Промени језик   Sitemap   25.11.2017. 10:30
 НАСЛОВНА    АРХИВА    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА   НИН трибина   КОНКУРС 
 

 

80 година НИН-а


Осамдесет година постојања НИН-а је за респект чак и у делу света где се трајање неког бренда мери стотинама година, а камоли на простору где се ни државе не могу похвалити значајнијом трајношћу. У стварању властитог мита кроз године бура, потреса и хаварија, НИН је излазио богатији за ожиљак, али и за црту независнији, слободоумнији и оригиналнији, израстајући у неформалну националну институцију. Мит о „ниновцима“ изазивао је завист код многих колега који то нису били а тако би радо баш то постали. Међу њима није мали број ни оних који су, најчешће наметнути, прошли кроз редакцију НИН-а, било као политички резиденти или надобудне незналице, а да никада нису укапирали тај фамозни НИН-овски дух, за који и није било никаквог видљивог упутства и правила. 

Већ на самом почетку када су се појавиле Недељне информативне новине,  познатије као НИН, давног 26. јануара 1935. године, био је то за тадашње прилике  модеран недељник, који је привукао пажњу напредне интелигенције, а покренула га је група београдских новинара и интелектуалаца леве оријентације чије су језгро чинили др Војислав Вучковић, композитор и Света Поповић, новинар, као власници и главни уредници, а Веселин Маслеша, Јован Поповић и др Отон Крстановић као уредници. Били су то у ствари комунисти, који су настојали да у свом јавном деловању буду независни и који су, управо због тога, имали проблема и са својом партијом.

Тадашња полиција је знала да иза те групе стоји илегална Комунистичка партија Југославије, па је због тога с великом пажњом пратила припреме за покретање прокомунистичког листа. Али ни они који су се одлучили на такав подухват нису седели скрштених руку. Када су тадашњем државном тужиоцу за град Београд стигли први примерци тек одштампаног листа, занимљивог изгледа и опасног садржаја, строгом државном чиновнику било је довољно да прочита неколико текстова како би издао налог за заплену целокупног тиража. Али кад су жандарми с решењем стигли у штампарију, нашли су само неколико примерака: цео тираж већ је био експедован. Тај трик новоформиране редакције разбеснео је тужиоца па је захтевао да суд забрани излажење листа. Захваљујући „вези“ коју су оснивачи НИН-а имали у Централном пресбироу, захтев је одбијен.

Одлучујући удар режим је задао предратном НИН-у седам месеци после изласка првог броја. Читајући са појачаном пажњом текстове у сваком броју НИН-а цензори и тужилац су надлежнима подносили исцрпне извештаје. А кад је поп Корошец, министар унутрашњих послова, проценио да НИН и даље отровно пише, сликајући „безнадежну агонију грађанског капиталистичког друштва“ које није у стању да „нађе лека својој властитој болести“, писмено је затражио од министра правде Људевита Аурера „да се државним тужиоцима даду инструкције да према писању НИН-а предузимају најстроже мере“.

Државни тужилац за град Београд је 5. августа известио да је примио инструкције у вези с надзором над писањем НИН-а, а 7. септембра 1935. донео је решење о заплени двадесет шестог броја НИН-а и забрани даљег излажења листа. Надлежни суд је одмах потврдио ту одлуку и НИН је од тог тренутка постао прошлост.

И нови НИН, који се појавио 7. јануара 1951. године покренула је такође група београдских новинара и интелектуалаца либералне оријентације. Били су то углавном бивши сарадници и уредници Младог борца, који су се средином 1950. сусрели на некој прослави и дошли на идеју да покрену нови недељник. Њихову идеју је подржао Агитпроп ЦК КП Србије, тада значајна институција у медијској сфери, јер је знао каквим интелектуалним потенцијалима располаже група чије су језгро сачињавали: Најдан Пашић, Стеван Мајсторовић, Ђорђе Раденковић, Зира Адамовић и Драган Стоиљковић. Агитпроп је посредовао да оснивачи добију и почетни капитал у износу од два милиона тадашњих динара, а дао је и сагласност да Најдан Пашић буде први главни уредник новог листа који је на предлог Моше Пијаде добио старо име.

Мада је покренут у друкчијим условима, и уз сагласност надлежних институција, ни послератни НИН није био лишен страховања од интервенција. Контролу над његовим писањем нису вршили цензори и тужиоци, али то не значи да није претила опасност од удара друге врсте јаких људи.
 


Када се први број НИН-а појавио 7. јануара 1951. године, на православни Божић (што ће касније имати идеолошке призвуке) Најдан Пашић и Зира Адамовић су отишли код Митре Митровић, која је као руководилац српског Агитпропа, показала велико разумевање за њихов подухват, да јој покажу први број. Она се, како су касније испричали, листајући НИН ухватила за главу и рекла: „Па зашто сте ово објавили?“ Била је то репортажа „Ваздушни милионар“, коју је Бранко Поповић написао о пилотском асу који је, међутим, био присталица Драгољуба Јовановића, омраженог код партије.

Ово је само једна у низу згода и незгода које је забележио једини званични хроничар НИН-а Милош Мишовић, свима знани као чика Миша, иначе и сам вишедеценијски „ниновац“, у књизи Наследници без тестамента.

У  једном разговору о својој књизи Мишовић је говорио и о „зачинима“ за специфични журналистички израз и оригиналну форму, којима је НИН својом појавом обогатио српско новинарство, нешто што је током протеклих деценија било називано „ниновском новинарском школом“. „Моји саговорници у књизи, оснивачи НИН-а и остали главни уредници, с поносом подсећају на то да су се на страницама НИН-а најпре појавили новитети као што су стрип, кратка домаћа и страна прича, криминалистичка прича, репортаже, хумор, страни хумор, огласи... Али, ја мислим да је главна особеност НИН-а био слободнији третман деликатних друштвених и политичких тема, битно друкчији од онога у званичним листовима тадашњег времена. Први пут после Другог светског рата НИН је почео да негује оно што се зове ’ауторско новинарство’. Редакција је желела да прави лист који ће се разликовати, а то јој је - до извесне мере - било допуштено. Међутим, чим се у било коју од тих тема улазило мало дубље, добијали смо по прстима. Тога је увек било.“

Тако хроничари бележе један занимљив куриозитет. Први НИН је имао само 26 бројева, а покретачи новог су поводом свог 26. броја добили честитку од руководиоца Агитпропа Љубинке Милосављевић: „Мишљење је Централног комитета да НИН у овом тренутку не игра штетну него непријатељску улогу на терену.“ Судбина НИН-а скоро да је била запечаћена када је Милован Ђилас рекао: „Овако настају опозициони листови“. Има индиција да га је спасла Ђиласова супруга Митра Митровић, која је у Агитпропу агитовала да се покрену нове новине.
Начети једнопартијске догме било је и тешко и опасно, а НИН је то чинио, пре свега, на културној рубрици. Када су сви хорски пљували по апстрактном сликарству, Миодраг Б. Протић је писао хвалоспеве Петру Лубарди, Борислав Михајловић Михиз модерној књижевности, а Бора Глишић на целој страни пише позоришну критику...



Већим заласком у „забрањене зоне“ ризиковала се судбина и новина и појединаца. У тридесет петом броју, почетком септембра 1951. НИН је објавио текст Душана Драготића „Музички четвороугао“, којим је, уз пригодну карикатуру, критиковано монополско понашање четворице водећих музичких уметника: Данона, Барановића, Живковића и Вукдраговића.
Бура и реаговања који су уследили, „ниновци“ су достојанствено поднели али је редакцијски колегијум НИН-а позван на седницу Политбироа ЦК КП Србије, на којој је требало да му  се изрекне „смртна“ казна. За чудо, ситуацију је преокренуо баш главни тужилац Милован Ђилас, који је после мучне расправе проценио да би распуштањем редакције НИН-а био убијен један у основи добар лист.

Сам Најдан Пашић, у разговору са Мишовићем, подсећа: „Тако је због НИН-ових ’грехова’ , у новинске куће уведена  институција директора. Прво је та функција уведена у НИН-у. За директора је постављен Луле Исаковић а ја сам и даље остао главни уредник. Тек касније је Мита Миљковић постао  директор Политике.“

Треба рећи да је редакција из 1950. изнедрила и Музеј савремене уметности и Атеље 212 и Факултет политичких наука, покреће се НИН-ова награда за роман године...
После десет година самосталног излажења, када је економска криза због великог повећања цена графичких услуга и папира довела у тежак положај листове који нису имали своје штампарије, НИН улази у састав куће Политика, где је дочекан са подозрењем и колектива и директора Данила Пурића, за кога су то била „господа из НИН-а“.

Све до уласка у Политику, редакција НИН-а се држала као затворен круг у коме су решавана сва питања, па и избор главног уредника, када је тај круг пробијен, али не и сасвим разбијен. Искоришћен је крај мандата Ђорђа Раденковића 1963. године и директор Политике, уз сагласност политичког врха Србије за главног уредника НИН-а поставља Ристу Тошовића, песника и новинара, који је НИН успешно водио све до немирне 1968. године.

Међутим, НИН није мировао чак ни после смене Александра Ранковића, када повишеној пажњи није измицало не само понашање појединаца већ и евентуалне алузије у штампи, и 11. септембра 1966. године објављује репортажу Драгољуба Голубовића „Да скинемо фереџе“. Почињала је библијском изреком „Господе, господе, ако казниш све грешнике, ко ће остати?“, а завршио пословичном изреком „Не коље се во за кило меса“. Тим текстом се, очигледно, алудирало на привилегије које су уживали људи из виших политичких и државних кругова. Случај је, како бележи Мишовић, окончан „адекватним казнама“ и новим редакцијским „признањима“. 



Само две године касније НИН је био једини лист (не рачунајући студентску штампу) који је у јуну 1968. стао на страну студената и студентског протеста. Ондашњи режим (М. Никезић, Л. Перовић, Б. Павловић...), у политичкој историји запамћени као либерали, то није био спреман да опрости уредницима и новинарима угледног листа. Формални повод за чистку, без преседана у послератној историји српске културе, коју ће либерали спровести у НИН-у, баш као и у омладинској и студентској штампи, на филму („Црни талас“), у позоришту и култури уопште, била је дуготрајна истрага некакве анкете („Југословен, ко је то?“), после чега ће уследити својеврсна „реконструкција“ редакције. За главног уредника НИН-а републичко партијско руководство довело је потом загребачког новинара Фране Барбиерија.

Доласком Барбиерија за главног уредника НИН-а креће друга фаза НИН-а јер је нови главни уредник понудио нову, њусмагазинску формулу недељника, која је значила радикалну промену не само техничког изгледа већ и концепта листа, око које су се поприлично ломила копља. Међутим, колико год је његов долазак у НИН био буран, повлачење са места главног уредника било је још бурније и остало запамћено као једна од најузбудљивијих страница НИН-ове историје. Због очигледне подршке коју је НИН пружао српским либералима, Барбиери је имао судбину истоветну њиховој и са осећањем горчине, у 49. години, принудно се повукао у пензију. Своје светле тренутке поново је доживео пишући за италијанску штампу, одакле су му чланци преношени и у НИН-у.

Независно од политичких промена на врху НИН-а, па и анимозитета у самој редакцији, НИН је већ важио за новине које у истраживачком смислу имају информацију више, а у анализи се спуштао неколико степеника дубље од осталих. Отуд и слоган да НИН утиче на оне који утичу.

Врхунце својих истраживања и креација НИН доживљава у тренутку када се у редакцију доводи свежа новинарска крв. Уредничка екипа НИН-а 1950. године није имала ниједног старијег од 30 година. Драган Марковић, који је наследио Барбиерија, довођењем младих и искусних новинара успео је да створи екипу снова која је напросто мамила остале новинаре да је копирају ако могу, са чиме започиње и златни период у историји овог недељника.

„Ипак смо ми, `ниновци`, успели да дођемо - својим трудом, талентом и системом - до правог закључка. Схватили смо да не може опстати та хладна механичка формула њусмагазина коју је он (Барбиери) поставио, већ да би ми морали да стварамо једну топлију, медитеранску варијанту у којој ће остати аутори и нека веза између листа и читалаца. Једну варијанту која ће бити комбинација тог рационалног, савременог, њусмагазина западног типа и нашег југословенског журналистичког искуства“, рећи ће Драган Марковић, осврћући се на период када је уређивао НИН.

На таквим поставкама изникле су НИН-ове перјанице креативног рукописа – Богдан Тирнанић, Александар Тијанић, Боро Кривокапић, Стеван Станић...  
Тај период ће, отприлике, бити и почетак једног куриозитета, ретког и у светским новинарским размерама. Три критичара НИН-а – Влада Стаменквић (позориште), Ђорђе Кадијевић (сликарство) и Милорад Јевтић (архитектура) скоро пола века НИН-у уредно шаљу своје критике и приказе.

Стари предратни НИН штампан је латиницом а обновљено издање из 1951. штампано је ћирилицом, што је створило предрасуду да је предратни НИН био југословенски, док је нови покренут као српски, превиђајући чињеницу да је и овај потоњи врло брзо постао југословенски, јер је радо прихваћен и читан и у другим републикама ондашње Југославије.

Тек са очигледним превирањима диљем Југославије, Србија и српство постају у НИН-у тема. Због анкете „Југословен – ко је то?“, што је партијски врх протумачио као обнову српске хегемоније, Ђорђе Раденковић је морао да поднесе оставку (1969), а по доласку Драгана Марковића (1975) на страницама НИН-а ће се појавити дневник једног солунца, оца Драгослава Драже Марковића.



Хроника бележи да је у договору са овим политичарем НИН требало да покрене и тему „Зашто Србија заостаје“. Делу НИН-а се то учинило као српска верзија хрватског маспока, који је хорски певао да је домаја опљачкана од „барбара са истока“, па су наслов променили у „Да ли Србија заостаје?“
Пријатељство Драгана Марковића са Дражом Марковићем завршило се тако што је други део политичке елите Србије писца  серије „Отписани“ отписао са места главног уредника иако је у његовом главноуредничком мандату НИН можда доживео и своје најзвезданије тренутке.

Уследила је свађа у српској политичкој елити, чија се располућеност поводом српског питања пресликавала и на редакцију.
 Та располућеност, која се касније огледала у сврставању уз Ивана Стамболића или Слободана Милошевића, НИН ће, после Осме седнице 1987. године, увести у праву драму. Њена најава се могла наслутити још у време када је Слободан Милошевић, као председник Градског комитета СК Београда, заводио ред у београдским медијима, због чега је, вероватно, против његовог постављења на место председника Централног комитета гласао и легендарни главни уредник НИН-а Драган Марковић. Као одговор на Милошевићеву тадашњу изјаву да није довољно само сменити главне уреднике, већ је потребно извршити реконструкције читавих редакција, „ниновци“ су на вратима редакције истакли афише: „Редакција у реконструкцији“. А када је Мирко Ђекић негативно одговорио на поруку Милошевића да се промени, уследила је експресна смена.

Тако се догодило нешто што дотле није забележено у историји српског новинарства. У броју НИН-а од 8. новембра 1987. године, који је припремила редакција под Ђекићевим руководством, у импресуму је штампано име Мирка Ђекића. Али само до половине тиража. На другој половини налази се име Предрага Вуковића, кога је новопостављени директор Политике, др Живорад Миновић на брзину именовао као привременог в. д. главног уредника.

Када је НИН једну „Нашу тему“ посветио Мири Марковић, а потом и текст у коме Милошевић храни њу преко стола, вожд Србије је одлучио да послуша директора Политике Жику Миновића и пристане да НИН изађе из Политике. За хроничаре, био је то крај друге НИН-ове фазе.
Нови моменат уследиће 1991. године, када је НИН деветомартовске демонстрације искористио за своје „ослобађање“ и мукотрпно враћање изгубљеног угледа.
Било је и касније ломова и трвења, али су се они одигравали, углавном, у оквиру редакције. Више као последица изразитог индивидуализма, неретко и са примесама дивљих страсти и патологије, па није случајно што је стари „ниновац“ Драгослав Ранчић на питање једне неискусне новинарке – шта су то „ниновци“, одговорио: „То су вам, млада колегинице, све сами (па наглашена пауза) индивидуалци.“ Врхунац тих сукоба збио се почетком 1997. године када је Управни одбор НИН-а сменио главног уредника Душана Величковића, кога је подржавала већина редакције. Уследио је штрајк, први у историји НИН-а.

Непомирљиве поделе обележиле су и време уочи приватизације, када су, верујући да ће као власници својих новина бити још независнији, али је све остало на пустој жељи, јер су и „ниновци“ као и остатак новинарског света – сиротиња. Али то је већ ближа историја и предмет за неке будуће анале.
Данас, када интернет и ИТ технологија гуше и уништавају писане медије, НИН раби стари мит и славу, када је за новине сасвим довољно било да с времена на време имају светле тренутке па да буду упамћене као нешто друго, што ће и бити слоган који га је пратио дуги низ година – „НИН је нешто друго“. И после 80 година, НИН се труди да буде нешто друго и да утиче на оне који утичу.

Ћосић и НИН

У нашим вишегодишњим сусретима Добрица Ћосић се са топлином сећао НИН-а, чија појава је представљала културни догађај у Србији и Југославији. Заједно са групом истакнутих интелектуалаца био је један од покретача овог недељника.
„У том времену појава НИН-а, поред часописа Дело и Савременик, привукла је општу пажњу и ангажовање интелектуалне елите. Новинари Младог борца постали су професионално језгро НИН-а. То су били протагонисти слободе стваралаштва у педесетим и шездесетим годинама. Ангажовани су млади људи који су одлучно раскрстили са социјалистичким реализмом. Водећи критичари су постали Борислав Михајловић Михиз за књижевност, Миодраг Протић за ликовну уметност, Живојин Павловић за филм, и још низ људи. Историја књижевности ће свакако проценити и наше заслуге и наше заблуде. У сваком случају могу мирно да кажем да смо у том времену уложили велики морални и духовни потенцијал за демократизацију културе“, говорио је Ћосић. С. Ђукић

Сви главни уредници

1935.
Војислав Вучковић и Светозар Поповић, оснивачи и власници предратног НИН-а, уређивали су Недељне информативне новине
од 26. јануара до 7. септембра, када је изашао последњи предратни, 26. број

1951 – 1953.
Први послератни број НИН-а потписао је др Најдан Пашић, 7. јануара те године

1953 – 1956.
Стеван Мајсторовић

1957 – 1963.
Ђорђе Раденковић

1963 – 1968.
Ристо Тошовић

1968 – 1970.
Ђорђе Раденковић.
Једини главни уредник који је први човек НИН-а био два пута

1970 – 1972.
Фране Барбиери

1972 – 1975.
Драгољуб Миливојевић

1975 – 1980.
Драган Марковић

1980 – 1981.
Славољуб Ђукић

1981 – 1982.
Душан Симић

1982 – 1987.
Мирко Ђекић

1987 – 1988.
Предраг Вуковић в. д. главног и одговорног уредника НИН-а од 15. новембра 1987. до 17. јануара 1988.

1988 – 1989.
Ђоко Стојичић

1989 – 1991.
Теодор Анђелић

1991.
Велизар Зечевић је в. д. главног и одговорног уредника од 29. марта до 11. октобра

1991 – 1993.
Милован Мило Глигоријевић

1993 – 1997.
Душан Величковић

1997 – 1998.
Миливоје Глишић

1998 – 2002.
Стеван Никшић

2002.
Петар Игња је био в. д. главног и одговорног уредника НИН-а од 12. септембра до 26. септембра

2002 – 2009.
Слободан Рељић

2009.
Срђан Радуловић, главни и одговорни уредник од 1. августа 2009. године до 24. фебруара 2010.

2010.
Веселин Симоновић в. д. главног и одговорног уредника НИН-а од 1. марта до 10. октобра

2010 - 2013.
Небојша Спаић

2013 -
Милан Ћулибрк од 2. априла в. д.,  а од 1. децембра главни и одговорни уредник НИН-а

Аутор: Слободан Иконић







Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Ивица Дачић, шеф дипломатије, одговор на изјаву америчких званичника да је Руско-српски хуманитарни центар у Нишу - „фасада“

Ко је споран? Пет Срба, четири Руса, сабака (пас)?

Прочитајте све мисли










 
Услови коришћења | Terms of use
eNIN iPad
НИН online
Copyright © 2006