mestu. Uh, samo da nekome ne padne na pamet da sebi postavi cilj da Srbija postane lider i da se probije na prvo mesto i na toj listi. Čini mi se da bi to bilo jedno od retkih obećanja koja bi mogla i da se ostvare. Tim pre što Roman Rauh, predstavnik austrijske Privredne komore u Zagrebu tvrdi da „već godinama oseća da su investitori pomalo umorni od Balkana“, dok se reči njegove koleginice iz Beograda, Erike Teoman-Brener sigurno neće mnogo svideti ovdašnjim vlastima. „Srbija je, za preduzeća iz EU, kao mala Kina u komšiluku. Srbija je pre svega produžena proizvodna traka za firme iz EU, tu sada prelazi čak i poneko tekstilno preduzeće iz Turske, jer su ovde plate niže“. Ovo su reči Erike Teoman-Brener. Ima li ko protiv?   Rašomonijadu upotpunjuju sve glasnije svađe koalicionih partnera, socijalista i naprednjaka. U Srbiji se, pre nego što su izbori i raspisani, stvorena atmosfera da Aleksandar Vučić i SNS moraju da osvoje više od 50 odsto glasova, da bi opstali na vlasti. Za razliku od onih koji stvarno veruju u to, pre sam sklon da poverujem da oni vlast ne bi izgubili čak i kada bi bojkotovali izbore! Jeste u Srbiji sve moguće, ali možete li da zamislite vladu u kojoj je Ivica Dačić ponovo premijer, Vojislav Šešelj šef diplomatije ili ministar policije, Čedomir Jovanović ministar odbrane, Boris Tadić PPV i ministar nauke, Bojan Pajtić ministar turizma, Sanda Rašković Ivić ministarka za evropske integracije, Saša Radulović ministar za informisanje, a Nenad Čanak šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Borko Stefanović ministar rada i zapošljavanja… A možete li tek da zamislite novu vladu bez Rasima LJajića, koji se već dogovorio o predizbornoj koaliciji sa Vučićem? I kome, onda, treba to besmisleno poređenje ovako „šarene“ srpske opozicije sa tri musketara i njihovim pokličom „svi za jednog, jedan za sve“.