Odlazak pripovedača humornog tona

Upoznala sam ga na svom prvom poslu u Radio Beogradu. Bio je pristojan, ljubazan i uvek nasmejan. Nekoliko decenija kasnije, kada je 1998. dobio NIN-ovu nagradu za roman Fajront u Grgetegu, pitala sam ga kako je uspeo da tolike godine ne skida osmeh sa lica, da li je moguće da mu je baš uvek sve tako potaman. Odgovorio mi je pitanjem: „Zar nije i vama lepše kada me vidite nasmejanog?“ Naravno da je svakome bilo lepše sa tim dobronamernim i blagorodnim čovekom koji je celog života bio pisac i ribolovac. A u penziju je otišao kao urednik Dramskog programa Radio Beograda. U poslednjem, kratkom romanu Spisak budućih pokojnika na slikovit način govori o svom usudu da je, rodivši se u Splitu, u Kraljevini Jugoslaviji, živeo u devet država, šest gradova, četiri sela i 13 beogradskih ulica. U godini kada je dobio NIN-ovu nagradu, u najužem izboru sa svojim romanima bili su Vladislav Bajac, Rade Kuzmanović, Dobrilo Nenadić, Aleksandar Petrov i Ivana Hadži Popović. NJegov roman Fajront u Grgetegu, žiri je jednoglasno nagradio obrazloživši da je on „odličan primer kako se uspešno susreće tradicionalno i moderno pripovedanje. „U tom delu je imenom fruškogorskog manastira Grgeteg nazvao zdanje pored Stare Varoši u kome treba da se održi velika proslava. Tu autor ispreda priču od viceva, pisama, isečaka iz štampe, karikatura, vizuelnih atrakcija... kao neko Ajzenštajnovo viđenje filma. A pisac onako usput, šaljivo i duhovito, priča o jednom vremenu. LJudi umiru, sudbine se urušavaju i propadaju, a roman i dalje ima neodoljiv humorni ton. Iako rođen u Splitu, autorov zavičaj bili su selo Vitomirovo, grad Peć i pokrajina Metohija. Tu je smeštao junake mnogih svojih romana i pripovedaka. A onda je ostao bez kuće u kojoj je proveo najlepše godine detinjstva u Vitomirovu i na pitanje šta ga vezuje za zavičaj, setno je odgovarao: Samo tuga! Kao vrstan pripovedač, Danilo Nikolić je doživeo divnu spisateljsku starost prošaranu nevoljama koje obično snalaze pisca, umetnika, koji se ponekad jasno opredeljuje, a ponekad na nešto nikako da pristane. Svedočio je ovaj mirni čovek kako je nestao sa javne scene kada ga je primio predsednik države Vojislav Koštunica posle uručenja nagrade Meša Selimović i kada je potpisao Deklaraciju Demokratske stranke Srbije protiv ulaska u NATO. Saopštio je tada Nikolić: „Zamislite, sve značajne književne nagrade dobio sam za vreme vladavine Slobodana Miloševića, protiv koga sam javno bio i glasao. Mislio sam da je običan titoista. A on je bio patriota do srži. Briljantan branilac svog naroda i svoje zemlje u Hagu. Uvek kad se setim onog opšteg poniženja, onog lupanja u lonce, kante i korita, osetim mučninu.“ Nije učio iz školskih udžbenika šta su patriotizam i ljubav prema svom narodu. NJegov otac je bio jedan od viđenijih članova stranke LJube Davidovića. Kao dete je znao ceo Gorski vijenac napamet, a svoj moralni kredo je godinama tvorio poštujući čoveka, njegovo pravo da bude svoj na svome i da ima slobodnu misao: „Što dublje toneš u godine, to više poprimaš odlike konzervativca. I tvrdokornog rodoljuba. To jest, čoveka koji voli svoju zemlju i svoj narod, poštujući pravo drugih u istoj meri i u istom smeru – sublimirao je tu misao pred kraj života. Kritičar Mihajlo Pantić je sa Danilom Nikolićem delio strast potrage za ribom, umeo je da kaže kako tradicionalizam i postmodernizam u srpskoj književnosti savršeno komuniciraju – u čamcu! Međutim, sa autorom desetine romana i zbirki pripovedaka za koje je dobio Andrićevu nagradu, i nagrade Branko Ćopić i Bora Stanković, Zlatni krst kneza Lazara za životno delo... moglo se lako i dobro razumeti i na kopnu i u literarnim vodama.