Poslednji hod po žici

Foto AP

Mario Renci, italijanski premijer, shvatio je da je došao pravi trenutak da poseti ostrvo Ventotene, i oda poštu dvojici nekadašnjih političkih zatvorenika.

Altijero Spineli i Ernesto Rosi, koji su pre 75 godina delili ćeliju, napisali su u ostrvskom zatvoru Ventotenski manifest, koji se smatra osnovom za stvaranje onoga što danas zovemo Evropskom unijom. Bilo je to prvi put da je neko izneo ideje o ujedinjenju, prevazilaženju svih razlika i zajedničkom delovanju evropskih država. Danas, u trenutku velikih teškoća za Evropu, mi smo odlučili da ponovo dođemo ovde, gde je sve započelo, i da odamo počast onome što se dogodilo u možda najtežem trenutku u istoriji evropskog identiteta, rekao je Renci.

On nije bez razloga odabrao ovo mesto. Simbolika je jaka, a podsećanje na to kako je nastala ideja o ujedinjenju, šta je Evropa prošla u ratovima, kakvo su rešenje ponudili oni koji su ih osetili na svojoj koži i koliko je u nju uloženo snage, rada, strpljenja, još je jedina karta na koju mogu da igraju oni koji se nadaju da bi u trenutku velikih teškoća Evropa, ipak, morala da se seti zašto je zajednica stvarana.

Rim se nada da bi Šengenski sporazum još uvek mogao da se održi, uprkos tome što se ujedinjena Evropa već cepa po šavovima. Oni koji žele da unište `šengen` žele da unište i Evropu. Mi im nećemo dozvoliti da to urade, rekao je Renci. Ali Rim nije u poziciji da primora druge članice na bilo šta. Karta na koju je Renci dugo igrao bila je pretnja da će otvoriti granice i pustiti migrante da izađu iz zemlje. To je u jednom trenutku izazvalo oštar sukob sa Francuskom i došlo je do zatvaranja granica.

Ukoliko je migrantska kriza problem Italije, jer Evropa zatvara oči, onda će Italija da se vrati na svoje. U tom slučaju, to neće biti poraz Italije, već poraz za samu ideju Evrope, poručio je Renci tada.

A to je bilo prošlog leta, kada se činilo da se nešto još i može kontrolisati, kada je još bilo evropskih glasova koji su se zalagali za prihvat migranata. Nekoliko meseci kasnije usledilo je suočavanje sa sve većim pritiscima na evropske granice, rešenje se nije naziralo, usledile su nesuglasice među članicama i sve se češće moglo čuti da će vlade odlučiti da ponovo uspostave stare granične prelaze.

Poraz evropske ideje, kako je upozorio italijanski premijer, nikada nije bio bliže. U međuvremenu, šest članica šengenskog prostora su uspostavile kontrole na granicama. I počela su traganja za mogućnostima koje pružaju evropski zakoni da se ova kontrola zadrži. Prema čl. 24. i 25. Šengenskog sporazuma moguće je uspostaviti granice na period od šest meseci. U slučaju da ta mera ne donese rezultate, tu je član 26, koji dozvoljava povećavanje unutrašnje granične kontrole do dve godine i povratak pasoške kontrole, ukoliko spoljne granice nisu dobro zaštićene.

A nisu. Ili bar ne onoliko koliko bi Evropljani želeli, dok u panici pokušavaju da nađu rešenja koja bi im omogućila da se zaštite od novih talasa pridošlica. Razumljivo, zatvaranje granica čini se kao najsigurnije rešenje i mera koja će odmah prekinuti pritisak na granice. Ali ako bi privremeno zatvaranje zaista potrajalo dve godine, što se lako može desiti, sasvim je moguće da bi to bio kraj šengena. Cena tog poteza, međutim, može biti veoma visoka, i to ne samo politička već i ekonomska.

Kako procenjuje Frans strateži, zvanični institut francuske vlade, ponovno uspostavljanje granica Evropsku uniju bi koštalo 110 milijardi evra i učinilo evropsku ekonomiju manjom za 0,8 odsto u narednih deset godina. Dugoročno, cena stalne granične kontrole bi bila ekvivalentna porezu od 3 odsto na trgovinu između zemalja šengenske zone, što bi dovelo do smanjenja trgovinskog obima između 10 i 20 odsto, iznosi se u studiji.

I to su tek procene, koliko bi stvarno iznosili gubici po raznim osnovama, teško je i zamisliti.
Ekonomska cena raste iz dana u dan, dok vlade zatvaraju granice i određuju sopstvenu politiku prema migrantima ne obazirući se više na dogovore i predloge Brisela. Ekonomisti uveliko upozoravaju da EU mora što pre da nađe rešenje, inače će se suočiti sa sve većim gubicima.

Evropske države su u međuvremenu oslonile svoje ekonomije na sve prednosti koje nudi šengen - slobodno kretanje ljudi, robe i usluga, pa nije jasno kako će podneti udar koji im sledi posle odluke o zatvaranju granica.

Procene govore da dnevno oko 3,5 miliona ljudi pređe granice zemalja šengenske zone. Ogroman broj njih, oko 1,7 miliona živi u jednoj državi, a radi u drugoj, ali kako su obe u šengenu to nije predstavljalo nikakav problem. Još lakše je bilo sa robom godišnje nekoliko triliona evra u robi i uslugama prođe šengenskom zonom. To je značajno olakšavalo posao i smanjivalo troškove. Do sada.

Ali kako stižu upozorenja da ova godina donosi još veći nalet migranata, može se očekivati samo još veća kontrola granica. Cenu tih poteza će platiti svaka članica, bez obzira na to je li rešila da iskoristi član 26 ili nije.

Dok pola unutarevropske trgovine ide upravo rutama koje se sada zatvaraju, za pojedinačne države taj procenat je znatno veći. Neke su zemlje sasvim oslonjene na saradnju sa drugim članicama. Prema podacima Eurostata, više od pola proizvodnje Belgije, Holandije, Slovenije, zavisi od trgovine unutar EU. Za Slovačku i Češku to je čak 70 odsto.

Tu je i ogroman broj ljudi koji radi u drugim zemljama šengena, podaci govore da je među njima najviše Slovaka, Mađara i Estonaca, ali ni drugi ne zaostaju. Godišnje se zabeleži 1,3 milijarde prelazaka unutrašnjih evropskih granica. Neki su regioni geografski naslonjeni jedni na druge, a i ekonomski povezani, kao Nemačka i Češka ili Katalonija i južna Francuska. Ali slobodna zona uspostavila je naravno i druge veze, Česi, Slovaci, Mađari sarađuju sa industrijskim centrima u Nemačkoj, severnoj Italiji, Austriji, Švajcarskoj


Foto Mitar Mitrović

I to je omogućio sistem bez granica, povezivanje poslova, smanjenje troškova i olakšice kojih se sada treba odreći. Ukoliko bi se vratili nazad, značilo bi to preraspodelu poslova, reorganizaciju transporta, veće troškove i još veće gubitke.

Neko se sada setio redova poljskih kamiona koji su, pre nego što je Poljska ušla u EU, čekali i po 30 sati da uđu u Nemačku. Tako je bilo pre šengena, ali te iste slike sada se opet vide na evropskim putevima. Kod Salcburga kamioni već čekaju po tri sata da uđu u Nemačku. I već se procenjuje da će ta kašnjenja doneti gubitke od tri milijarde godišnje. A treba se pripremiti na još veće saobraćajne gužve, nove prelaze, neku novu papirologiju, poskupljenja transporta, kašnjenja u isporuci

Ekonomisti, ne bez straha, upozoravaju da se šteta koju bi Evropska unija pretrpela ukoliko se raspadne zona slobodnog kretanja ne može sagledati. Istovremeno, druga vrsta gubitka prati ovakve odluke najveće dostignuće evropskih integracija, za kakvo je proglašen šengen, sada je na ivici propasti i to ozbiljno ugrožava samu ideju Unije.

`Šengen` je najopipljiviji primer evropske integracije. Ako ga poništimo, bojim se da će to dovesti ceo projekat u pitanje, kaže Dimitris Avramopulos, evropski komesar za migracije. Ekonomske posledice će biti katastrofalne. Možete li da zamislite sve te kamione kako čekaju na granicama? Ako se carine i barijere pojave na našim granicama, to će imati direktan politički uticaj. Vratiće stare uspomene iz crne prošlosti Evrope. To je nešto što će vratiti Evropu unazad. Sećam se Evrope pre šengena. Naš san je bio kao mladih ljudi da putujemo Evropom bez pasoša. Ali da bi to funkcionisalo, vi morate da uspostavite poverenje među članicama.

Ali tog poverenja ima sve manje, uprkos tome što svi shvataju da nema drugog izlaza osim zajedničkog delovanja. Nikako da se postigne dogovor.
Govori se već i o uspostavljanju takozvanog mini-šengena Nemačka, Francuska Belgija, Luksemburg i Holandija, razmatraju da se uspostavi uži izbor članica koje bi mogle da međusobno nastave da se pridržavaju dogovora o slobodnom kretanju, a da se druge ostave iza novouspostavljenih granica.

Evropska komisija pokušava da nađe rešenje za nove talase migranata, tako što bi se uspostavio novi sistem kontrole. I to pre svega u Grčkoj. Sa Turskom se sada razgovara da se oni koji se domognu grčke obale, vraćaju nazad, a da Brisel zauzvrat prihvati godišnje 250.000 azilanata iz Turske (koji imaju dokumenta).

A to je opet teško izvodljivo ako se Evropljani ne dogovore o kvotama i ne pristanu da popuste u sopstvenim procenama o tome koliko azilanata mogu da prime. Evropska ekonomija nastavlja da se suočava sa teškoćama koje su sve veće, upozorio je Pjer Moskovisi, evropski komesar za ekonomska pitanja. Prema njegovim rečima, uspostavljanje granica je politička i ekonomska greška koja će ozbiljno ugroziti evropski ekonomski rast u narednim godinama.

A već postoje ozbiljni strahovi da će se taj rast, odnosno pad, meriti opet kao nekada u pojedinačnim državama. Ukoliko se šengen oslabi novom politikom uspostavljanja granica i to potraje dve godine, koliko je dozvoljeno, teško da će se ti prelazi ikada više ukinuti. Najveća cena slabljenja šengena ipak neće biti ekonomska, već politička, bez sloboda koje je davala zona bez granica, projekat EU može lako propasti.

Bilo bi zaista opasno da se proleće dočeka u ovakvom stanju podela i panike, kakvo vlada u evropskim prestonicama, dok se bliži vreme kada će se sve veći broj čamaca kretati ka grčkim obalama.
Kao krajnji rok da se evropski lideri dogovore spominje se mart. A evo nas usred februara, još uvek bez zajedničkog plana.