Erdogan koristi fašističke metode

Foto Dalibor Danilović

Svrha nastojanja da se promenom ustava u Turskoj uspostavi predsednički sistem i sva vlast koncentriše u rukama šefa države jeste da se Redžepu Tajipu Erdoganu omogući doživotna vladavina, između ostalog i zato što je to način da on i njegovo najbliže okruženje nikad ne odgovaraju zbog sumnji za umešanost u korupciju velikih razmera, kaže za NIN Kerem Ektem, zamenik direktora Centra za studije jugoistočne Evrope pri Univerzitetu u Gracu.

Poslednjih nekoliko godina situacija u Turskoj ide od loše ka goroj: politička represija je sve ogoljenija, krše se ljudska prava i guši sloboda govora, a značajno je pogoršana i bezbednosna situacija - obnovljen je sukob s militantnom Radničkom partijom Kurdistana (PKK)...

Veoma sam tužan zbog toga. Jedan sam od 1.200 intelektualaca i univerzitetskih profesora koji su potpisali međunarodnu mirovnu peticiju (u kojoj se kritikuje prekomerna upotreba sile u operacijama turske vojske protiv kurdskih pobunjenika na jugoistoku zemlje, prim.). Budući da sam profesor na univerzitetu u Austriji, nisam zbog toga izložen riziku da izgubim posao. Ali su se mnogi drugi potpisnici, oni koji žive u Turskoj, našli u situaciji da su im ugrožene akademske karijere, pa možda i životi, budući da su turske vlasti s nekadašnjeg maltretiranja kritički nastrojenih pojedinaca uglavnom preko pravosuđa, kroz sudske procese - što je bila dugogodišnja praksa - sada prešle na otvorenije, čak fašističke metode maltretiranja. Imena svih potpisnika peticije objavljena su u provladinim listovima, a neki prorežimski sajtovi su uz imena objavili i fotografije. Ti ljudi su tako praktično izloženi riziku da budu linčovani. To je zastrašujuće. To je nešto što se nikad ranije nije događalo.

U isto vreme, međutim, primećujem da ljudi koji se suočavaju s takvom situacijom nisu zaćutali, da se organizuju, da su ohrabreni međunarodnom podrškom koju dobijaju od hiljada i hiljada ljudi iz akademskih krugova širom sveta. To je fantastično. Znate, budući da je velika zemlja, Turska ima i veliki sektor visokog obrazovanja, i njegovi pripadnici su veoma dobro povezani - i u zemlji i van nje. Ta podrška čini da ljudi iz univerzitetskih krugova u Turskoj osećaju da je reč o borbi koju vredi voditi. Možda će ostati bez posla, ali su svesni da se bore za nešto veće od toga: jer ako se Turska pretvori u fašističku diktaturu, biće svejedno imate li posao ili ga nemate.

EU je, da bi s Turskom postigla dogovor o zadržavanju velikog broja sirijskih izbeglica koji su u njoj našli privremeno utočište, odlučila da žmuri pred Erdoganovim antidemokratskim ponašanjem. Čini li to situaciju u zemlji još gorom?

Ta okolnost svakako odlaže reakciju Evrope. Nemačka kancelarka Angela Merkel je veoma realističan političar; ona zna da se ne može praviti dogovor s Erdoganom, a da se posle toga Turska kritikuje zbog kršenja ljudskih prava. Evropa sebi to ne može da priušti ako hoće tursku pomoć u rešavanju izbegličke krize. U tom pogledu, ovo je perfektna prilika za tursku vladu i predsednika Erdogana da sebi kupe vreme. Stvari se u Turskoj već odavno pogoršavaju, i normalno bi bilo da Evropa zbog toga bude revoltirana, da redovno šalje delegacije iz Brisela koje bi turske vlasti propitivale zbog onoga što rade. Ali zbog velike krize kakva je izbeglička, te zbog očiglednog rasizma - veliki je strah od dolaska onih 2,5 miliona izbeglica koji se sada nalaze na tlu Turske - EU je postala toliko zavisna od Turske da zasad od nje ne mogu da se očekuju kritike na račun Erdogana. Na kraju će, međutim, te kritike morati da budu upućene, pošto ne vidim da postignuti dogovor ima mnogo efekta. Mislim da se njime neće postići da Turska spreči Sirijce da i dalje prelaze granicu; to je skoro pa nemoguće postići. Verovatno će doći trenutak kad će ljudi i na silu probati da uđu - a ni turska ni grčka vojska nisu spremne da pucaju u izbeglice da bi ih zaustavile.

Ćuti i Amerika - iz očiglednih razloga, s obzirom na strateški značaj koji Turska za nju ima kao ključni saveznik u regionu. Da li bi Vašington, kad bi hteo, mogao da utiče na ponašanje turskih vlasti?

Naravno. Turska je na neki način napustila svoju evropsku orijentaciju - niko o njoj ne razmišlja kao o budućoj članici EU... U poslednjih godinu dana smo, istina, mogli da vidimo kako se turski interesi sučeljavaju i s onima koje imaju SAD; ali strateški, Turska je praktično naterana da se svrsta uz Amerikance. Turska je želela da bude dominantna regionalna sila na Bliskom istoku, ali je tu doživela potpuni neuspeh u svakoj od okolnih zemalja. Tako je u Egiptu igrala na Muslimansku braću, ideološki blisku Partiji pravde i razvoja (AKP), i nadala se da će posredstvom takvih veza sebi obezbediti status lidera u regionu; ali takva nastojanja su joj se obila o glavu. Sada Turska ima veoma problematične odnose sa skoro svim arapskim zemljama; njena regionalna politika je doživela potpuni debakl. Tako da su joj sada manje-više preostali samo SAD i Izrael, što je krajnje ironično, budući da je veliki deo te turske strategije počivao upravo na - ako mene pitate, sasvim legitimnoj - kritici izraelske i američke politike u regionu. Sada je Turska napravila pun krug i u potpunosti zavisi od američke podrške - a i odnosi s Izraelom će uskoro biti vraćeni na normalan nivo.

Izneli ste očekivanje da će u perspektivi situacija u Turskoj ipak krenuti nabolje. Ali neće li, pre nego što se to desi, ona prvo postati još gora?

Sigurno hoće; mislim da smo već svedoci tome da stvari idu nagore. Ali istinski verujem da je Turska sjajna zemlja s velikim potencijalom - s dinamičnom ekonomijom, geografski raznovrsna, s raznolikim stanovništvom, različitim jezicima, religijama... Turska je poput onoga što je bila Jugoslavija. Ali kao što upravo primer Jugoslavije pokazuje, to divno mnoštvo i raznovrsnost mogu i da je unište. Veoma bih voleo da vidim da Turska razvija taj svoj potencijal; ali ono što sada možemo da vidimo jeste da su sile koje žele da tu raznovrsnost unište veoma moćne.

Da li je sve ono što se dešava samo rezultat Erdoganove politike, ili je u pitanju dublji društveni proces, gde liberalne vrednosti, sekularizam, prozapadna orijentacija - karakteristike koje se vezuju za tursku urbanu srednju klasu - uzmiču pred konzervativnom, islamističkom, ruralnom Turskom?

Svakako da se u zemlji zbivaju krupne sociološke promene. Masivni priliv ruralnog stanovništva u gradove, povratak religije u javnu sferu, rast samopouzdanja islamistički nastrojenog dela srednje klase... To su sve značajne determinante. Ali s druge strane, srednja klasa kao sociološka kategorija - bila ona liberalno ili islamistički nastrojena - ima tendenciju da zastupa umerene vrednosti, i spremna je da brani ono što je stekla. Veliki uspeh AKP bio je upravo to što je tokom njene vladavine broj onih koje u ekonomskom i sociološkom smislu možemo nazvati srednjom klasom veoma narastao: milioni ljudi su u tom periodu izašli iz siromaštva i oni su sada pripadnici srednje klase. Kako srednja klasa obično nije plodno tlo za ekstremne političke ideje, smatram da i među pripadnicima konzervativnog dela turske srednje klase - za koje je AKP veoma mnogo učinio - ima mnogo onih koji nisu srećni zbog načina na koji Erdogan vodi zemlju.