Kalkulantsko rodoljublje

Foto Tanjug/Zoran Žestić

Kad jedna vanparlamentarna partija utrostruči podršku biračkog tela za svega dve godine u kojima se društvene okolnosti nisu promenile u korist njenog programa i politike, udica mora biti veoma delotvorna. Od svega dva procenta osvojenih na izborima marta 2014, Srpska radikalna stranka podigla se na stabilnih šest, koliko joj daju istraživanja javnog mnjenja pre nego što je izborna kampanja počela, za šta duguje isključivo povratku svog lidera iz Haškog tribunala. Pretpostavke da će se poigravanje sa likom i delom Vojislava Šešelja nastaviti tokom kampanje i da će opredeljenje patriotskog korpusa birača manje zavisiti od nepokrivene dezintegracije sa Evropskom unijom nego od konteksta u kome će se Šešelj naći sa Aleksandrom Vučićem - ako se, recimo, dogovore da premijeru u prajm-tajmu postavi novih 20 majčinskih pitanja ili kao gost zvezda uveliča spektakl rijaliti programa - potvrđene su sa neočekivane adrese. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju zakazao je izricanje predugo očekivane presude lideru radikala najkasnije do 31. marta - što će, s kakvim god ishodom, biti dobar materijal za pakovanje novog rasta rejtinga najdugovečnijeg haškog Srbina.

Bilo da Šešelj iz okršaja s kazamatom izađe kao žrtva s osudom, pobednik sa kaznom koju je već odležao ili najmanje verovatno s kaznom koju još ima da leži, performans će biti živopisan bar koliko i Šešeljevi prvi dani u Hagu, zbog čijih televizijskih prenosa je u Srbiji dramatično padao rejting svih ostalih kanala. Sudnji dan u finišu kampanje biće test za drugi pol desnice, s kojom su radikali negirali svaku mogućnost saradnje, još po formiranju patriotskog bloka Demokratske stranke Srbije Dveri, sredinom prošle godine, s obrazloženjem da je Sandu Rašković Ivić na čelo DSS doveo Vučić lično. Ivićeva je pokušala da se odbrani isključivanjem iz stranke Andreje Mladenovića, koji je insistirao da se učešće u beogradskoj vlasti s naprednjacima nastavi uprkos protivljenju stranke projektu Beograd na vodi.

Šteta koju je ta partija pretrpela odlaskom osnivača Vojislava Koštunice, a potom stvaranjem četiri nove stranke - Državotvorni pokret Slobodana Samardžića, Srpski otadžbinski front Siniše Kovačevića, Srpska narodna partija Nenada Popovića, pa Mladenovićev Samostalni DSS - nadomešta se koalicijom sa Dverima, koja zasad, prema istraživačima sa kojima je NIN razgovarao, ima stabilan rejting bliži cenzusu nego 10 odsto glasova. Prednosti od turbulencija na kojima Ivićeva pokušava da poentira danas su vidljive u TV test-duelima pred izbore u kojima, na optužbe funkcionera Srpske napredne stranke da je DSS sa svojim optuženim ministrima odgovoran za loše privatizacije, ona mirne duše odgovara: Žao mi je zbog toga, ali u DSS više nema tih ljudi. Bolje je da vas ne podsećam šta ste vi radili dok ste bili u radikalima. Rasterećivanje takve prošlosti čine Dveri, koje se vešto kreću ispod medijskog radara, idealnog partnera za DSS.

Ništa manje popularnosti istraživanja ne daju Bošku Obradoviću (koji slovi za kandidata prihvatljivog celokupnoj čačanskoj opoziciji spremnoj da se ujedini protiv braće Ilić) nego Sandi Rašković Ivić. Marko Uljarević iz Ipsos Stratedžik marketinga iznosi interesantne podatke da je među apstinentima, suprotno očekivanjima, kada se gleda u kontekstu pozitivne ocene lidera, daleko više onih koji bi se opredelili za desnu, nego takozvanu levu opciju. Polovina apstinenata ne veruje nikome, ali oni koji hoće da daju neku ocenu značajno češće pozitivno ocenjuju Rašković Ivićevu i Obradovića, nego Tadića, Jovanovića, Pajtića, kaže Uljarević, koji tvrdi da će, ipak, teme odabrane u kampanji presuditi bez obzira na odnos prema liderima.

Logično sledi da bi evrointegracije bile kec u rukavu koalicije okupljene oko DSS, ali u njenom vrhu se ne čini da ima elana za takvo ubiranje zrelih plodova. Ubeđeni su da će vlast i drugi deo opozicije, potpomognuti kontrolisanim medijima, uspeti da vešto izbegnu nametanje tema koje bi problematizovale evropski kurs Srbije. Iako tvrde da to nema veze sa eventualnim potonjim dogovorima i da DSS ne može učestvovati u vladi koja nastavlja put evropskih integracija, tvrda patriotska opcija zamera Obradoviću, recimo, što se eufemistički umekšava kada samog sebe opisuje umerenim evroskeptikom.



Uljarević podseća na još jedan fenomen - da u kampanjama obično rastu one stranke koje se inače i ne vide u istraživanjima i da, zapravo, one najviše utiču na distribuciju glasova. Na prethodnim izborima rasparčani patriotski blok pomogao je distribuciju mandata uglavnom u korist naprednjaka. Marta 2014. DSS ostaje ispod cenzusa sa 4,24 odsto glasova, Dveri sa 3,58, a SRS sa 2,01. Masa od oko deset odsto patriotskih glasova podelila se, po pravilu, srazmerno izbornom rezultatu na parlamentarne partije, a antievropska Srbija, prvi put (maja 2012. DSS osvaja 8,4 odsto glasova ili 21 mandat, SRS 4,6 odsto, a Dveri neočekivanih čak 4,3 odsto) ostala je bez ijednog predstavnika u parlamentu. Odnos snaga menja se utoliko što je izborni rezultat od pre dve godine danas startna pozicija dve desne opcije pre nego što je kampanja počela.

Dobar deo birača SNS deli uverenja desnice, koja se protivi svemu što evrointegracije nose sa sobom. Procenat građana koji se izjašnjavaju protiv ulaska zemlje u EU često je jednak postotku podrške SNS-u. I to nisu neki drugi birači, nego isti oni koji za racionalizaciju koriste argumente naprednjačke vlasti naročito kada ona, poput slučaja pograničnog sukoba sa Hrvatskom, Brisel predstavi kao partnera koji pomaže, a ne silu koja ucenjuje. Svako takvo približavanje premijera EU, opoziciju makar statistički i na trenutak učini irelevantnom, uprkos negativnom statusu koji Brisel uživa u srpskom biračkom telu. Ipak, da lider naprednjaka ne potcenjuje niti jedan pol stranačkog spektra pokazao je detaljnom upućenošću u aktivnosti intelektualaca i potrebom da se oduži analitičarima koje privlače desničarski događaji, negirajući zbog toga njihovu sposobnost da budu nezavisni. Na udaru je i najdugovečniji predsednik opštine u Srbiji - Vladimir Zaharijev, funkcioner DSS, koji učauren dugo odbija da preda funkciju prvog čoveka Bosilegrada naprednjacima.

DSS-Dveri su ujedinjenjem dobili više od koalicije okupljene oko Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, čiji simpatizeri ih vide kao koaliciju koja je nastala iz konflikta i potencijalno polje borbe koje među njima samima treba da dokaže ko je kriv za propast. Ali, grupisanje desnice, kako NIN saznaje, još nije završeno. Pregovori se ne vode samo sa bivši deesesovcima, nego i delovima otcepljenim od Dveri, kao što su Narodna mreža njihovog nekadašnjeg kandidata za predsednika Vladana Glišića. Zajedno sa Aleksandrom Đurđevim, bivšim generalnim sekretarom Treće Srbije i Draganom Todorovićem, iskusnim bivšim radikalom koji predvodi Istočni front, Glišić je oformio koaliciju Rodoljubi, čija je podrška manja od jedan odsto, ali od koje neradikalska desnica veruje da može imati koristi (potpisivanju sporazuma o stvaranju Rodoljuba, inače, prisustvovali su i Dejan Mirović, potpredsednik SRS, Mladen Obradović iz Obraza i Aleksandar Protić, bivši predsednik Treće Srbije). Razgovora nema sa Samostalnim DSS-om, čija interesovanja za izbore ne sežu dalje od glavnog grada, kao i sa Nenadom Popovićem, čiji domet sa trenutnih dva odsto može biti, kako se spekuliše, posebno ministarstvo u novoj Vučićevoj vladi specijalizovano za saradnju sa Rusijom. Okretanje Rusiji, a ne politička i vojna neutralnost, kao Koštuničino autentično nasleđe, odbija Samardžićev pokret od saradnje sa bivšom partijom, ali ne toliko da ne bi razgovarali kada bi ih se pozvalo da prevaziđu razlike u suprotstavljanju evrointegracijama.


Foto promo

Svako ko se slaže sa Božićnim proglasom dobrodošao je u koaliciju, kažu u vrhu DSS. Ali dokument koji su 8. januara, uz podršku nekoliko intelektualaca, DSS i Dveri proglasili temeljom zajedništva, manje je sporan, tvrde u sitnim partijama uključenim u razgovore o ukrupnjavanju, od formiranja predizbornih lista na kojima su Dragan Todorović i Siniša Kovačević, na primer, ispod 20. mesta, a daleko posle nepoznatih i politički nerelevantnih imena iz DSS i Dveri. Što je, po NIN-ovom sagovorniku, krunski dokaz da se ne želi ujedinjenje za postizanje ciljeva u interesu Srbije ni promena, nego izigravanje fikusa u Skupštini, koja će i dalje biti evrofanatična zarad što bolje trgovine foteljama.

Tehnički i suštinski veliki problem patriotskih opcija biće spajanje lokalnih sa republičkim izborima, jer je domet na koji mogu računati u opštinama skromniji nego kada su u pitanju velike teme. Rovita infrastruktura i oskudica vanparlamentarnih partija, bez obzira na neke lokalne koalicije u kojima su opstale, hrani se stalnim promenama u opštinskim odborima. Većinu odbora nije promenio samo DSS, gde privremenu upravu nije imao ko ni da vodi, nego i lider radikala koji je po povratku iz Holandije smenio oko 50 visokih funkcionera i predsednika opštinskih odbora.

Prava borba na desnici vodiće se ne za neopredeljene, koliko za opredeljene protiv evrointegracija i saradnju sa Rusijom, čiji je potencijal nekoliko puta veći od zbirnog rejtinga stranaka na desnici. Analitičari su već najavili da će ovaj izborni šou ostati upamćen i po duelu između SRS i koalicije DSS-Dveri. Duel će biti zanimljiviji utoliko što teme od nacionalnog značaja još uvek imaju emotivnu zapaljivost, a vladajuća opcija moć da na njima pre svih poentira. Odluka da zahtev Haga nije važniji od Šešeljevog prava da u demokratskoj Srbiji do kraja učestvuje na izborima već ubira simpatije partiotskih birača, kojima SNS možda i nije bila opcija.