Sađenje palmi na Severnom polu

Reforma javnih preduzeća je višedecenijski problem, čije se rešenje još ne nazire. Bezbrojni pokušaji i zaklinjanja da će se stvari suštinski menjati u svakom izbornom ciklusu pokazuju se uzaludnim. Svi se prilikom borbe za dolazak na vlast zaklinju da su za promene. Kad osvoji vlast, nova garnitura vrlo brzo se menja i preuzima uhodane mehanizme redistribucije i političkih renti umesto ozbiljnih reformi. U tako nepromenjenom ambijentu obećane reforme podsećaju na sađenje palmi na Severnom polu.

Društvo bi trebalo da smogne snage da, pre nego što počne da konkretizuje reforme, neopozivo i jasno odgovori na nekoliko pitanja.
Prvo, neopozivo se, suštinski a ne verbalno, opredeliti za pravnu umesto dosadašnjih partijskih država. Reforme državnog sektora su nemoguće u uslovima revolucionarne i partijske države. Zbog toga je i moguće da je Telenor efikasan kao korporacija u vlasništvu strane države. Naš Telekom, po priznanju ove vlade, mora se privatizovati jer ne može da izdrži konkurenciju. A ta ista vlada je na ključna mesta postavila partijske ljude i otvorila brojne slavine kroz koje curi novac.

Drugo, mora se afirmisati kompetentnost umesto podobnosti i dati prednost ljudima koji imaju i formalno i suštinsko znanje. Poplava spornih diploma urušava kompetentnost državne administracije i državne korporativne elite.

Treće, moraju se izgraditi jasna pravila igre u trošenju javnog novca, definitivno sprečiti socijalizacija duga i zakonom obezbediti čvrsta budžetska ograničenja u poslovanju.
Četvrto, pre reforme javnog sektora mora se doneti čvrsta odluka o veličini (obuhvatu) javnog sektora i javnih službi i u tom okviru sprovesti reformu. Tek kada se jasno definiše platforma i postigne dogovor o političkoj klimi može se pristupiti operacionalizaciji rešenja i kreiranju novog modela funkcionisanja javnih preduzeća. Hodogram uspostavljanja novog koncepta, uz poštovanje osnovnih načela ugrađenih u zakone i pojedinačne statute, mogao bi da se svede na sedam postupaka. Korporacije u javnom sektoru osnivaju se u formi akcionarskih društava, koja su u početnoj fazi vlasništvo države; za sva preduzeća uraditi novi početni bilans stanja i odrediti optimalan broj zaposlenih - viškove imovine treba prodati, a višku zaposlenih isplatiti otpremnine; korporativno upravljanje pojednostaviti izborom jednodomnih društava, izbeći brojne i nepotrebne političke sinekure koje su postale poseban poligon za ostvarivanje enormnih zarada državnih funkcionera, a da nikada i ne kroče u firme u čijim su upravama, dok bi profesionalni menadžment trebalo stimulisati, ne platama, već bonusima iz dobiti; voditi racionalnu politiku cena usluga javnog sektora koja omogućava preduzeću dobitak, ali ne i prisvajanje monopolske rente i isključiti svaku mogućnost socijalizacije dugova javnog sektora. Ukoliko iz nekog razloga država ne daje mogućnost opravdanog dizanja cena, mora taj trošak pokriti subvencijama koje odobrava parlament. Zakonom i statutom mora se isključiti mogućnost davanja donacija, sponzorstva i drugih rasipanja zbog kojih se i juriša u javna preduzeća. Konačno, posle konstituisanja i uhodavanja preduzeća u novom institucionalnom kontekstu, otvoriti mogućnost njihove dokapitalizacije, bilo putem izbora strateškog partnera, bilo javnom emisijom akcija ili obveznica namenjenih domaćoj investicionoj javnosti i malim akcionarima.

Suština zdrave ekonomije nisu mrtvi stokovi imovine koju poseduju preduzeća i pojedinci. Cilj racionalne ekonomije su prihodi (tokovi) koji obezbeđuju ravnotežu interesa pojedinaca, preduzeća i države.

Racionalna je ekonomija i društvo ako obezbedi sinergiju u stvaranju viška, a ne samo borbu za njegovu preraspodelu. Bez ostvarivanja tih pretpostavki naše reforme koje intenzivno traju pola veka, od 1965, nastaviće se u beskraj. Rezultati dosadašnjih doveli su do udaljavanja od postavljenog cilja ili smo se vrteli ukrug.