|
|
 |
| Роман године |
2012. Александар Гаталица Велики рат
На конкурс је стигло 164 наслова. У најужем избору нашла су се дела:
Александар Гаталица: „Велики рат“
Мира Оташевић: „Зоја“
Драго Кекановић: „Вепрово срце“
Катарина Брајовић: „Штампар и Вероника“
Иванчица Ђерић: „Несрећа и стварне потребе“
Ласло Блашковић: „Посмртна маска“
Одлуком већине чланова жирија (3:2), „Велики рат“ Александра Гаталице добио је НИН-ову награду за најбољи роман у 2012. години. За ову књигу гласали су Васа Павковић (председник жирија), Љиљана Шоп и Милета Аћимовић Ивков, док су Владислава Гордић Петковић и Мића Вујичић предност дали роману „Посмртна маска“ Ласла Блашковића.
У образложењу жирија истиче се да се роман Александра Гаталице издвојио од осталих романа по уметничкој ревизији односа према Првом светском рату.
Истичући да му ово признање чини велику част, награђени писац је подсетио да је ово трећи пут како његова књига улази у финале за НИН-ову награду.
„Овај роман представља врхунац мог досадашег стваралаштва. Радујем се што сам награду добио већином гласова, што је добро за српску књижевност јер су се издвојила два добра романа. Сви смо имали право да се надамо награди, победник је само један“ – рекао је Гаталица.
Лауреат је разговарао о роману са Драганом Јовићевићем, уредником редакције за културу недељника НИН.
Да ли је Први светски рат најприхватљивија велика тема која тако дуго недостаје српском роману?
Када погледамо да је прошло тачно четрдесет година од романа „Време смрти“ Добрице Ћосића и да за то време није било амбициознијих враћања овој тематици, онда недвосмислено морамо закључити да српска књижевност има неки мали или мало већи проблем с овом тематиком. У првим романима после тог Великог рата, мислим на дела Јанка Веселиновића, Драгише Васића и Растка Петровића, било је јасно – било је потребно глорификовати то време, морао се дати одушак тој непојмљивој патњи. А онда је време кренуло да тече. Током седамдесетих на сцени је ресентиман на то време који већ има сентименталне конотације, а онда време наставља да јури и ево нас у 21. веку. Учинило ми се како је прилика да се проговори са довољне дистанце, да се читаоцима понуди роман о свим зараћеним странама, заправо о смрти једне, како се звала, дивне епохе.
Шта сте све читали док сте писали роман?
Многа дела савременика, много ондашње штампе. Неке од најважнијих сведока споменуо сам у захвалници на почетку књиге. Као писцу који жели да напише животни а не плошни роман, било ми је битно да од сведока добијем комад живота који ћу онда моћи да рекреирам у својој књизи. Новинари, а међу њима нарочито Џон Рид, показали су се најбољим саговорницима на ове теме. Новинари, међу које професијом спадам и сам, рођена су браћа писаца – склони су малом претеривању, сензационализму, али су увек сјајни документаристи који опажају и детаљ и целину.
Ко су ликови у роману? Сем познатих и препознатљивих имена, да ли сте користили архивску грађу како бисте оживели поједине личности из историје и због чега су вас баш они импресионирали?
Ликови у роману су и мали и велики људи епохе, и они који су је задужили великим тегом историје и они који су својом смрћу оставили тек малецни траг на њој. Пошто сам имао намеру да опишем смрт једне епохе, разумећете да ми је био потребан размерно велики број ликова. Знао сам да ће то донекле роман учинити захтевнијим, али ја ионако не верујем у литературу у којој се не помуче и читалац и писац. Ако је на крају уживање обострано, онда је посао обављен ваљано и књига није од оних што се читају на плажи и оставе у канти за смеће при напуштању хотелске собе.
|
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Драган Шормаз,
ускоро бивши члан СНС
Жртве насиља не заслужују подељену Србију. Ово је резултат рада председника Вучића, народ не жели речник насиља и мржње који је створио амбијент у коме деца, жене, невини губе животе. Откажите митинг 26. маја. Неће спасити вашу личну власт, а можете нешто добро учинити.
Прочитајте све мисли  |
|
|
