Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.11.2017. 01:59
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 

 

Роман године

1959. Награда није додељена

Саопштење жирија:

"Жири НИН-ове награде критике за најбоqи роман на српскохрватском језичком подручју, одлучио је да не додели награду за 1959. годину."

Чланови жирија: Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Борислав Михајловић, Зоран Мишић.

Подстакнут писмима читалаца, НИН је (2. фебруара 1960) организовао анкету са члановима жирија о томе зашто награда није додељена иако је те године објављено равно 36 романа. "Та анкета је", пише у НИН-у Д.А. (Драгослав Адамовић - прим. ред.), "јавно показала да је већина чланова сматрала да те године, и поред великог броја романа, нема тог квалитета који би било ком писцу могао заслужно донети награду. У својим изјавама нарочито категорични у том погледу били су Богдановић, Глигорић и Михајловић. Мишић је у својој изјави подвукао тезу коју је у жирију заступао заједно са Финцијем - да је награду ипак требало доделити, он је набројао неколико романа који су - по њему - мирне савести могли понети... Његова листа почињала је са именом Миограда Булатовића (\\\'Црвени петао лети према небу\\\') који је у ствари био његов и Финцијев кандидат број један."

Милан Богдановић

"Ова одлука наговештава пуно осећање одговорности жирија у односу на будућност нашег романа."

- Роман је код нас у стадијуму процвата, пре свега квантитативном, па онда и квалитативном. Ми смо сви били сагласни да се уочила опасност, за коју симптоми постоје, да квантитет не притисне квалитет, а мислим да је овај скрупул, а могао бих рећи и брига жирија, савршено оправдана.

Како жири у целини није био импресиониран квалитетом ниједнога од прошле године објављених романа који би се сумом своје вредности могао без резерве наметнути за награду, он је донео одлуку да се ниједан од прошлогодишњих романа и не награди.

Лично истичем још и то да на овај став жирија гледам као на позитиван однос према полетном развоју нашег романа овога времена, јер ова одлука наговештава пуно осећање одговорности жирија у односу на будућност нашег романа; она се најбоље може обезбедити увек све строжим критеријумима у процењивању остваренога у њој као таквога.
Велибор Глигорић

"Импровизације прете да обезвреде роман као књижевни род"

"...Постојала су, међу књигама које је жири прегледао, и таква уметничка дела из романсијерске прозе која заслужују већу пажњу, но из њих, по мерилима критике којој је поверена дужност да предлаже награду, није се ипак могло издвојити једно дело, један роман који би сумом својих вредности био заслужан да се посебно истакне.

Борислав Михајловић

"Сматрам да је дошло време друкчијем стимулирању нашег романа"

- Претпостављам да је ово анкета која заиста треба да објасни лаконско објашњење жирија, а не почетак једне нове афере о наградама и ненаградама. Јер, никад досад нисам учествовао у расправама о одлукама жирија у којима сам и сам био члан.

Да се најпре разумемо, награде су друштвена, а не уметничка вредност. Као такве, оне су нужно резултанта сагласних или антагонистичких сила у једном жирију... Поготово у једном оваквом "ансамблу" (један садашњи, један бивши управник позоришта и један позоришни критичар дозвољавају ми употребу овог театарског израза!), "ансамблу" састављеном од веома разнородних фахова (једино што нас спаја јесте то што сви мање-више постајемо бивши критичари), природно је што су мишљења често дивергентна. Износим зато своје без обзира на једногласност или неједногласност, нарочито зато што ови изрази у нашој оговарачкој средини важе само у - званичним коминикеима...

... Сматрао сам и сматрам да је дошло време друкчијег стимулирања романа него досад. Овај род који има лепе традиције код нас, постао је између два рата веома спорадичан: "испуштен". НИН-ову "Награду критике" схватио сам испочетка као један од покретача будућег обиља романа. Сада, када наша литерарна продукција избацује на десетине романа годишње, мислим да је време оштро заокренути у - стимулирање квалитета. Већ је, претпостављам, јасно да хоћу да кажем, да ни досадашње награде НИН-ове нису увек представљале апсолутни домет, али да у исти мах сматрам да би одсад требало то да буду. У мом случају, дакле, радило се о "пооштреном критеријуму".

Сасвим интимно, негде, желео сам да манифестујем своје незадовољство оним што сам назвао досадом наше савремене књижевности. Спреман сам да потпишем своје уверење да се тако досадно као код нас, не пише нигде у свету. Литературу, а у њој специјално роман, одувек сам сматрао нечим активним, оштрим, мучним ако треба, радосним ако може, веселим ко уме, смелим ко сме, једино никад и никако - гњаважом. Ван склопа ове "несентименталне медитације" могу да кажем, да међу овогодишњим романима има неких са лепим квалитетима. Yунићев роман "Виноград господњи" (мада су се у њему "неспоразумеле" социологија, поезија и абракадабризам) пријатно ме изненадио рафинираношћу и суптилношћу новом за овога писца. Миодраг Булатовић, перманентна дневна тема наше литературе, сачувао је и у овој књизи своју брискантну и једноставну реченицу и свој померени угао гледања, мада се све више навози на пучину неограничене произвољности. Романи Бранка В. Радичевића, чији број из године у годину расте, чине ми се као недобачени рецидиван "Беле жене" о којој сам увек имао лепо мишљење. Роман Воје Терића "Седам војника" има у себи сензибилитет и атмосферу догађаја, поред све несигурности у третману и неекономичности у изразу. Нису "без нечег" романи Миодрага Ђурђевића "Глас из таме" и Драгослава Поповића "Страх". Изванредно језичко освежење ("нисам ни знао како Мачва има богат језик") доноси роман "Лисопољци" Драгана Симића, поред све сексуалне хипертрофираности којом се служи...

Док међутим, ја другога нисам имао него да овим спорадичним квалитетима супротставим аргумент нецеловитости једне чудне поларизације у нашој књижевности. Као да је неки ђаво хтео да сада, када су дискусије о модернизму и реализму толико дојадиле, да им се свет бави искључиво у дубокој провинцији и високим престоничким редакцијама и - нигде више, да сада наша књижевност романа чудно добија све оне мане које су ова два табора један другом приписивали. Најовешталији аргумент реалиста против модерниста већ је одавно - да им је литература конфузна, гњаваторска, блеферска, неразумљива итд., а модерниста реалистима: да су фактографи, плитки, демодирани (простије речено прости). У последње време код нас се појављују све ове особине било у чистом лабораторијском стању, било помешане у најнепријатнији коктел... Не може се некажњено у једној литератури призивати - ђаво...

Зато сам у овом жирију гласао како сам гласао. Сасвим је, наравно, случајно испала "занимљива" ова одлука жирија у једној години - незанимљивих романа!
Зоран Мишић

"Нисам запазио симптоме кризе који би могли оправдати одлуку да се НИН-ова награда никоме не додели"

- Читајући прошлогодишње романе, ја нисам запазио симптоме кризе која би могла оправдати одлуку да се НИН-ова награда никоме не додели. Моје је уверење да је бар десетак романа (Боре Ћосића, Слободана Yунића, Миодрага Булатовића, Миодрага Ђурђевића, Драгослава Поповића, Воје Терића, Вукашина Мићуновића, Бранка Радичевића, Роксанде његуш, Драгана Симића) могло да полаже исто толико права на награду, колико и роман Бранка Ћопића који је прошле године награђен. Међу тим романима истицала се, и поред свих својих мана, Булатовићева књига "Црвени петао лети према небу" и ја сам био један од њених предлагача, али сам исто тако био спреман да подржим сваки други предлог који би ишао за тим да се континуитет НИН-ових награда очува. Таквих предлога, међутим, није било.

Овогодишња одлука нашег жирија, коликогод могла изгледати неочекивана, представља, у ствари, само неминовну последицу спровођења једног принципа који сам од почетка сматрао неодрживим. Обавезујући се да читаоцима сваке године саопшти који је роман најбољи, наш жири преузео је на себе одговорност коју ни најауторитативнији форуми сличног типа у свету не пристају да понесу. Ако гонкуровци своју награду називају једноставно Гонкуровом, не истичући да је то награда за најбољи роман, мислим да то није нимало случајно, то је ствар доброг укуса, осећања скромности, али и далековидости, која им налаже да јавности даду до знања да њихов суд није ни неприкосновен ни непогрешив. Други фондови и задужбине наградиће друге књиге, можда с више права и правичности (што је, уосталом, и код нас случај: не додељује ли и свако удружење књижевника своје награде за роман?).

Када би наши жирији у својим правилима јасно истакли да немају претензија да буду званични и неприкосновени арбитри у књижевном и културном животу и да књиге које награђују не постају самим тим сакросанктне, нити морају имати све врлине и књижевне, и васпитне - наш посао би био, убеђен сам, кудикамо једноставнији и плодоноснији. Са много више смелости и еластичности могли бисмо приступити своме основном задатку: да откривамо нова имена и стимулирамо нове тежње и подухвате. Било би нам лакше да се ослободимо хијерархијске шеме награђивања и не бисмо на млађим писцима "заоштравали критеријум" који нам је на старијима - бива и то! - понекад отупио.





Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Ивица Дачић, шеф дипломатије, одговор на изјаву америчких званичника да је Руско-српски хуманитарни центар у Нишу - „фасада“

Ко је споран? Пет Срба, четири Руса, сабака (пас)?

Прочитајте све мисли










 
Услови коришћења | Terms of use
eNIN iPad
НИН online
Copyright © 2006