Nema recepta za smislen život

Fotografije: Zoran Lončarević

Velemajstor Sopoćin visoko uzdignutog nosa stiže u park Logovskoj na višednevni šahovski turnir, gde će morati da nadmudri plejadu vrlo živopisnih, katkad grotesknih, neretko dragih protivnika. Kao i u stvarnom životu, pisana i nepisana pravila takmičenja su vrlo precizna, ali istovremeno posve čudna. Zapravo, toliko zaumna da je i Sopoćinu i čitaocima teško da ne poveruju da su osmišljena kako bi glavnog lika u parku Logovskoj zadržala što duže. Velemajstor Sopoćin blagovremeno uviđa da dobrodošlica ne mora uvek da bude prijatna, ali da je daleko bitnije uvideti je li problem u društvu, čudnovatom parku, ili, pak, u njemu samom...

Park Logovskoj je roman izrazito dramske strukture. Spolja umetnute epizode ne postoje, prikazan je samo dosledni razvoj likova koji, stranu po stranu, u mešavini saspensa i tragikomičkog narativa, saznajući o sebi saznaju o drugima, sve dok ne prožive istinsku katarzu. Pitate li njegovu autorku Danu Todorović, ćerku velikana domaćeg glumišta Bore Todorovića, današnji svet nije po meri čoveka, pa mu u potrazi za srećom jedino i ostaju upravo bolni i ujedno lekoviti susreti sa unutarnjim strahovima. Preduslov su, između ostalog, i za ostvarenje ma koje utopijske vizije društva. Za sobom već ima jedan roman, Tragična sudbina Morica Tota.

Već s drugim romanom ste ušli u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Šta to može da znači mladoj spisateljici danas? Utiče li na dalje stvaranje?

Vesti o ulasku u širi, pa u sve uže izbore pokrenu misli o priznanju, podignu samopouzdanje, što je posve prirodno. Ali, iskreno, strahovala sam da ću uopšte naći izdavačku kuću, jer Stubovi kulture koji su objavili moj prvi roman više ne postoje. Ipak, verovala sam u autentičnost onoga što imam da kažem i naposletku sam imala sreće s Geopoetikom, koja je u potpunosti stala iza mene. Koliko vidim, svi u najužem izboru daju intervjue, čitanost je porasla, pa je i osnovni cilj ispunjen knjiga je našla put do većeg broja ljudi. Trenutno radim na trećem romanu i, mene što se tiče, postojimo knjiga u nastajanju i ja koja rastem i saznajem. Krugovi i nagrade ne.

Ove godine su dve spisateljice ušle u najuže razmatranje za nagradu. Na šta se misli kada se kaže žensko pismo? Koliko je uopšte umetnički senzibilitet rodno određen?

Mislim da bilo kakva razdvajanja na muško i žensko pismo ne bi trebalo da postoje. Iskreno, i ne znam šta tačno znači pojam žensko pismo, ali mi se čini da u književnim krugovima ima negativnu konotaciju i da podrazumeva određeni stepen banalnosti. Ženski princip je termin koji se povezuje s rađanjem, intuicijom, saosećajnošću, a u ovome nema ni trunke nečega što je plitko i prozaično. Mislim da umetnički potencijal apsolutno nije uslovljen polom autora i da su i ženski i muški senzibiliteti, ma koliko drugačiji, sposobni da proizvedu nešto što je banalno, kao i nešto što je značajno i duboko.

Ovaj roman je nastajao ravno pet godina, po dve rečenice dnevno. Zašto?

Kada mi se roman kao klupko ideja pojavio u glavi, napisala sam tridesetak strana nacrta, pa mi je utoliko bilo lakše da se kasnije fokusiram i na najsitnije detalje. Moje rečenice su dugačke, granaju se, dotiču dosta toga, a u Parku Logovskoj sam pokušala da intuitivno prizovem i istražim jezički i pojmovni registar ruskih klasika. Zato sam svu energiju usmeravala na po dve rečenice, izuzev, naravno, kada sam pisala dijaloge, koji su iz mene izlazili brže. Nije pristojno ne završiti razgovor. Studije dramaturgije su mi dosta pomogle u oblikovanju dijaloških elemenata. Isto bi bilo i da je pisanje trajalo petnaest godina. Na svu sreću, vrlo sam strpljiva.

To je rezultovalo vrlo brušenim stilom, ironično-posprdnim, a opet vrlo toplim tonom koji zapravo poprima funkciju jednog od likova, možda čak i glavnog, uz velemajstora Sopoćina.
Takav jezik mi nije došao prirodno, između ostalog i zato što sam odrastala dvojezično mama mi je Amerikanka, a tata mi je odavde. Ipak, čini mi se da imam urođeni smisao za jezik, kao što imam za muziku. Kada pronađem melodiju, ritam, značenje, reč koju tražim, znam da sam pogodila. Pre pisanja ovog romana sam se vraćala čitanju Gogolja, Bulgakova i Čehova, koje naravno nisam imitirala, ali sam atmosferu u njihovim svetovima želela da nekako samostalno interpretiram. Čak i njihov jezik, pa i ovdašnje prevode, koji su neretko puni srpskohrvatskih reči, često lepih, preciznih, danas arhaičnih, a neopravdano prokazanih. Ti pisci iskreno vole ljude, njihove slabosti i skrivene snage. Obožavam njihov humor, a i dobrodušna duhovitost mog oca je imala uticaj na ton dela. Tu duhovitost daleko lakše ispoljim u delu nego uživo, valjda sam ga zato i pisala s toliko ljubavi. Nekoliko mi je ljudi reklo da može da zamisli roman na pozorišnim daskama. Jedino ne znam kako bi se taj ton scenski predstavio, jer doživljaj likova, zbivanja i dela uopšte mnogo zavisi od njega. U pogrešnim rukama, teme iskupljenja i pomirenja sa sobom i s drugima mogle bi da poprime potpuno drugačiji oblik.

Da li je taj ton oruđe kojim ljudi danas mogu da se izbore sa sirovom i surovom stvarnošću? Ima li taj ton društveno-ljudsku dimenziju?

Forma romana je određena tonom i u prvi plan ističe njegov sadržaj unutrašnji preobražaj čoveka, koji svakako jeste odgovor na spoljni, stvarni svet. U njemu nema ravnoteže, od rođenja smo uslovljeni potrebama, rokovima, očekivanjima... a zapravo nema jednog recepta za smislen život, kao što nema ni recepta za pisanje. Istina ima koliko je i ljudi, koliko je i njihovih realnosti, jer svako nalazi svoj put, pa i velemajstor Sopoćin. Od početka je određen manama pun je prezira, isuviše je racionalan, ukorenjen u intelektu, ubeđen u vlastitu superiornost a ton romana je bio jedini način da u kratkih 130 strana predstavim i njegov silazak iz glave u srce. Prvo je prezirao druge likove, potom ih mrzeo, naposletku osetio potrebu za ljubavlju, a onda i ljubav, prvo prema sebi, potom prema svima ostalima.

Kratka epizoda na kraju romana ona koja sve likove smešta u podzemnu krčmu u kojoj je i Bog zaboravio na Sopoćina služi da istovremeno značenjski preispita dotadašnji tok romana, Sopoćinove stvarne intelektualne sposobnosti i njegovu biografiju šahovskog velemajstora. Nije slučajno što jedino lik ometenog momka može Sopoćinu da najavi da ga čeka duhovna promena. Intelekt jeste bitan, ali duhovnost, koja nema veze s religijom, crkvenim načelima, lajfstajl savetima i sličnim stvarima, jeste ono što može da spase čoveka. Svi likovi su na neki način produhovljeni, čak i oni najprostodušniji. Zato se verovatno i jesam vezala za njih. Poslednje scene opraštanja ispunjene su ljubavlju, doslovno sam se osećala kao da se i ja plačući pozdravljam s njima.



Znači li to da smatraš da je današnja mantra ona u kojoj fali onog najelementarnijeg ljubavi?

U neku ruku. Roman je prikaz jednog slučaja u kojem je čovek naučio da zavoli sebe, a ljudima danas upravo to izmiče. Stalno se priča o ljubavi prema drugome, niko ne pominje da ćeš drugima valjati samo ako budeš valjao sebi. Tek kada čovek oseti svoje loše strane, kada oseti da bole, moći će da prihvati sebe. Da sebe izleči. To je jedna od onih jednostavnih istina koje svi zaborave, a do kojih sam i ja stigla istovremeno kopajući po sebi i pišući ovu knjigu. Književnost je divan medij za neposredno pričanje priča iz kojih svako može da ispuni potrebe sopstvene duše. Ona komunicira sa svima, ali uvek različito. Zato se i jesam opredelila za nju.

Park Logovskoj nimalo ne komunicira s društvenim i istorijskim činjenicama, datostima i uslovljenostima. Da li je danas moguće biti mlad, provokativan i relevantan pisac ako se izostavi groza svakodnevice?

Apsolutno. Mislim da nam i treba pročišćenje od svakodnevice ne životno, već, u ovom slučaju, u domenu pisane reči. Čini mi se da ljudi beže od univerzalnosti, od lepote, od jednostavnosti, možda iz kvaziintelektualističkog straha da te teme nisu dovoljno bitne. A mene nije bio strah da kažem nešto što je naivno, što je ljudsko, što je čistog srca. Kao što me, kao čitaoca, nije strah da kažem da mi je važan jedan Ekart Tol koji popularno piše o duhovnosti. U tom smislu sam antiliterarni snob. Radije ću pročitati nešto pisano iz srca, nešto za šta mislim da je istinito, nego nekakvu suvu intelektualizaciju stvarnosti.

Utoliko je i fabulu romana bilo moguće dislocirati, em van Srbije, em u Rusiju koja više ne postoji.

Tako je. Znala sam da je to jedna bizarna odluka, ali u ovom slučaju, tema opraštanja i samospoznaje diktirala je ironičan gogoljevski ton, a ton je diktirao okruženje. Priču o Sopoćinu, koja je u suštini metafizička, alegorična, ispripovedana u hrišćanskom i budističkom smisaonom registru, mogla sam da ispričam samo ako je izmestim u potpuno izmaštanu stvarnost. U aktuelnoj, društvenoj ravni ne bi imala mnogo smisla.

Koliko su politička i apolitična iščitavanja i umetnička oblikovanja stvarnosti generacijska stvar?

Oko 2000. godine su sva filmska, pozorišna i književna dela bila fokusirana na preispitivanje sadašnjosti i devedesetih. Čini mi se da je to ljudima u međuvremenu dosadilo. Kada bi se sad ili za pet godina pojavila neka nova generacija, nova umetnička scena koja ne bi politizovala stvarnost kroz umetnost, opet mislim da se ne bih smatrala njenim delom. Ipak bi to bio pokret, a verujem da, kada ljudi pokušaju da u kojem god smislu institucionalizuju neku ideju, da je razmeste po kategorijama, dođe do smanjenja efekta te ideje. Makar ona bila i istina. Kola krenu nizbrdo. Pisanje i čitanje su duboko individualni činovi. Posledično, ako dotaknu dovoljno veliki broj ljudi, realne stvari će biti bliže promeni na bolje. Sazrevanje i unutrašnje menjanje nije mi ništa manje bitno od društvenih lomova. Čak smatram da su njihov preduslov. Ako promeniš sebe, menjaš definiciju čoveka, onoga što on uopšte može da bude, menjaš kolektivnu svest.