Modni bum zahvatio je prestonicu ludih dvadesetih i tridesetih godina ovoga veka. To potvrđuje i izložba "Moda u Beogradu između 1918. i 1941. godine", predstavljena povodom pola veka postojanja Muzeja primenjene umetnosti

      Poznati srpski komediograf Branislav Nušić, koji je uvek imao oko za sve pojave u društvu, pišući o modi, jednom prilikom je rekao da se "moda javlja kao revolucionar koji obara predrasude, kao anarhista koji ruši tradicije, ali istovremeno i kao despot koji nemilostivo potčinjava mase i nasilnički im nameće svoju vlast". NJeni glavni regulatori su "klimatske, ekonomske i socijalne prilike, državna vlast, društveni motivi (sport, turizam, auto), lični razlozi i estetika". Nušić još zapaža i da ona nije samo stvar odevanja, već "shvaćena kao vladajući oblik ponašanja i mišljenja deluje na porodične odnose, politiku, umetnost, moral, ljubav, uopšte na sve manifestacije ljudskog duha". On nikad nije pripadao onima koji žale za bivšim vremenima, shvatao je mlađe, koji žele i imaju pravo da žive "u skladu sa duhom svog vremena".
       Upravo taj duh novog vremena međuratni Beograd prigrlio je čvrsto.
       "Ceo Beograd napaćen u ropstvu ili izgnanstvu, sa prepunom dušom ratnih užasa, krvi, gladi, smrti poče se ludo zabavljati. Htelo se da se nadoknadi izgubljeno. Po podrumima stadoše nicati barovi (do rata nepoznata ustanova u dobrom gradu Beogradu), po salama dansinzi, Cigane zameniše salonski orkestri (made in Tsechoslovakia) i crnački džazbandi, koji su svojom divljom drekom pozivali na radosti ovoga sveta. I ceo Beograd poče da igra. Igralo se po slavama, po žurevima, po banketima, posle raznih kongresa i skupština, po vašarima, posle koncerta, na kermesima, na izletima, za vreme narodnih praznika, po učionicama, po kućama, jednom rečju gde god je postojala prilika. Otmen svet poče igrati i po restoranima, između jela. A majke, dobre beogradske gospe, sramežljivo su gledale u sablažnjive figure uanstepa, fokstrota i tanga, i u paučinaste haljinice svojih ćerkica, potajno uzdisale i - smešile se" - piše Branimir Ćosić, hroničar tog vremena.
       Prestonica je tada počela da poprima izgled svetskih metropola. U nju pristižu umetnici i intelektualci iz svih jugoslovenskih krajeva, kao i ruski emigranti koji će ostaviti neizbrisiv pečat ne samo u arhitekturi, nauci, pozorišnoj umetnosti već i modi.
       Intenzivan ritam kulturnih, društvenih i sportskih manifestacija kojim je Beograd živeo prouzrokovalo je osnivanje niza umetničkih institucija od nacionalnog značaja - Beogradske opere i baleta (1919), prvog prostora namenjenog priređivanju izložbi - Paviljon "Cvijeta Zuzorić", a potom i Muzeja savremene umetnosti u Konaku kneginje LJubice 1929, zahvaljujući zalaganju kneza Pavla. Film je takođe imao svoje poklonike, a omiljeni žanrovi Beograđana bile su komedije i sentimentalni holivudski filmovi, ali i impresivna ostvarenja nemačke kinematografije.
      
       Pariski modni diktat
       S pravom su ubrzo nikle mnoge plesne škole budući da su balovi bili često priređivani. U najotmenije svakako su se uvrštavali dvorski, posebno oni održavani povodom rođendana kraljice Marije, kao i Svetosavski, pa maskenbali i kostimbalovi ili oni koje su organizovala razna društva i esnafska udruženja. Oni su animirali Beograđane tokom dugih zimskih večeri i bili prilika da beogradske dame i gospoda pokažu svoje nove toalete. Na poznatim brodovima "Aleksandar I", "Car Nikola II", "Sveti Arhangel" priređivani su "vodeni balovi".
       Bujao je i buran noćni život u kojem su glavnu reč vodili klubovi "Ruska lira", "Bums-keler", "Boem", "Kazbek"... Elita se okupljala u onim najprestižnijim zatvorenog tipa - potpuno kultnim kao "DŽokej", "Aero", "Rotari".
       Sastavni deo gradskog života postale su ne samo šetnje po glavnoj beogradskoj štrafti, Knez-Mihailovoj već i izleti u prirodu Košutnjaka, Topčidera i Avale, kao i praćenje svetskog fudbala i domaćih konjskih trka.
       Samo prvih godina po oslobođenju glavni grad novonastale države Srba, Hrvata i Slovenaca bio je porušen, vrlo siromašan. Stanovništvo nije imalo posla, niti krova nad glavom, vladala je tuberkuloza i "španska groznica", na turskoj kaldrmi bilo je blato.
       - Saveznici su slali i pomoć jedne iste tkanine u metraži - tako su prosečni Beograđani prve dve, tri godine posle rata nosili odela sašivena od istih tkanina - objašnjava Bojana Popović, autor postavke "Moda u Beogradu između 1919 i 1941. godine", kustos Muzeja primenjene umetnosti.
       Francuska prestonica bila je odavno vodeći centar svih zbivanja, ne samo kulturnih, društvenih, umetničkih, intelektualnih već i modnih. NJene velike modne kuće, koje su lansirale prethodnu modu "bel epok" (kraj XIX i prve decenije XX veka), morale su brzo da se prilagode novim zahtevima budući da posle Prvog svetskog rata više ništa nije bilo kao pre.
       Na modna kretanja najviše je uticao novi položaj žene. Pripadnica "nežnijeg" pola emancipovala se onog trenutka kada je morala da izađe iz svoje kuće i počne da radi u fabrici oružja, da na frontu bude bolničarka ili da u porodici preuzme ulogu muža, oca, brata. Kroz tu veliku muku koja je naterala da se na različite načine uključi u društveni život, ona je dobila ne samo drugačiju ulogu već i veće slobode i prava, ali i osvojila neke profesije, do tada dostupne samo muškarcima ili izuzetnim pripadnicima ženskog pola.
       Novu ženu trebalo je drugačije obući! Zaposlena, ona na svom poslu više nije mogla da se pojavi u dugačkoj haljini u kojoj se vidi samo vrh cipela, niti sa ogromnim šeširom, kao ni utegnuta u midere, koji su služili da žena stoji kao lepa slika i pušta ljude da uživaju u njenoj lepoti, frizuri, nakitu, držanju. Sada je želela da se slobodno kreće, da igra čarlston, da vozi auto, da se bavi sportom, toliko popularnim tih godina.
       Teoretičari mode smatraju da je ona mnogo doprinela demokratizaciji društva. U modernom smislu, moda se formirala onda kada je majstor, zanatlija, krojač postao umetnik. On tada diktira mušteriji model, umesto da ona njemu postavlja zahteve. Za to se prvi izborio Šarl Frederik Vort - Englez u Parizu, koji je još 1857. godine osnovao prvu kuću visoke mode. Noviteti koje su lansirali veliki majstori sve češće su se tokom kasnih dvadesetih i tridesetih godina smenjivali iz sezone u sezonu.
       Novi pariski majstori imali su, osim duge zanatske tradicije, iskustva, kreativnog potencijala i sluh za potrebe nove žene. Ranije Pol Poare, a sada Koko Šanel, Lisijen Lalon i Žan Patu shvatili su da silueta treba da postane ravna, da se približi idealu muškog tela i da neutrališe polna obeležja na kojima je toliko insistirala prethodna epoha. Ta "polna mimikrija" učinila je da žene seku svoju kosu ŕ la garçon (kao dečak) skrate dužinu suknje, nose male šešire, ravnu odeću. Umesto matrone - gospođa bujnih oblina, ideal je postala vrlo mlada devojka - kaže Bojana Popović.
       Od 1913. pariski krojači, koji su imali svoje udruženje još od kraja XIX veka, istupaju udruženi predstavljajući dva puta godišnje svoje nove kolekcije stranim profesionalnim kupcima. Oni su odabrane modele nosili u sve delove sveta s pravom da ih kopiraju i prave u svojim modnim salonima. Beogradski majstori, bez obzira da li su to bili obućari, modisti, krojači, radili su isto. Princip je važio za ceo svet! Potrebno je bilo samo petnaestak dana da nova kolekcija bude viđena u Beogradu. Domaće vrhunske modne kuće su već 1925-26. za bogate kupce priređivale manje "šou rumove". Dama bi, udobno smeštena u fotelju, birala model koji joj je neophodan za matine, večernji izlazak ili izlet u prirodu. Odabrani model bio bi sašiven po njenoj meri, ali i modelovan prema njenoj ličnosti, boji kose, stasu...
       Veliku ulogu u popularizaciji mode igrali su modni žurnali, uopšte štampa, i mesečna i dnevna. Beogradske dame su u dobro opremljenim beogradskim knjižarama mogle da pogledaju te predivno ilustrovane svetske novine i obaveste se o novitetima. Zna se da su kneginja Olga i kraljica Marija bile pretplaćene na francuski modni žurnal "Le jardin des modes", odnosno berlinski časopis "Die dame". Na taj način Beograd je postao mnogo bliži svetu i svojim savezničkim prijateljima koje je obožavao - Francuzima. Roba poručena putem kataloga mogla je, zahvaljujući otvorenom aerosaobraćaju (1923) i čuvenom "Orijent-ekspresu" da stigne za samo dva do tri dana.
      
      
       Ukus vladajuće dinastije
       Na beogradski dvor stizale su "reprezentantkinje" čuvenih pariskih modnih kuća. One su primale porudžbine, uzimale mere i obavljale probe. Osim toga, u Londonu i Parizu postojali su pri kraljevskim poslanstvima specijalni atašei zaduženi da brinu o porudžbinama članova kraljevske porodice. Između dva rata tu dužnost u Parizu obavljao je Toni Sirmaj.
       Posmatrajući strane modne žurnale u kojima su objavljivane fotografije svetske aristokratije, ne može a da se ne primeti kako knjeginja Olga ni u čemu nije zaostajala za drugim mondenskim svetom. Ona je bila žena obučena sa puno stila. Tome je doprineo njen ne samo profinjen ukus, otmeno držanje već i izuzetno vitak stas. Davala je Beogradu modni ton budući da je obožavala da nosi modele "Molinea". Reč je o jednoj od najotmenijih pariskih kuća, čuvenih u to vreme. Dosta se snabdevala i u domaćim modnim salonima (kod Ruže Koen, čija je dugogodišnja mušterija bila), naručujući kopije "Molinea". Da li zbog ovog poznatog kreatora francuskog šika ili zbog kneginje, kopije njegovih modela nosile su i mnoge žene beogradskih advokata i lekara.
       Kraljica Marija je izgledala vrlo elegantno i skromno, smatrali su njeni savremenici. Budući da je bila ljubitelj jednostavnih haljina sportskog kroja, birala je one kuće koje su lansirale pomalo konzervativan stil namenjen pripadnicama viših slojeva - one su radije isticale pripadanje društvenoj eliti od sopstvene individualnosti. Skromnost kraljice bila je samo privid budući da se ona oblačila od "Vorta", "Redferna", "Patua", "Lelona" i drugih, slabo posećujući domaće majstore.
       Čini se da je kralj Aleksandar u mnogo manjoj meri od ostalih članova porodice Karađorđević koristio usluge domaćih i stranih modnih salona. Kapute je kupovao kod "Barberisa", kao i drugi evropski vladari cipele je nabavljao kod čuvenog obućara "Loba", šešire kod "Želoa", rukavice kod "Valijea"...
       Kraljević Đorđe umeo je da odabere najbolje - sportske torbe kupovao je kod Luja Vitona i Ermesa. Knez Pavle je bio veliki poklonik engleske elegancije, voleo je umeće engleskih dvorskih krojača "Dejvisa i sina", "Samjuelsona, sina i Lineja", "Bensona i Klegija"...
       Titulu kraljevskog dvorskog liferanta, kad je o nakitu reč, imala je kuća "Kartije", a nakit i satovi kupovani su i kod "Bušerona", "Van Klifa i Arpela" i "Faliza". To zvanje imali su i čuveni beogradski juveliri Milivoj Stefanović, Petković, kao i Rus Vasilije Isajev, čiji je pradeda u Petrogradu imao zvanje carskog dvorskog liferanta.
       Titulu dvorskog krznara još pre rata dobio je Milisav Radosavljević, koji je dobro sarađivao sa dvorom.
       Uz njega uprava dvora dala je 1933. godine zvanje dvorskog liferanta pariskoj modnoj krznarskoj kući koju je osnovao Italijan Morabito.
       Ipak, niko od modnih i modisterijskih salona nije mogao da dobije ovu titulu budući da je jedan od uslova bio dugogodišnji rad za dinastiju Karađorđević. Pokušaja je bilo i od strane najboljih beogradskih salona.
      
      
       Zvezde domaće scene
       Krajem dvadesetih i početkom tridesetih sjajni beogradski krojači, koji su za svoje zanatlijske veštine bili nagrađivani još u XIX veku, postaju javne ličnosti. O njima se piše, oni i njihovi modeli fotografišu se za novine i domaće modne žurnale.
       - Koliko su oni bili važni u sredini koja je nezasito jurila za svetom, pokazuje i jedna anegdota o Rebeki Jakovljević-Amodaj, simbolu beogradskog modnog šika, koju i Nušić pominje u svojoj komediji "Dr". NJena popularnost meri se sa slavom glumice LJubinke Bobić. Ona i njen suprug Samuilo, vojni inženjer, rado su bili viđeni u "DŽokej klubu" i vodili su buran noćni život.
       Jedne večeri ona je žurila na pozorišnu premijeru i nije primetila da je stavila samo jednu minđušu. Premijera je prošla, a u jutarnjim novinama osvanuo je naslov "Gospođa Rebeka uvodi novu modu - nošenje samo jedne minđuše" - kaže Bojana Popović. - Niko nije stvarno verovao da će to biti novi trend, ali velika pažnja je posvećivana svima koji su se bavili modom.
       Beogradska modna ponuda bila je bogata ne samo zbog velikog broja zanatlija koji su se bavili izradom cipela, rublja, krzna, tašni i ostalih modnih detalja već i zbog trgovaca koji su u svojim velelepnim radnjama nudili poslednji modni krik Pariza, Beča i Berlina. Oni su i kulturološki delovali na sredinu izoštravajući joj ukus odličnim proizvodima, koje su s puno pažnje aranžirali u svojim blistavim izlozima ili enterijerima moderno opremljenih radnji. Jedna od najstarijih i najuglednijih osnovana je 1889. i nalazila se u Knez-Mihailovoj ulici, a njen vlasnik bio je Đura Janošević.
       Najboljim od beogradskih krojača za gospodu smatran je veliki boem Voja Jeremić. On je kasnije, uz odobrenje Ministarstva trgovine i industrije, osnovao Akademiju krojenja. Velikim arbitrima muške mode smatrani su muzičar i kompozitor Sudarević, ali i Savković čiji se salon nalazio u zgradi današnjeg Muzeja primenjene umetnosti. Ako su želela da se obuku po engleskom receptu, gospoda bi išla kod Dragutina Kupke ili u modni salon "Adam", koji je dobio ime po uglednom časopisu za mušku modu.
       Osim Ruže Koen i čuvene Rebeke, beogradske dame najradije su se oblačile kod Lenke Lam Majer, koja vodi poreklo od bogatih peštanskih aristokratskih porodica, ali i kod Darinke Pivarević i Angeline Rusojevne. Originalna odeća, inspirisana šarama sa pirotskih ćilima, koju je prikazala na izložbi u "Ženskom krugu" za Katarinu Mladenović bila je propusnica za rad u Parizu.
       Tašne, buđelare i kaiševe najotmenije Beograđanke, kao i dame iz kraljevske porodice, kupovale su kod "Uzora", a specijalna trgovina za putne torbe bila je "Aligator".
       Radnji koje su prodavale lažan nakit bilo je mnogo manje nego juvelirnica. Ona koja je bila na najboljem glasu svakako je "Bižuteri" u Knez Mihailovoj ulici.
       Budući da je šešir bio obavezan deo garderobe međuratne dame (ona ga je nosila već od petnaeste u svim prilikama, osim svečanih večernjih izlazaka), u centru grada postojao je veliki broj salona koji su ih izrađivali.
       Vojislav Ercegovac otvorio je 1927. prvi od pet salona koje će tokom vremena imati u Beogradu. NJegova porodica i danas svojim sugrađankama nudi otmene šešire. Modisterijski salon na Terazijama je ujedno i jedini modni salon koji nam je u nasleđe ostavio blistavi međuratni modni Beograd.
      
       JELENA MILIĆ