Širok osmeh za Istok, zaleđen za Zapad: Vučićeva politika „vrludanja“ između četiri stolice srpske spoljne politike

Osmeh koji Aleksandar Vučić nije skidao sa lica tokom boravka u Pekingu, gde se sastao na predsednikom Kine i nakratko sa predsednikom Rusije, nestao je u subotu, kada se u Beogradu sreo sa zapadnom kvintom koja mu je predstavila svoja viđenja situacije oko Kosova.

Frekvencija diplomatskog saobraćaja odredila je da u nekoliko dana Vučić sedi na sve četiri stolice srpske diplomatije, onako kako su ih postavili prethodnici naprednjačke vlasti. Stolice su, indikativno, različito markirane. Na onoj namenjenoj Si Đinpingu piše „brat“, na onoj za Vladimira Putina „prijatelj“, dok su gosti iz Evropske unije i Amerike skromije označeni kao „partneri“.

Predsednik Vučić i dalje u zvezde kuje „čelično prijateljstvo“ sa Kinom, hvali se što u jeku ukrajinskog rata održava veze „istorijskog prijateljstva“ sa Rusijom, dok istovremeno sebe i javnost obmanjuje da je Srbija svoju budućnost vezala za Zapad, a ne za Istok. Potvrđena je proistočna neutralnost, ili barem neskrivena želja za čuvanjem rezervnog položaja.

Koliko je to rizično u vreme kada sučeljeni blokovi velikih sila očekuju svrstavanje po principu „ili si s nama ili protiv nas“? Predsednik je uveren da je dorastao „velikoj igri“ i ne želi da vidi da to od njega očekuju Kina i Rusija, s jedne, i Evropska unija i Sjedinjene Države s druge strane. Istok se oslanja na autokratske tendencije Vučićeve vlasti. Zapad očekuje da on konačno reši kosovsku krizu, demokratizacija ih mnogo ne zanima. Važnija je blokada malignih uticaja Rusije i Kine.

Kratak susret, veliki diplomatski problem za Srbiju

To što se u ovim vremenima predsednik Srbije sastao sa šefom Kremlja svakako se neće dopasti Briselu sa čijom spoljnom i bezbednosnom politikom Beograd ima sve manje zajedničkog. Neće doprineti ni razvoju odnosa sa Vašingtonom. Sve to Vučić zna, ali nije propustio da se, barem „nakratko“, prvi put od ruske agresije Ukrajine februara 2022, sretne sa Putinom i da se pohvali da Srbija i dalje odbija da se pridruži zapadnim sankcijama. Kratak susret, veliki diplomatski problem za Srbiju.

Vučić je tokom Trećeg foruma za saradnju zemalja članica kineske inicijative Pojas i put, kome su prisustvovali visoki predstavnici više od stotinu zemalja, pažljivo slušao dok je Si kritikovao jednostrane akcije i ekonomske prinude, a Putin govorio o planu Rusije da se formira veliki evroazijski prostor saradnje koji će pomoći stvaranju ravnopravnijih odnosa u svetu. Dvojicu promotera totalitarističke ideologije godinama zbližava protivljenje onome što nazivaju unipolarnim svetom pod dominacijom Amerike. Svoje „tradicionalne vrednosti“ nude kao alternativu „neoliberalnim elitama“, a njihov angažman usmeren je na okupljanje globalnog juga. Zemlje BRIKS-a, kome predstoji proširenje, trebalo bi da postanu ozbiljan rival G-7, grupi najrazvijenijih država sveta.

Vučić, kao i u nedavnom govoru pred UN, nije mnogo skrivao koliko su mu takva razmišljanja bliska. Smatra da postoji „široki pokret slobodarskih zemalja koje žele da budu nezavisne i samostalne u donošenju svojih odluka“. Potpuno u skladu sa razmišljanjima Pekinga i Moskve, potvrdio je da svet ne želi „jednog policajca“ – čitaj Ameriku. Opredeljuje se za svet na čijem je čelu drugi policajac, onaj koji palicom ne brani građane, već diktatore.

Inicijativa Pojas i put u procesu globalne transformacije, kako je vide Si i Putin, trebalo bi da ima veliku ulogu. Peking je, sa pojačanim geostrateškim, trgovinskim ali i vojnim ambicijama najavio više od 100 milijardi dolara novih investicija po čitavom svetu. Vučić je odmah našao mesto Srbiji. Očaran je što je sa Kinom potpisano čak 18 različitih sporazuma, uključujući i onaj o slobodnoj trgovini koji obuhvata 10.412 proizvoda iz Srbije i 8.930 iz Kine.

Tolike pohvale sporazumu jasno govore šta vlast u Srbiji misli o pridruživanju EU, naročito ako se ima u vidu da se Srbija obavezala da će na dan pristupanja Uniji istupiti iz svih bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini. Očito je to zvaničnom Beogradu veoma udaljena perspektiva, što se vidi i po nespremnosti na istinske reforme. Srbija se sve više vezuje za Kinu rizikujući da upadne u dužničko ropstvo pošto se kineskim kreditima finansira veliki deo infrastrukturnih projekata – bez kojih ne bi bilo ikakvog privrednog rasta.

Režimska propaganda plasirala je vest da je više od tri miliona Kineza videlo prilog na centralnoj informativnoj emisiji nacionalne CCTV. Ta „impresivna“ brojka za zasenjivanje je negde oko 0,2 odsto kineskog stanovništva. Kao kada bi centralni dnevnik RTS-a u Srbiji videlo 17.000 ljudi.

Migavac ka Zapadu, skretanje ka Istoku

Sa Zapada stižu sasvim druge poruke. Upozorava se da je Evropa u opasnosti. Da li je Vučiću promaklo da su predstavnici nekoliko evropskih zemalja, među kojima su bili francuski i italijanski ambasadori u Kini, napustili salu tokom Putinovog govora i vratili se tek kada je šef Kremlja završio. A upravo su diplomate Pariza i Rima, zajedno sa kolegama iz Brisela, Vašingtona i Berlina, došli u Beograd kako bi se razmotrila situacija stvorena oružanim konfliktom u Banjskoj, na severu Kosova.

I dok se u Beogradu otvara spomen-soba sa spomenikom Draži Mihailoviću, sa bilborda po glavnom gradu se poručuje: „Hoćemo bistu našeg druga Sija.“ Kakve ilustracije raspolućene Srbije: bratstvo sa komunistom, bratstvo sa fašističkim kolaboracionistom. Tako i u spoljnoj politici. Migavac ka Zapadu, skretanje ka Istoku.

Iako je ta njegova konfuzna politika „vrludanja“, kako je sam opisao, odavno dešifrovana, Vučić je procenio da je došlo vreme da poentira na Istoku i tako uzvrati na rastuće pritiske sa Zapada zbog neispunjavanja obaveza oko Kosova prihvaćenih na ovogodišnjim sastancima u Briselu i Ohridu. Odlaskom za Peking a slanjem premijerke na samit Zapadni Balkan – EU, Vučić je imao svoj urbi et orbi. Svetu je poslao poruku ko mu je u ovom trenutku važniji i gde se bolje oseća. Svojim biračima je uoči izbora poručio da ne brinu da je rusofilstvo ugroženo, da je Putin uz Srbe, a da će saradnje sa Zapadom biti onoliko koliko je potrebno za investicije.

Inicijativa Pojas i put dobila je prioritet nad evropskim integracijama Srbije. Istok se pokazao važnijim od Zapada. Pregovarač Beograda u dijalogu sa Prištinom propustio je priliku da se u Tirani sretne barem sa jednim od autora evropskog plana za normalizaciju odnosa sa Kosovom, nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, dok je francuski predsednik Emanuel Makron, koautor plana, ostao u Parizu zbog opasnosti od oživljavanja islamističkog terorizma.

Pošto je u avionu za Beograd skinuo iskreni osmeh, predsednik se sastao sa zapadnom kvintom. Delovao je zaleđeno kao premijerka Ana Brnabić koji dan ranije na samitu Zapadni Balkan – EU u Tirani.

Činjenica je da je Beograd preko noći izgubio blagu diplomatsku prednost koju je u pregovorima sa Kosovom imao – ne svojom, već zaslugom premijera Aljbina Kurtija koji uporno odbija da formira Zajednicu srpskih opština. Realnost je sada dramatično drukčija. Status kvo je razmrdan. Džejmsu O’Brajenu, novom balkanskom izaslaniku šefa Bele kuće se žuri. Vučić je u defanzivi i od njega se očekuju odgovori na mnoga još neodgovorena pitanja. Kurti je u ofanzivi – ne svojom već zaslugom militantnih nacionalista koje je predvodio Milan Radoičić, Vučićev (dojučerašnji) heroj sa barikada odbrane srpstva na severu Kosova.

Prvi put posle više od tri decenije pominje se mogućnost kaznenih mera Zapada Srbiji zbog oružanog konflikta na severu Kosova. Rezolucija Evropskog parlamenta traži sankcije Srbiji ukoliko se dokaže da je Beograd povezan sa obračunom u Banjskoj. Drugi su precizniji, pa i pravičniji: sankcije Vučiću i krugu oko njega.

Kvinta podržava normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine „na temelju načela međusobnog priznavanja i u skladu sa međunarodnim pravom“. Pojačaće se i pritisak na pet članica EU da priznaju Kosovo. Ništa posebno novo, ništa se mesecima nije menjalo, ali sada je kredibilitet Zapada u pitanju. Izmenjene okolnosti nameću zaključak da se tolerancija Zapada sasvim izlizala i da je Vučićev prostor manevra ne veći od ćoška u koji se sateruje. Šta će posle prkosnog susreta sa Putinom imati da kaže na britanske ocene da Rusija minira mir na Balkanu i da se često oslanja na Srpsku pravoslavnu crkvu? Odavno se Srbija nije uplela u tako složene međunarodne okolnosti koje mogu da odrede budući status zemlje i pravce i brzinu njenih evropskih integracija.

Autor je dugogodišnji dopisnik sa Bliskog istoka