Uljuljkani u sitne privilegije, koje se najčešće svode na obroke u lošim kafanama, naši sportski novinari dobrovoljno su se odrekli profesije i pravila koja ona nameće

      Automobil u kojem se nalazio jedan od generala tadašnje JNA, svojevremeno je ispred zgrade Borbe udario buckastog momka, studenta završne godine ekonomije. U Urgentni centar, u posetu (ne)srećnom dečku tada moćni general doneo je pored limunova i pomorandži i obećanje da ne brine za posao čim završi fakultet. Da li zbog posledica udarca ili ne - tek student je poželeo da bude sportski novinar. Televizija Beograd dobila je, tako novinara, komentatora “zaduženog za košarku”. (Tu smo najbolji, pa valjda treba i da nas predstavlja najbolji, generalski kadar.) Čoveka, kome je ono čudno pravilo da svi igrači jednog tima moraju nositi dresove iste boje zadavalo noćne more, jer kako, zaboga, onda da ih razlikuje ?! Čoveka, koji je, ako je imao svoj dan uspevao čak da razluči šta je tabla, a šta obruč a ako je baš u formi, i gde je linija za slobodna bacanja, a gde linija za tri poena! Čoveka koji je pokazao da je moguće 20 godina gledati u pravougaonik koji omeđavaju dve konstrukcije, a ne naučiti pravila igre koja se tu odvija. No, sve to nije smetalo da napreduje do mesta glavnog i odgovornog urednika sportskog programa Televizije Beograd i da se tu zadrži nekoliko godina.
       Zbog ovakvog i na stotine sličnih primera naše sportsko novinarstvo srozalo se do krajnjih granica i kako ističe Miloš Topalović, novinar sportskog SOS kanala danas je to najniže, najbednije, najpotkupljivije i najlicemernije novinarstvo. “U sportskom novinarstvu uvek se ide linijom manjeg otpora, sve se krije, nastoji se da se novinar dobro ukotvi u klubu, da upozna ljude tamo i da ne talasa mnogo. Redakcije ne primenjuju sistem kruženja novinara nego svaki dobija jedan klub u zaduženje, tu ostaje za vijeki vjekov i, po pravilu, vodu tera na njihov mlin”, kaže Topalović.
       Pored obilja sportskih programa na gotovo svim elektronskim medijima, pored dve sportske radio-stanice i jedne sportske televizije, Srbija danas ima i dva dnevna sportska lista i ko zna koliko periodičnih. U gotovo svim dnevnim novinama povećavanje broja sportskih strana na račun informativno - političkog bloka kao da postaje trend. Ipak, po rečima Veselina Kljaića, predavača Teorije i tehnike novinarstva na Fakultetu političkih nauka, sve te stranice nekako su slične dosadnjikave, kao da ih je pisao jedan čovek. “Moji studenti i ja smo pravili analizu sadržaja sportskih stranica naše štampe i ustanovili da je preko 90 odsto izveštaja u formi klasičnog izveštaja kao da se izveštava sa konferencije za novinare ili nekog dosadnog, lokalnog skupštinskog zasedanja. Zgranut sam činjenicom da u našoj sportskoj štampi više nema reporterskih izveštaja, nema, kao nekada, dobrih reportera.”
       Nijedan članak, nijedan ozbiljniji tekst o nekom problemu ili pojavi u sportu već dugo nije viđen. Analitičko tj. interpretativno sportsko novinarstvo, koje je dominantno u svetskoj (i sportskoj) štampi kod nas apsolutno ne postoji. Osnovni razlozi su za to, prema rečima profesora Kljaića, nedostupnost izvora, nedostupnost informacija i praksa u našim redakcijama da su ljudi koji se bave sportskim novinarstvom zapravo prezenteri, a ne novinari.
       Svako osvaja onoliko slobode koliko mu je potrebno. Sportski novinari uljuljkani u sitne privilegije ne žele više. Ne žele da imaju stav. “Danas vam novinar neće napisati da li je bio ofsajd ili nije nego će reći da je sudija bio najbliži. Pa šta čitaoca briga ko je bio najbliži”, objašnjava Vojimir Jovšić, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Sport”. On kao upečatljiv primer navodi i nedavni događaj u “Zemunelu”, sportskom centru FK “Partizan” kada su, zbog neisplaćenih plata igrači nagovorili Nigerijca Tariba Vesta da skandira : “Zeko, daj pare!” Kažem mom novinaru da to napiše, a on mi kaže: “Nemoj, molim te, pa šta će mi tamo reći.” Treba li se onda čuditi što se u hijerarhiji beogradskih redakcija sportski novinari nalaze na samom dnu piramide?
       Jovšić smatra da je problem u selekciji odnosno izboru novinara ali i moralu istih. “Za sve ove godine krize i nemaštine, u novinarstvu se nakupilo svega i svačega. Sada je potrebno da prođe vreme da se sve to rastrese. S druge strane, i klubovi koriste lošu finansijsku situaciju u redakcijama. Nemam pare da pošaljem novinara u Tursku na pripreme ‘Zvezde’, prinuđeni smo da prihvatimo da to klub plaća i onda - kakav tekst da očekujem?”
       Ljudi kod nas, za svoju profesiju biraju sportsko novinarstvo obično iz tri razloga (ako zanemarimo “izgubljene duše”, koje traže sebe kao i saobraćajne nesreće i njihove posledice). Prvi je velika ljubav prema sportu, drugi su putovanja. Treći je taj što su od hobija hteli da naprave profesiju i da svoje glave, koje su nazivali bankama nepotrebnih podataka, okoriste. Međutim, kada počne da se radi, kada se malo dublje zagazi u tu problematiku (tj. kada se upozna naličje sporta) ljubav najčešće izbledi, zanimljiva putovanja su vrlo retka a i kad ih ima njih najčešće dobijaju oni koji u glavi umesto podataka imaju ugraviranu poslušnost i udvorištvo. U takvoj situaciji talentovani odlaze a, kaže Miloš Topalović, ostaju samo uporni a to su najčešće oni koji nemaju ništa drugo da rade u životu. On otvoreno govori i o moralu naših sportskih novinara. “Pare u sportskom novinarstvu toliko su bedne da se uzima sve. Tekstovi se pišu za pet koka-kola, za jeftini ručak u kafani na Ibarskoj magistrali. Najkrupnija stvar koju je novinar dobio za seriju hvalospeva je polovan ‘jugo’, koji mu je ostavio fudbaler pošto je potpisao dobar inostrani ugovor.”
       S pozicije klupskog telala, na koju su naši novinari pristali, svaka negativna reč se posebno meri i stvara probleme. Tako se posle poslednjeg večitog derbija pojavila vic-pitalica: Što sportski novinari štede novac? A odgovor je da kupe Nemanju Vidića da “zakrpi” odbranu “Partizana”, jer kad god ovaj klub izgubi utakmicu - neki novinar dobije batine. Srećom po esnaf “Partizan” ne gubi često. Kako se u ovoj oblasti nešto zaista promenilo nabolje (Partizan je izgubio od Rada a nijedan novinar nije napadnut, ni verbalno, ni fizički) možemo li očekivati promene nabolje u srpskom sportskom novinarstvu?
       “Tvrdim da su sportski novinari najbolji novinari. Znate vi šta znači izveštavati sa Olimpijskih igara? To teško da bi neki politički novinar mogao da uradi. Zbog toga smatram da ovo mrtvilo neće dugo da traje i da će srpsko sportsko novinarstvo, ako možda ne postoji danas sigurno postojati sutra”- kaže Vojimir Jovšić. Veselin Kljaić zaključuje da je novinarstvo, generalno a samim tim i sportsko, zrelo za, ako ne “Sablju”, onda sigurno za “metlu” ali i on vidi lepu skoru budućnost ove profesije. “Mi smo na pragu vremena u kojem će se ovim poslom baviti samo oni koji to znaju da rade a mladi novinari, koji su spremni da se i po šest sati pripremaju za jedan televizijski prenos kao što to redovno čini novinar BK Televizije Aleksandar Stojanović, samo su potvrda da postoji persperktiva za srpsko sportsko novinarstvo.
       Ipak, ne treba zaboraviti da postoji i pravilo profesije koje je utemeljio Francuz Merser rekavši da slom počinje onda kada mač padne u nepoštene i neodgovorne ruke. A, u našoj sportskoj žurnalistici on je, izgleda odavno tamo...
      
       GORISLAV PAPIĆ
      

Vuk Karadžić,        prvi sportski novinar Srpsko sportsko novinarstvo nije tikva bez korena. Pre tačno 186 godina u Beču je u “Novinama srbskim” objavljen tekst o rvanju a njegov autor je bio sam - Vuk Stefanović Karadžić. U njemu između ostalog piše: da “Panter i Oliver, dva znamenita rvača, hteli su da se rvu ali im nije dala policija”. Vuk zatim objašnjava da “ to rvanje nije kao naše, u kosti ili pojas već rvači skinu sve aljine do gaća, pa se onda šakaju i biju pesnicama jedan drugog”. Posle prvog sportskog novinara usledile su i prve sportske novine. Godine 1887. u Beogradu je počeo da izlazi Velesipedski list, mesečnik koji je bio posvećen prvenstveno biciklizmu ali koji je objavljivao i vesti iz drugih sportova.        “Politika” je 1921. prva odvojila prostor za sportsku rubriku a Radio Beograd je 1929. godine prvi put vršio prenos fudbalske utakmice. Prvi televizijski prenos nekog sportskog događaja desio se 1958. godine, a prenošena je utakmica : Jugoslavija - Italija.