Najbolje što sam po ovdašnje televizije mogao da smislim, od pre pet dana kada mi je naručen ovaj stubac, jeste - koliko para toliko muzike. Glavna odrednica svih ovdašnjih TV programa je, dakle, da su jeftini. Takva nam je politika, takav smo narod, pa zašto bi nam onda televizije bile drugačije?
       Na BK Televiziji najradije gledam vikendom prenose utakmica Premijer lige i Serije A. Na TV B92 pogledam NBA basket, ukoliko se ne potrude i ne puste neko devedesetdvojkaško muzičko krljanje umesto prve četvrtine utakmice Sakramento - Juta. Na Pinku ponekad noću pogledam neki film, ukoliko nije već prikazivan pre neki dan, a ja se za baksuz i tad namestio i gledao ga. Od emisija političkih aktuelnosti volim da vidim šta radi Jugoslav na Politici ili Matke i Rogan na Studiju B. Vesti su za mene već komplikovana pojava, jer ih kao profesionalno deformisana osoba gledam na skoro svim televizijama.
       Dnevnici RTS-a, uprkos svakomesečnom guranju ruke g. Crkvenjakova u republički budžet, nisu predaleko odmakli. Činjenica je da to nisu više one vesti, ali za novac koji mi se uzima na ime poreza, javno zahtevam bolje. Vesti na Pinku mi bude sličan osećaj kao nekad program TV Palme u 02.00. Na B92 vesti izgledaju kao domaći zadatak polaznika Bi-Bi-Sijevog kursa za televizijske novinare. Vidi se trud, vidi se da su nešto i naučili, nije bez sadržaja, ali polaznici su polaznici, a majstori su nešto drugo. Za BK informativu važi poslovica “spolja gladac, a iznutra jadac”. Retko tu nešto novo saznam, a program obavezno promenim pre novokomponovanih rodoljubivih pesama, koje se po nečijem naređenju vrte uvek posle vesti.
       Vesti Studija B, iako ponekad više liče na radijske, iako su skromnije dizajnirane od ostalih, deluju mi iskreno. Možda je to nostalgija “nekako s proljeća”.
       Vesti na JU Info i Politici deluju mi zanemarljivo.
       Kad podvučem crtu, uverim se da sam bio u pravu kad sam tvrdio da u Beogradu ima novinara taman za jednu televiziju, jedan radio, jedne dnevne i jedne nedeljne novine i za jednu agenciju.
       Pitanje kada će nam televizije biti bolje, verovatno je neko pre mene na ovom stupcu već postavio. Ponudiću neke odgovore, ali i poziv sledećem na ovom mestu u NIN-u da i on (ili ona) ponudi svoje. Biće nam, dakle, bolji TV programi...
       1. Kad Željko Mitrović odustane od čuvanja nacionalne frekvencije servisiranjem dnevno-političkih potreba vlasti (bilo koje).
       2. Kad Veran Matić shvati da je rogobatno kad provincijalci prodaju “urbanu” priču.
       3. Kad voditeljke II Dnevnika RTS-a prestanu da se oblače kao da su pošle na svadbu ili na doček Nove godine.
       4. Kad savezna administracija (šta god to značilo) proda nekome JU Info.
       5. Kad se privatizuje TV Politika.
       6. Kad Zvonko Mihajlovski ode u penziju ili bar shvati da se broj “šes” izgovara sa T na kraju.
       7. Kad Bogoljub Karić isplati poslednju ratu poreza na ekstraprofit.
       8. Kad voditeljke emisija prestanu da govore prilikom odjave “naše vreme je isteklo” umesto da kažu “vreme za našu emisiju je isteklo”.
       9. Kad vlasnici samoinicijativno ugase TV Košavu.
       10. Kad se pojave novi likovi na listi gostiju za emisije političkih aktuelnosti svih televizija.
      
       ALEKSANDAR VASIĆ