Da li je rušenje surove diktature Sadama Huseina toliko velika dobit za Irak i za svet, da bi se trebalo bez gunđanja pomiriti sa činjenicom da jedna zemlja, ma koliko moćna i velika sila bila, ali ipak samo jedna zemlja, ima prava da “vedri i oblači po celom svetu”?

      Sloboda Iraku”, vojna intervencija američko-britanske koalicije protiv režima Sadama Huseina stigla je, za četrdeset dva dana, do kraja ratnih dejstava, nezabeleženih u istoriji po obimu iskorišćenih sredstava u tako kratkom periodu, i do početka “tranzicije od diktature ka demokratiji”, za koju će, po priznanju duhovnog oca i političkog stratega celog poduhvata, biti potrebno “dosta vremena”. U govoru na nosaču aviona “Abraham Linkoln”, koji se posle desetomesečne misije u Zalivu vratio kući, u Kaliforniju, i koji je imao posebno važnu ulogu u danonoćnim udarima iz vazduha na ciljeve u Iraku, predsednik SAD Džordž Buš je obznanio da su se Amerikanci tamo “borili za slobodu i mir u svetu” i da su američki narod i njegovi saveznici “ponosni na taj uspeh”. Dvadeset meseci posle tragičnog 11. septembra 2001, koji je bio iskra koja će potpaliti Bušov ratnički duh, američki lider je izjavio da je i ovaj rat doneo “pobedu u ratu protiv terorizma” i time podsetio Amerikance da im je obećao da će iskoreniti terorizam sa Zemljine kugle.
       Za šest nedelja rata, “eliminisan je još jedan saveznik Al kaide” i “prekinut još jedan od izvora finansiranja Al kaide” - rekao je američki predsednik, ali ništa nije mogao da kaže o sudbini tog “eliminisanog” protivnika, s obzirom na to da se ni danas ne zna da li je dugogodišnjeg iračkog vođu Sadama Huseine usmrtila neka od bezbrojnih raketa koje su pogađale njegove palate i podzemne bunkere ili je uspeo da iščezne. Ponovio se ishod obračuna sa Osamom bin Ladenom, za koga se takođe, ni godinu dana posle pobedničkog pohoda u Avganistanu, ne zna da li je mrtav ili, ipak, živ. Buš je mogao da ponudi samo nova obećanja, da će se i ubuduće “suprotstavljati svakom otpadničkom režimu”, s obzirom na to da je Al kaida i ovog puta, kao i u Avganistanu, samo “ranjena, ali nije uništena” i da “terorističke grupe nastavljaju svoju aktivnost u mnogim zemljama”. Buš, međutim, zna, zahvaljujući američkim tajnim službama, da se pripremaju nove “zavere protiv slobodnog sveta”, što bi trebalo razumeti kao poruku da je i on spreman za nove ratove.
       Posle ovog rata, ostaje otvoreno pitanje koliko će se još ratova voditi da bi rat protiv svetskog terorizma, najavljen neposredno posle napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku, bio završen.
       Ostaje i pitanje šta je stvarno doneo ovaj rat, šta je, posle njegovog okončanja, bar što se tiče ratnih operacija, veće - “dara ili maslo”: da li je rušenje surove diktature Sadama Huseina, duge 24 godine, toliko velika dobit za Irak i za svet, da bi se trebalo bez gunđanja pomiriti sa činjenicom da jedna zemlja, ma koliko moćna i velika sila bila, ipak samo jedna zemlja, ima prava da “vedri i oblači po celom svetu”? Ili to preuzimanje uloge arbitra u svetskim dimenzijama, da ne upotrebim izanđali izraz “međunarodni žandar”, koji, povrh svega, uveren u potpunu ispravnost svoje misije i zaklonjen iza svoje konzervativne retorike, demagogije, arogancije, populizma, a često i licemerja, najavljuje nove slične poduhvate, toliko opasne po opstanak i budućnost svetskog poretka, u kojem se batrgaju i velike i male zemlje.
       Da li je svet mogao da nađe neki drugi način uklanjanja Sadama Huseina, makar za to bila potrebna i neka godina više? Da li su u pravu oni koji tvrde da svet nije smeo da ponovi grešku od pre šest i po decenija, kad su Engleska i Francuska, svojom pomirljivošću, ohrabrile Hitlera, iako je intervencija mogla da spase čovečanstvo velike katastrofe u koju ga je uvukao nacistički vođa? Ili treba dati za pravo onima koji strahuju da je svet suočen sa opasnošću raspada svih vrednosti, merila i dobrih običaja, kada će se moćni ponašati kao da je sve dozvoljeno, i da bi, zato, “rat protiv svetskog terorizma” (jer nema sumnje da je on neophodan, jer predstavlja veliku i stvarnu opasnost) trebalo da vodi međunarodna zajednica koja bi morala da utvrdi metode suzbijanja te opasnosti?
       U danima i nedeljama koji dolaze, biće o tom problemu mnogo novih sučeljavanja mišljenja i argumenata, a nema sumnje da će ta raspra eskalirati sa porastom teškoća u postizanju cilja kojim je motivisano rušenje Sadama Huseina - demokratizacije Iraka i stvaranja moderne države umesto diktature. Jer, i do sada, i pre početka rata, bilo je mnogo preterivanja u pretpostavkama mogućnih posledica, izrečeno je mnogo krupnih reči i postavljeno mnogo sudbinskih pitanja, baš “po američki” - od toga da je neizvesnost koja se nadvila nad čovečanstvo bez presedana u novijoj istoriji, pa do strahovanja za sudbinu naše planete. Da li će ovu avanturu preživeti svetski poredak koji traje skoro šest decenija, iako se zna da je preživeo bar nekoliko sličnih ili da je često bio izigravan, istina u relativno podnošljivim dozama?
       Niti je ova nova invazija Iraka događaj “bez presedana”, niti je svet u kojem živimo isti kao pre, a još manje je njegov poredak isti kakav je bio kad je uspostavljen 1945, bar kad je o suštini reč. Istina, povodom rata protiv Sadama, pojavile su se razne pukotine (unutar NATO-a) i izbila neslaganja (SAD-EU, SAD-Rusija). Ali, uporedo sa pojavom pukotina i javnih neslaganja, povremeno podgrevanih i predimenzioniranih, bilo je očigledno da ni u jednom trenutku ne preti opasnost da se pukotine prošire u neprelazni jaz i da sporovi prerastu u potpuni raskol.
       Pozivajući se na te sudare pozicija i konfrontaciju politika, poneki komentatori su plašili javnost opasnošću da će američko-britanska intervencija u Iraku “otvoriti brešu”, da bi čak, pored “niza lokalnih lomova”, mogao da nastupi “slom glavnih internacionalnih i nacionalnih institucija”. U nekim trenucima je moglo da izgleda da stvarno postoji takva opasnost, mada samo kao hiperbola, samo da uporedo sa izlivima sukobljenih pozicija nisu iskazivane i namere da se suština i temelji odnosa suprotstavljenih strana nikako ne poremete. Svet danas, dakle, nije onaj od juče, ali to nikako ne znači da je “Bušov rat” taj koji je sve izmenio i koji je zapretio slomom njegovih institucija. To samo znači da smo svedoci još jedne, verovatno najdrastičnije u novijoj istoriji, promene u nizu promena koje su tokom decenija menjale svet, njegove odnose i njegov poredak. Da li će “rat u Iraku” postati granična crta za sistem i principe međunarodnih odnosa tek će se videti, ali se već sada vidi da se neće potvrditi strahovanja da prete njihov krah i katastrofalne podele.
       Preterana su bila i upozorenja da je ozbiljno ugrožena kolektivna bezbednost, koja počiva na jedinstvu, zato što u svetu “više nema jedinstva”, odnosno zato što su Amerikanci “sami sebe izopštili iz sistema UN”. U svetu odavno nema jedinstva, izuzev jedinstva interesa, a SAD ni do sada nisu tajile da ne drže mnogo do Ujedinjenih nacija, još od polovine 60-ih, kad su shvatile da ne mogu da uspostave punu kontrolu nad “crnom većinom” u Generalnoj skupštini. Dovoljno je setiti se njihovih ucena sa uplatom kvote za finansiranje aktivnosti Svetske organizacije ili besa kad njihov čovek nije izabran na čelo Komisije za ljudska prava, što su Bela kuća i Stejt department doživeli kao uvredu.
       Novina je u naglašenoj bahatosti koju na svetskoj sceni ispoljava sadašnja američka vlada. Za razliku od svojih prethodnika u Beloj kući, onih predsednika koji su se, prema potrebama svojih administracija i nacionalnih interesa svog vremena, takođe, kao Buš u Iraku, upuštali u operacije “zaštite” ili “odbrane” ovih ili onih vrednosti, kako su ih oni videli, nastojeći pri tome da sačuvaju “formu”, sadašnji američki lider prosto vršlja po širini i dubini međunarodnih odnosa, nimalo zabrinut za fleke koje će se pojaviti na njihovoj fasadi. Oni pre njega, koji su, javno ili tajno, primenili vojnu silu na Korejskom poluostrvu ili Suecu, na Kubi ili Grenadi, u Vijetnamu, Somaliji ili Avganistanu, koliko-toliko su imali u vidu i saveznike i partnere i UN. Buš je, istina, pokušao isto, ali kad se pokazalo da mu ne ide za rukom otprve, prestao je da se trudi i nije više hteo da traći vreme.
       Bušovi ljudi su se dobro namučili da kontriraju jednom demokrati koji je uveravao naciju da je “nama (Amerikancima) potrebnija promena režima u SAD nego u Iraku”! Još dok se završni čin drame u Zalivu neumitno približavao , pre nego što će predsednik Buš reći “pobeda je naša, ali rat još nije dobijen”, dakle dok otpor Iračana još nije bio slomljen, bivši državni sekretar Lorens Iglberger je izjavio: “Jedino što možete, to je da ih (misleći, valjda, na državno vođstvo i vojni vrh Iraka, a možda i “šire”) sve pobijete ili saterate uza zid.” Zajedno sa ofanzivnom strategijom “šokiraj i prestraši”, i svim kritikama zbog odsustva priprema za “uvođenje demokratije” i stvaranje “moderne države” u Iraku, Iglbergerov stav, u stvari, svedoči da SAD nisu bile (ili nisu htele da budu) svesne šta ih čeka. To jest, da im proklamovani glavni cilj “posle rata” uopšte nije bio glavni, već je to bio cilj čije se i samo pominjanje vešto izbegavalo. Da su zakon i red bili preokupacija Bušove operacije, paljevine, pljačka i izravnavanje računa sigurno ne bi uzeli tolikog maha. Da su pripreme za mir bile makar samo mali sastavni deo priprema za rat, ulazak američkih trupa u iračke gradove ne bi izazvao nered i bezakonje u obimu koji je premašio sve što je viđeno u zemljama koje su se oslobađale komunizma, na primer.
       I u ovom slučaju, svet se uverio da demokratija koja stiže na tenkovima (mada iz potpuno različitih razloga i motiva nego ona koju su, u vidu “bratske pomoći”, 1968. Sovjeti uvezli u tadašnju Čehoslovačku), ne garantuje da će sadržati atribute koje ona obično podrazumeva.
       U Iraku ništa nije predvidljivo u meri dovoljnoj da se tvrdi da će za ovoliko ili onoliko vremena biti ovako ili onako, da će, na primer, na izborima pobediti protivnici Sadama Huseina koji će u isto vreme biti pristalice demokratije. Nije, naime, isključeno da takvi budu poraženi, a u prvi plan isplivaju oni Sadamovi protivnici koji su istovremeno i protivnici demokratije i da se kao rezultat dobije pobeda islamskog fundamentalizma. To bi značilo da “demokratizovan” Irak odbacuje ne samo demokratski poredak, već i koncept moderne države.
       Ko će onda objasniti Amerikacima zašto su ratovali u Iraku, ako će im takvo objašnjenje uopšte biti potrebno.
      
       BRANKO STOŠIĆ