Čovek koga je prodao svet

Foto AP

Može biti da DŽulijan Asanž odluku radne grupe Ujedinjenih nacija - koja je minulog petka presudila da njegov troipogodišnji azil u ekvadorskoj ambasadi u Londonu predstavlja arbitrarni pritvor i da se osnivaču Vikiliksa mora urgentno vratiti pasoš - zaista smatra pobedom, ali činjenica da je to novinarima morao da saopšti video-linkom stvar ozbiljno relativizuje. Ako ništa drugo, ono zbog ona tri policajca koji se još 2012. smucaju oko Najtsbridža i danonoćno se ubijaju od dosade nadgledajući ambasadu, čekajući da osnivač Vikiliksa napusti eksteritorijalni prostor kako bi bio uhapšen. A ako se zna da Skotland jard za tu smrtno dosadnu rabotu izdvaja 11.000 funti dnevno, onda to čitavom slučaju daje određenu dozu ozbiljnosti.

Naivno bi, razume se, bilo verovati da Asanž ne razume da njegova poruka ima isključivo moralni diskurs, baš kao što razume i da je uloga UN svedena na neobavezujuća saopštenja, ali i sasvim očekivano koristi priliku da sa lične sudbine skine ozbiljne naslage prašine koje njega i Vikiliks svrstavaju tek u istorijsku građu.

Britanija i Švedska su odluku UN, očekivano, odbacile uz priličnu dozu podsmeha i cinizma. Iz Stokholma je čak saopšteno da Asanž ne može da bude žrtva arbitrarnog pritvora s obzirom na to da je odabrao da živi u ambasadi i da je slobodan da izađe u bilo kom trenutku. Bezmalo, šoping se posle tolike izolacije podrazumeva, a policajci su tu tek toliko da mu pokažu put do Oksford strita.

Ali, pre nego što se pozabavimo sa nekoliko zaista farsičnih činjenica u slučaju Asanž, neophodno je podsetiti se kako je on uopšte krenuo u avanturu popravljanja sveta.
Sajt Vikiliks osnovao je 2006, a sa radom je počeo godinu dana kasnije, opisujući ovaj projekat kao Vikipediju bez cenzure. Prvi put pažnju šire javnosti skrenuo je polovinom 2010, kada je javnosti obelodanjen slučaj apač koji su Asanž i njegovi sagovornici nazvali Projektom B. Radilo se, naime, o video-zapisu iz kokpita američkog helikoptera apač, na kome se vidi kako američki vojnici 2007. u Iraku iz vazduha ubijaju 18 civila među kojima i dvojicu novinara Rojtersa.

Globalno prepoznavanje Asanž je međutim stekao novembra 2010, kada je Vikiliks obelodanio više od 250.000 diplomatskih dokumenata, odnosno prepisku između Stejt departmenta i predstavništava SAD širom sveta. Čitava planeta mogla je da čita necenzurisane dokumente o pravoj prirodi dejstava SAD u Iraku, Avganistanu, postupanju sa zarobljenicima u zatvoru Gvantanamo I to nije bilo sve, vlasti Somalije bile su optužene za angažovanje kriminalaca koji su za vladu obavljali likvidacije, obelodanjeni su dokumenti o ubistvima u Keniji, kao i o odlaganju otrovnih materija diljem Afrike

Ispostavilo se da je većinu dokumenata Asanžu dostavio vojnik Bredli (sada Čelsi) Mening, kasnije zbog špijunaže osuđen(a) na 35 godina robije.
Navodi su, razume se, hitno demantovani, još brže je za Asanžom raspisana Interpolova poternica, a američki potpredsednik DŽo Bajden ga je u napadu pravedničkog gneva nazvao sajber-teroristom. Britanci su ga uhapsili 7. decembra 2010. na osnovu zahteva Švedske u kojoj je optužen zbog navodnih seksualnih prestupa. Tokovi novca, razume se, takođe su bili prekinuti, pa je tako švajcarska banka PostFinance blokirala njegova sredstva decembra 2011. s obrazloženjem da prijavljeno mesto boravka ne odgovara pravoj adresi, dok su MasterCard, Visa, PayPal, te Bank of America onemogućavali priliv sredstava Vikiliksu.

Asanž je radnoj grupi UN u septembru 2014. podneo tužbu protiv Švedske i Britanije zbog odluke o arbitrarnom pritvoru, zbog koje ne može da napusti ambasadu Ekvadora a da ne bude uhapšen. To što bi Asanž bio uhapšen i prosleđen Švedskoj mali je problem u odnosu na mogućnost da ga Stokholm izruči Americi gde bi ga čekalo suđenje sa potpuno neizvesnim posledicama.

Ono što čitavu priču čini bizarnom i sumnjivom jeste činjenica da je Asanž u leto 2010. bio u Švedskoj i govorio o saznanjima Vikiliksa o ratu u Avganistanu u kome su, pod komandom SAD, učestvovale i švedske trupe. Do preokreta je došlo avgusta 2010, kada je švedska policija nenadano otvorila istragu protiv Asanža zbog navodnog silovanja dve žene i odmah tu informaciju prosledila tabloidima. Suva faktografija, međutim, govori da je Asanž 30. avgusta dobrovoljno bio u policiji i odgovarao na sva pitanja o navodnim silovanjima. Istragu je preuzela tužiteljka Eva Fine i nakon četiri dana odbacila optužbu protiv Asanža. Ne postoji sumnja da je zločin počinjen na bilo koji način, rekla je tada Fine.

Slučaj je, ipak, samo na prvi pogled bio zaključen. Nakon nekoliko dana tužiteljka je otpuštena, a pojedini švedski političari najavili su potragu za novim tužiocem; nedugo zatim, pronađen je u Marijan Ni. Na dan kada je Ni ponovo aktivirala slučaj, šef švedske obaveštajne službe javno je osudio Vikiliks u članku Vikiliks - pretnja našim vojnicima.
U trenutku kada je čitav svet netremice pratio rad Asanža i njegovih saradnika, Ni je izdala evropski nalog za hapšenje i Interpolovu crvenu poternicu, koja se koristi za teroriste i opasne kriminalce.

Istovremeno, zanimljivo je da je tužiteljka Ni odbila da dođe u London i Asanža tamo ispita o seksualnim prestupima za koje je optužen, iako švedski zakon to dozvoljava i reč je manje-više o rutinskom postupku. Ni sami Britanci nisu imali ništa protiv ovakve prakse. Odbila je da objasni zašto ne želi da dođe u London, baš kao što su i švedske vlasti tada odbile da daju garancije da Asanža neće izručiti Sjedinjenim Državama. Naposletku, Ekvador i Švedska su se, posle šestomesečnih pregovora, u januaru sporazumeli da bi Asanž mogao da bude podvrgnut ispitivanju. Da li će i kada do toga doći ostaje da se vidi, ali sasvim je sigurno da bi ovaj događaj mogao da odredi Asanžovu sudbinu. Za sada je nepobitno da su oni koji su hteli da ućutkaju Asanža i Vikiliks uspeli u ovom naumu. Sistem je star koliko i svet - diskreditacija i kriminalizacija protivnika izazivaju najpre šok i čuđenje, a zatim i ozbiljne sumnje u kredibilitet objavljenih dokumenata.

Kako sada stvari stoje, pred Asanžom je nekoliko mogućih scenarija i nijedan nije previše obećavajući. Prvi je da se preda i bude izručen Švedskoj - sa mogućnošću da bude prosleđen SAD, gde bi mu se sasvim sigurno sudilo. Drugi je da i dalje ostane u ambasadi Ekvadora, uz neizvesnost do kada bi to moglo da potraje. Treći je da Švedska i Ekvador postignu dogovor o političkom azilu u ovoj latinoameričkoj zemlji, što Asanžu nikako ne garantuje potpunu bezbednost.

Raspredati sada o tome zašto je Asanž izabrao put kojim je krenuo sasvim je irelevantno. Može biti da je na ovog Australijanca uticala i činjenica da je odmalena vodio prilično nekonvencionalan život, da je detinjstvo proveo na jednom malom, egzotičnom ostrvu, da se veoma često selio, a kasnije poput beskućnika putovao i živeo u Aziji, Keniji, Tanzaniji, Belgiji, na Islandu, Švedskoj, te da je tokom tih nemirnih godina možda i nesvesno izabrao onu nekonvencionalniju, ali i mnogo opasniju stranu.

Asanž je u danima najveće slave umeo da kaže da voli da pljune u supu moćnima. Može biti da su motivi plemeniti, ali istovremeno je morao da zna da se takve stvari, ipak, rade krišom. Jer, očekivati solidarnost sveta pomalo je naivno poimanje stvari.