Роман године

На конкурс је стигло 179 наслова. Чланови жирија Михајло Пантић, Зоран Пауновић, Тамара Крстић, Јасмина Врбавац и Божо Копривица (председник) одлучили су да у најужи круг  уђу романи „La Sans Pareille“ Милисава Савића, „Иследник“ Драгана Великића, „Анђео атентата“ Светислава Басаре, „Парк Логовској“ Дане Тодоровић,  „Република Ћопић“ Вулета Журића и „Рајска врата“ Љубице Арсић.

За награђену књигу сада већ двоструког лауреата Драгана Великића гласали су Михајло Пантић, Зоран Пауновић и Тамара Крстић, док је Јасмина Врбавац свој глас дала роману Светислава Басаре, а Божо Копривица роману Вулета Журића.

„Иследник“ је истраживање сећања и односа између проживљеног и упамћеног – рекао је Драган Великић у разговору за НИН. Нема уметничког дела без надоградње. Да није тако, свака исповест би била књижевност. Моја животна прича сама по себи уопште није важна уколико се у њој сам читалац не препозна, уколико се са њом не идентификује. А да би се то догодило, ваља прећи дуг пут од животно истинитог до уметнички истинитог. Укратко, није свака прича књижевно релевантна. Ипак, само књижевно релевантна прича има ту моћ да се упише као искуство читаоца. Дубоко верујем да је искуство стечено кроз уметност употребљиво у животу. Породично наслеђе не бирамо, то је питање генетике. Међутим, важно је суочавање са самим собом, без тога смо статисти у властитом животу. У „Иследнику“ пратим живот моје мајке од детињства па до смрти, али то је само оквир у којем су судбине других. Кроз роман дефилују мигранти 20. века. Прича почиње у време Првог светског рата, говори о великом пожару у Солуну 1917. године, прати неколико животних судбина које ће се у једном часу укрстити. Присутна је и прича о породици Хитерот, некадашњим власницима Црвеног отока поред Ровиња, и њиховом трагичном крају. Али, пре свега ту је Пула шездесетих година 20. столећа. Приповедање не тече линеарно, већ се гради из фрагмената, онако како се живот уписује у меморији. Селекција увек постоји. На једном месту и кажем: Шта је роман до покушај да се неколико кадрова свакодневице доведе у узрочно-последични след, да се ослободи прича која постоји, као што постоји скулптура у комаду необрађеног камена. Свако у себи носи невидљиву библиотеку, хор ненаписаних романа.