Miloš Nekić tri godine nije izašao iz svoje kuće, ali kaže da nikada neće napustiti rodni Prizren

      Gospodin Miloš Nekić je od 1999. godine zabarikadiran u svojoj kući i nema mogućnosti da je napusti ni zbog najosnovnijih razloga. Da li vi, stanovnici Prizrena, smatrate da starcu od 73 godine ne može biti dozvoljeno da ima normalan život u vašem gradu, ukoliko nije iste etničke pripadnosti kao vi", upitao je kosovski ombudsman Marek Novicki Albance koji već tri godine ne dozvoljavaju starcu da napusti svoju kuću u centru Prizrena.
       Kuća Miloša Nekića, u strogom centru Prizrena, opasana je zidom visokim oko dva metra. Na njegovom vrhu nalaze se koturovi bodljikave žice koju su postavili nemački vojnici u sastavu Kfora kako bi ga, koliko-toliko, spasili od napada ekstremnih Albanaca.
       "Postoji veliki apetit za mojim imanjem. Svakodnevno mi se javljaju potencijalni kupci. Ali, ja sam napisao: "Ne prodajem kuću". Neću je prodati ni po cenu života, to sam čak rekao jednom nemačkom oficiru", kaže starac.
       Nekić navodi da ga je nedavno posetio Adem Demaći, borac za ljudska prava. Demaći je tada snimio emisiju o Nekiću, a ona je potom emitovana na kosovskoj Radio-televiziji. Nakon toga, kako kaže Nekić, smanjeni su napadi na njega.
      
       Prizrenska liga
       Broj na Nekićevoj kući je precrtan. Naspram kuće nalazi se srednja medicinska škola koja se do rata 1999. godine zvala "Mladen Ugarević". Sada je njeno ime "Prizrenska liga". U toj školi je Nekić nekada bio nastavnik srpskog jezika. Kuća mu je paljena tri puta. Njen krov gotovo potpuno je uništen, iako su mu pripadnici Kfora pomagali da ga popravi. Ulazna vrata su masivna i drvena. Na njima se vide pokušaji nasilnog ulaska.
       Nekić, 73-godišnji starac, iz kuće ne izlazi od 1999. godine kada su se, posle tromesečnog rata, jugoslovenske snage povukle sa Kosova, a u tu Pokrajinu ušle jedinice Kfora. Goste dočekuje sa smeškom, ali obazrivo gleda da li pored novinara ima još nekog u dvorištu. Potom brzo zatvara ulazna vrata koja su sa unutrašnje strane zatvorena rezom, a onda i velikim gvozdenim bravama. U slučaju da i to otkaže, starac je vrata podupro sa tri velike drvene grede i čak 14 manjih betonskih blokova. Na vratima se još vidi otisak cipele od, kako kaže Nekić, provalnika koji je odmah nakon dolaska trupa NATO-a hteo da uđe u kuću.
       Prizemlje je uređeno krajnje jednostavno i u duhu nekih prošlih vremena. Mali prozori samo sa severne strane propuštaju nešto svetlosti. Na nekima od njih zakucane su daske kao odbrambeno sredstvo od kamenica koje su u prošle tri godine obilato bacane na Nekićevu kuću. Sa istočne strane, one koja gleda prema ulici, svi su prozori zabarikadirani daskama, ali domaćinu i to nije bilo dovoljno sigurno, pa je na neka okna stavio i kamenje. Neke od dasaka su već popustile, pogotovu one u kupatilu koje je, kako tvrdi starac, stalno izloženo napadima albanskih ekstremista.
       U predsoblju Nekić ima samo jedan sto, a spavaća soba mu je starinska, sa dušecima tkanim najverovatnije pre više decenija i jednim dotrajalim krevetom.
       Prvi sprat potpuno je obložen daskama kako bi bio zaštićen sa ulice. Tragovi požara su na svakom koraku. Od dve fotelje ostali su samo skeleti. Pored njih leže ostaci spaljenih knjiga i ostaci tkanina čije je poreklo nemoguće utvrditi. Okna na kojima su stakla popucala od vatre još nisu zastakljena, već je Nekić na njima postavio najlon ili kartone. Nekić pokazuje i rupe u zidu od metaka, ne želeći da govori detaljnije o danu kada su albanski ekstremisti pucali na njegovu kuću.
      
       Dnevni raspored
       "Nigde nisam izašao tri pune godine. Napravio sam dnevni raspored. Izjutra pospremim kuću. Nakon toga spremam jelo za ručak i večeru. Sam umesim hleb. Ako me mrzi ili ako izgubim apetit, onda ni ne jedem. Svežu hranu dobijam jednom u 15 dana i to mi zajedno sa lekovima i ostalim potrepštinama donosi Dragica Petrović. Zatim nešto radim oko kuće, to što mogu i koliko mogu. Šišam se ukoliko sam zarastao, krpim odeću ili obuću. Nakon toga čitam, pišem dnevnik ili preko tranzistora slušam vesti i tako više od tri godine", kaže Nekić.
       On kaže da nema problema sa Albancima, jer "među njima ima dobrih prijatelja", već sa određenom grupom ekstremista. Starac ne može precizno da odgovori na pitanje zašto misli da je izložen tolikim napadima: "Napominjem da sam kao stari Prizrenac uvek bio u dobrim odnosima sa sugrađanima svih etničkih grupa. Među Albancima imam poznanike i prijatelje, sa nekima je to nasleđeno i od roditelja. Nisam se nikada bavio politikom, bio član bilo koje partije, niti na kakvoj funkciji. Ruke i srce su mi čisti. Božjom pomoći i solidarnošću dobrih ljudi uz staračko srce koje još ne preskače, do sada sam opstao", navodi Nekić.
       I pored svega, Nekić deluje dosta krepko i dosta je vitalan s obzirom na godine i okolnosti u kojima živi. Nekić želi da svaki detalj podrobnije objasni svojim retkim gostima. Svaku izjavu novinarima ima zapisanu u dva primerka. Dnevnik vodi uredno od prvog dana dolaska trupa NATO-a. U tri betonska bloka ispred kuće posadio je cveće. Uvek je sveže obrijan i kada telefonira to čini telegrafski, kratko i jasno pripremivši svoje zahteve pre toga. "Nemam para za telefon a on mi je osim tranzistora jedini prozor u svet."
       Nekić živi od penzije koju je zaradio kao nastavnik i od socijalne pomoći od tridesetak evra. Pripadnici KFOR-a mu retko navraćaju. Kaže da mu je najteže palo kada je jedna predstavnica Međunarodnog Crvenog krsta iz Švajcarske pokušala da ga, preko lokalnog pravoslavnog sveštenika, ubedi da napusti svoj dom i iseli se.
       Na pitanje kako može sve to da izdrži ponosno kaže:"Potičem iz veoma ugledne familije. Četvoro Nekića su u Prizrenu ostavili neizbrisiv trag i ja neću da to prokockam. Kada su moju rođaku Dragicu Nekić nemački fašisti za vreme Drugog svetskog rata vešali u centru Prizrena, ponosno je rekla da se toga ne plaši. S majčine strane, Branislav Ban Božović prošao je sve faze Narodnooslobodilačkog rata (Drugi svetski rat), od rudarske čete u Starom Trgu do Prve proleterske brigade (udarna jedinica partizanske vojske). Rat je završio sa činom, bavio se književnošću i napisao scenario za film."
       Nekić je praktično jedini Srbin koji u Prizrenu živi u kućnom pritvoru. Iz tog grada je 1999. godine otišlo nekoliko hiljada Srba. Sada ih je ostalo svega njih nekoliko desetina. Sve veći broj slobodno izlazi i kreće se gradom. Ni ispred pravoslavne Bogoslovije više ne stražare nemački vojnici. Dragica Petrović koja obilazi Nekića i donosi mu hranu, tvrdi da sa svojom komšinicom Verom Jevtić slobodno šeta gradom i da nemaju problema sa Albancima.
       "Pojedinci su nam smetali na početku, ali je to odavno iza nas. Mnogi Albanci, da ne govorim o ostalima, nude nam pomoć. Radila sam u Domu zdravlja i bivše kolege mi uvek pomognu kada mi ustreba njihova pomoć. Nedavno sam pala i slomila ruku. Odmah su me medicinski zbrinuli i još pomažu pošto nisam ozdravila", kaže Dragica koja živi u prizrenskom naselju Potkaljaji sa još devetoro preostalih Srba.
       "Možda i Nekić ne bi imao problema, ali on misli da nije tako. Ja, kada mogu i imam slobodnog vremena, odem do njega, odnesem mu lekove, svežu hranu ili druge potrepštine. Najpre se dogovorimo telefonom kako bi mi u određeno vreme otvorio vrata, jer u suprotnom nikome ne otvara vrata", kaže Dragica. Međutim, ni ona ne želi ili ne zna da odgovori zašto je baš Nekić izložen napadima ekstremista.
      
       Bez oproštaja
       U kafiću koji je nedaleko od Nekićeve kuće sedi mnogo mladih. Neki od njih pristaju da govore i o Nekićevoj sudbini.
       "Svi oni Srbi koji su uprljali ruke albanskom krvlju, nema im mesta ovde na Kosovu. Ostali, iako je meni u familiji poginulo troje ukućana, mogu slobodno da žive sa nama. Moraju, međutim, da znaju da je ovde sada nova realnost i mi Albanci smo većina i to se mora poštovati. Ja prolazim stalno ovom ulicom, ali osim bodljikavih žica, nisam primetio da neko smeta dotičnom gospodinu", kaže Ljuan Gaši, pokazujući glavom u pravcu Nekićeve kuće.
       Slično misle i još troje njegovih vršnjaka, ali odbijaju da im se pominju imena u medijima jer, kako kažu, "nikad se ne zna".
       "Srbi su nam naneli mnogo zla. To se nikada ne može zaboraviti. Dosta je bilo svega. Srbima nema mesta ovde među nama", dobacuje Aljban Beriša koji je sedeo za drugim stolom.
       Portparol Skupštine opštine Prizren Fatmir Pireci kaže da je cilj Albanaca da izgrade civilno društvo i stvore klimu sigurnosti za svakog građanina bez obzira na nacionalnost. "Svakodnevno u Prizrenu viđam jedan broj Srba koji se slobodno kreće gradom. Uostalom, ovo je period tranzicije, a zna se da je i predsednik opštine pod 24-časovnom pratnjom policije Unmika", kaže Pireci na pitanje o Nekićevoj sudbini.
       Grim Vilijams, zamenik civilnog administratora za Prizren, kaže da na Kosovu postoji dosta onih koji hoće da prekinu pozitivni razvoj društva, što se u ovom slučaju, odnosi i na uznemiravanje Miloša Nekića.
       "Voleo bih da imam delegaciju iz srednje medicinske škole koja bi inicirala pomirenje sa ovim starcem pošto se njegova kuća nalazi naspram škole. Pitam Prizrence da li bi neko od njih hteo da njegov deda ili pradeda ima takve probleme kao gospodin Nekić. Smatram da bi svaki normalni građanin odgovorio sa 'ne', jer su Prizrenci sasvim normalni građani", kaže Vilijams.
       Međunarodna policija nikada nije uhapsila nekoga optuženog za napade na Nekića. Kod Albanaca nailaze na zid ćutanja tako da je nemoguće pronaći svedoke.
       Međutim, niko ne želi da direktno odgovori na pitanje zašto je baš Nekić izložen takvom pritisku. Samo jedan Albanac, ne želeći da mu se pominje ime, navodi da se imanje starca nalazi na sjajnom mestu koje može da donese mnogo novca novom vlasniku.
       Nedavno je jedan Prizrenac odmah do Nekićeve kuće počeo da gradi ogroman objekat od više stotina kvadrata samo na jednom spratu. I sa druge strane starčeve kuće ima izuzetno lepih i modernih lokala. Nekićeva kuća i njegovo imanje nekako "štrče" i ne odgovaraju novim trendovima u komšiluku.
       "Mladi ljudi koji pohađaju medicinsku srednju školu, smatraju da je bacanje kamenja preko Nekićevog zida, njihov dnevni ritual. U vreme kada mu niste isključili telefon, neki od vas su ga zvali u bilo koje vreme preteći mu da zauvek napusti svoju kuću. Šta je učinio ovaj stanovnik Prizrena pa da bude izložen ovoj vrsti tretmana sa vaše strane? Koliko drugih nealbanaca prisiljavate da žive pod sličnom prinudom? Da li vi zaista želite da živite u Prizrenu i na Kosovu gde je takva mržnja i proganjanje onih koji nisu kao vi, norma ponašanja", napisao je između ostalog u otvorenim pismu Prizrencima, Marek Novicki. Apelujući na Albance da prestanu sa napadima na Nekićevu kuću, kosovski ombudsman ih je pozvao da se vrate tradiciji, "natopljenoj dostojanstvom, ponosom i kulturom".
      
       HARIS VELIJEVIĆ
      
       (Članak je deo zajedničkog projekta agencije Beta i Media Diversitdž Institute iz Londona "Izveštavanje o različitostima".)