Bog poživeo onog koji je izmislio daljinski upravljač. Ukoliko je isti još živ. Taj se imao rašta roditi.
       Kad samo pomislim u kakvim bih se psihofizičkim mukama nalazio ophrvan hamletovskom dilemom "ustati i promeniti ili sedeti i trpeti". Ovako, gospodski, šesnaest domaćih, sedamdesetak satelitskih, pa vedro iz kanala u kanal. Dvadesetak sekundi po komadu, taman koliko da vidim da me ne interesuje, to je neverovatnih dvadeset i osam minuta po krugu. Pa opet. Ima tu, međutim, i par izuzetaka.
       Kad smo kod RTS-a, gledam Dnevnik, drugi ili treći. Kad vežem oba, žena mi s tugom šapne - "Ti stvarno više nisi normalan". Ja, međutim, ne samo što zbog prirode posla moram, ja u dnevnicima nekako bizarno uživam. Tolika količina nemušto spakovanih i ne baš vešto prezentiranih poluinformacija, često neistina, za četrdesetak minuta. To nije lako. Stalno sam se pitao kolika je cena kojom se neko može kupiti da se slika u Dnevniku. Posle mi je jedna osoba od poverenja, "iznutra" rekla, kako to oni, uz par izuzetaka koji i te kako imaju cenu, rade verujući u ono što govore. Iz ideje!
       Od tada, dok gledam Dnevnik, moje emocije su od zgražavanja počele da se kreću ka sažaljenju. Nekako, poštujem one koji slede svoje ideje, ma koliko one neshvatljive bile. Samo još kad ne bi bile i opasne.
       Gledao sam i Studio B dan-dva kad je nedavno opet preuzet. Tek da vidim da li će voditelji nositi činove. Nisu. Posle više nisam gledao.
       U poslednje vreme, sve televizije puštaju putopisne i turističke emisije najčešće sa egzotičnih, sve daljih, obala. Ne znam da li je u pitanju nova direktiva za sluđivanje naroda, ali ja to gledam. Te sunce, te more, te lepotice ne mare za indeks zračenja 9,5. Mora da je direktiva. Uz jedan broj prevedenih emisija, sa čijim se sadržajima, tipa "ovde možete vrlo povoljno jesti jastoga sedeći u đakuziju", ipak malo teže saživi, tu je i pregršt ponuda za domaće destinacije. Proveju i latentne, verovatno nesvesne političke poruke. Neki dan hotelijer iz Crne Gore kaže: "Dragi Beograđani, dođite na našu obalu, ođe je lijepo i sređeno", pa poentira,"ne brinite ništa, svega ima, benzin košta marku i možete ga kupiti koliko god hoćete." Drugovi, pa gleda li to iko pre no što ode u program?!
       Iz mnoštva turističkih emisija izdvaja se serijal "Svet na dlanu", koji radi Slobodan Mićić, koliko znam, vlasnik prestižne turističke agencije. Čovek ih svakako priprema u saglasju sa aranžmanima svoje agencije, možda i kao komercijalni program, ali to radi sa toliko prefinjenosti, duha i tananog šarma da ni u jednom trenutku ne stičete utisak da vas vabi da letujete baš preko njih. I kad govori o onim jastozima i đakuzijima, to ima ovdašnju vizuru. Mićić ima identitet, što bi rekli personalitu, a to je ono što TV novinara pravi TV zvezdom.
       Sve je manje novinara koji imaju identitet a spremni su da rade na televizijama koje se vide u Beogradu. Pored Jovana Memedovića, Anje Ranković, Vanje Bulića (sudeći po količini i raznovrsnosti emisija koje radi on ih ima nekoliko), Olivere Kovačević i Dušana Bogdanovića čije emisije, ma kroz koliko filtera prolazile, znaju da budu interesantne, ne mogu da se setim više nikog.