2526, maj 27 1999

PETER HANDKE BRANI JUGOSLAVIJU

MORAL ILI SAMOVOLJA

Uzasi istorije se ne ponavljaju kao istovetna stranica knjige, niti kao odraz slike u ogledalu. Nekada su to bile gasne komore i sobe za pucanje u potiljak; danas su to ubijanja kompjuterom sa visine od 5000 metara

Razgovor sa Vilijem Vinklerom, objavljen u listu Sueddeutsche Zeitung, 15.5.1999.

Vili Vinkler: "Vecni mir je moguc", kaze se na kraju vaseg dramaticnog epa "Kroz sela". Bilo je to 1981. Sada nije mir, sada je rat.

Peter Handke: I dalje sam u soku. To traje od 24. marta. Kada su poleteli bombarderi i rakete, najpre sam pomislio da ce se svet probuditi, ali tada je pocela propaganda NATO-a.

Tada ste objavili onaj apel u kome ste rekli da Mars napada tu zemlju.

- U tom apelu uzasa nisam mislio na Marsa boga ratova; mislio sam na film Tima Bartona "Mars napada". List "Mond" je na prvoj stranici citirao albanskog pisca Ismaila Kadarea: "Kosovo je albansko zato sto smo mi bili prvi." To je prljava propaganda. Postoji, naravno, i cista propaganda, u smislu propaganda fidei: kao propaganda verovanja, lepote, ili, na primer, propaganda melodije. I kada bi Srbin rekao da su "Srbi bili prvi", okrenuo bih se protiv toga.

Ali Marsovci izvode, kako to svi znamo, humanitarnu akciju.

- NATO tvrdi da mu nije do novca ili moci. Kao, "tu se radi o jasnoj stvari; hocemo da sprecimo novi Ausvic". I, sada je NATO dostigao novi Ausvic.

Ali Ausvic je nesto drugo?

- Uzasi istorije se ne ponavljaju kao istovetna stranica knjige, niti kao odraz slike u ogledalu. Ovaj rat pokazuje, na stravicno nepojmljiv nacin, ono vecno varvarstvo; samo sto u jugoslovenskom ratu izbija ovo u oblicju sustinski drugacijem od onog u obicnom ponavljanju. Nekada su to bile gasne komore i sobe za pucanje u potiljak; danas su to ubijanja kompjuterom sa visine od 5 000 metara.

Jirgen Habermas taj rat opravdava kao izuzetak.

- Habermas zeli svetsko gradjansko pravo, ali pre nego sto ce ga formulisati, fingira ga ratom. Sirom sveta odasilje uzasavajuce opravdanje za rat protiv Jugoslavije. To Uzasavajuce dolazi do izraza vec u predlozima kojima se koristi. Na primer, kaze, Srbija se "neuroticno" razmece pravom na suverenost. Zasto neuroticno? Kako moze tako da pise jedan filozof? Pa to je stilski-misaono na najnizim granama. Ili kada pise kako taj rat vodi 19 demokratskih drzava. Tako bi i moglo da se kaze. Ali sta stavlja on ispred reci "demokratskih"? Kaze "19 nesumnjivo demokratskih drzava". Taj clanak je apoteoza obnevidelosti u golom nasilju. Filozof, koji je u datom trenutku promasio ili propustio uzbudjenje, promasio je i svoj poziv. Uvek se kaze da je prva zrtva rata istina. Za mene je uvek jedna od prvih zrtava jezik.

Ali na strani NATO-a i Habermasa je moral.

- Sta da kazem na to?

Postavljam vam pitanje o legitimnosti. Pa, studirali ste prava.

- Za mene je moral u ovom ratu postao druga rec za samovolju. Ja, pak, tvrdim: zakon treba da ostane zakon. Zakon je suprotnost samovolji. Zakonom se regulise minimum odnosa medju ljudima, kako se jednom coveku ne bi desila nepravda.

Sledeca recenica neminovno glasi: "Summum ius, summa inuria".

- A sta na to da kazem? Sada bi trebalo da predjemo na politiziranje, a to nije uloga za mene. U Rambujeu su obe strane bile za najvecu mogucu autonomnost Kosova. Jedino onaj dodatak sporazuma - naime, kako egzekutirati autonomiju - nije ni jedan srpski pregovarac ili vlastodrzac mogao da potpise. U tom slucaju nije Rambuje bio sporazum; bio je to brutalan diktat... U Rambujeu mi je prisao austrijski posrednik u pregovorima Volfgang Petric i rekao: "Bice neverovatno tesko za Srbe." Pomislio sam, ali Srbi su vec prihvatili predlog o vecoj autonomnosti Kosova koje bi, prema tom predlogu, trebalo takoreci da bude drzava. Tek je naknadno na videlo izasao protokol dodatka toga sporazuma. Bila je to uzasna podvala. Osetio sam se nasamaren, jer sam mislio da se radilo o miru, a ne o diktatu.

Zasto ste bili u Rambujeu?

- Zasto da ne? Rambuje mi je blizu, treba samo da se ukrcam u voz. A hteo sam da vidim ono sto se nije moglo videti na televiziji: diplomate, novinare, pripadnike tajne sluzbe. Hteo sam da ih omirisem, bas kao i sto sam poslednjih godina redovno odlazio u Jugoslaviju. Osecao sam obavezu.

Prema kome?

- Prema tome problemu, prema bolu, prema resavanju problema.

Zasto ste putovali u Srbiju i za vreme bombardovanja?

- Bio sam tamo krajem marta i pocetkom aprila, cetiri dana, a krajem aprila jos jedanput, nedelju dana.

Kako se moze uci u Srbiju? Pa tamo vlada ratno stanje!

- Bili smo najavljeni za boravak na odredjeno vreme, inace nas ne bi pustili u zemlju. Imao sam propratno pismo, ali sam se plasio da me ne legitimisu bande koje su vrsljale unaokolo. Jer sve sto je zvanicno, pa i ono sto je na strani takvih, odmah ih razjari.

Inace niste osecali strah?

- Osecao sam nervozu ili razdrazljivost. Ne mogu da vam pricam o dozivljajima a la Ernst Jinger. Dole u dolini pevaju slavuji, a gore su avioni. A avioni su sada bombarderi. A plavo nebo oznacava povoljne vremenske uslove za bombardovanje. Na povratku u Beograd doziveo sam pravu noc bombardovanja. To je kao kada se nebo spusti, kad jedna pesnica tuce dvomilionski grad. Vojni ciljevi su odavno napusteni, vojnici odavno nisu u garnizonima. Ali junaci rata to dobro znaju; smisao bombardovanja je u takozvanoj kolateralnoj steti. Znaci, u bolnicama treba oboleli od raka da podnose najgore patnje, zato sto su mozda glasali za Milosevica. Ali bombe su mozda probudile zivot u tim samrtnicima. Ti oboleli nasmrt su, kao u Bibliji, izleceni, i bar je to uspeh nasilja NATO-a: Ustaj, uzimaj krevet, i brisi!

U vasem romanu "Kratko pismo za dugo rastajanje" iz 1972, pise na pocetku knjige: "Otkako znam za sebe, kao da sam rodjen da budem uzasnut i uplasen. Svuda rasute cepanice, tiho obasjane suncem, napolju u dvoristu, posto su me uneli u kucu, u bekstvu od americkih bombardera."

- Ovde se nista ne moze objasniti mojom povescu. Ostajem, u pravom smislu, bez reci. Pa, ovako nesto nije vidjeno! Svet je ustao protiv svakog prava te zemlje. Ti ljudi u Srbiji, na Kosovu, u Crnoj Gori - kad se samo setim dece u horu za vreme nedeljne mise u pravoslavnoj crkvi u Srebrenici - oni su nevini, gotovo svi. Tako su nevini. Upravo nevini. Otelovljenje nevinosti. Nevini su bas kao sto su ovde na toj planeti rata i mira gotovo svi krivi. Mozda nista ne znam o Jugoslaviji, ili znam premalo. Ipak, znam: ja sam kompetentan.

Zasto?

- Zato sto me moc nikada nije opcinjavala. Ni moc jednog Slobodana Milosevica, ni papina moc, ni moc indijanskog poglavice - mozda jedino moc deteta, nekog sveca, nekog bespomocnika, ili samrtnika.

Ali bili ste kod Bruna Krajskog?

- Tako sam se radovao kada sam ponovo izasao napolje. Jos se toga dobro secam: kvake na kapiji dvorca su bile tako visoko. Sebe, medjutim, i dalje vidim u tradiciji socijalizma u Austriji. A ako je u ovom veku u Evropi za mene i bilo heroja, onda su to bili jugoslovenski partizani. Sto se tice Jugoslavije, zauvek bih ostao u proslom vremenu, ili, ako hocete, nostalgican. U Jugoslaviji je onaj reformski komunizam, ono radnicko samoupravljanje, tragicno su propali. I tu je rec "tragicno" umesna. Na konferencijama za novinare u sedistu NATO-a se, medjutim, svaki put koristi rec "tragicna greska", kad god bi se opalilo po stanovnistvu. Nikada ranije te dve reci nisu bile toliko zloupotrebljene. Tragicnost je nesto sasvim drugo, tragicnost je u situaciji Jugoslavije u istoriji, u istoriji Srbije, na Kosovu.

U cemu se ta tragicnost sastoji?

- Srbi su bili jedini narod koji je raspadom Jugoslavije mogao da izgubi, i koji je onda i izgubio. Zasto demonizovati Milosevica, ne pomaze nicemu. Sta bi ucinio neki drugi predsednik Jugoslavije? Zeleo bih da vidim sta bi se dogodilo kada bi nekog mladog francuskog vojnika iz zasede ubio korzikanski nacionalista. Na Kosovu je, pak, uklonjen samo debeli srpski policajac, verovatno naliven sljivovicom... Ali ne zelim da govorim kao politicar.

Hans Magnus Encensberger, medjutim, govori kao politicar, i zeleo bi da naoruza Oslobodilacku vojsku Kosova.

- On uvek zna sta je najbolje. Isklibereni podrugljivi posmatrac. Qudsko otelovljenje podrugljivosti. Muhamedanac Sufi Djalal-Ud-Din Rumi kaze: "Pismo na svili ne nosite kao ornament, nego da bi ocuvali njenu lepotu." U Encensbergera je oprecno: kod njega postoji ornament radi podrugljivosti prema lepoti.

U svom prosrpskom stavu prilicno ste usamljeni u nemackoj knjizevnosti.

- Ja sam uz srpski narod, ne uz Milosevica. Ko nije naglaseno antisrpski, taj mora biti prezren kao "pro-Srbin". Ko imenu "Milosevic" odmah ne pridoda rec "koljac", "balkanski Hitler", "boze-sakloni", taj je na Milosevicevoj strani. Biti "pro-Srbin" je danas za mene pocasna titula.

Jezicko bratimljenje vlasti i novinara opisao je Karl Kraus jos pre osamdeset godina u knjizi "Poslednji dani covecanstva".

- Vecina novinara i politicara je bez savesti prema jeziku, a vece Besavesnosti od toga nema. Potreban nam je jos bolji Karl Kraus, da nam opise sta se danas dogadja. Bacate bombe i ubijate za vase ministarske i novinarske penzije, a ja placam porez za vase bombe i vase penzije. Nemackog ministra hvale frankfurtske novine zato sto je "usred rata spreman i da diskutuje sa piscima". Za mene je to prljava pornografija, jer se tu jos cini i nesto otmeno... Pre je bilo blesavo to sto su srpski pisci Ginteru Grasu hteli da vrate njegove knjige, zato sto se izjasnio za intervenciju NATO-a. Nesto analogno tome bih pozdravio kod ljudi koji su svojevremeno citali moje stvari i koji su se sada izjasnili za rat. Nemacki ministar za ubijanje, na primer, koji mi je svojevremeno telegramom cestitao rodjendan, neka mi vrati moje knjige!

Nije li sva ova ratna nesreca zamucena i zato sto je u zapadnom svetu zavladala generacija sezdesetosmasa?

- Mnoge ove ubice, drzavno osvedocene, ostvarile su san iz detinjstva. Oduvek su zeleli da se bore protiv necega. Za borbu protiv nacista bilo je prekasno. Za borbu protiv razbijenog sovjetskog komunizma takodje je bilo prekasno. Tu je onaj poboznicki protestantski kapitalizam pobedio. I pobedjuje on i dalje. Sada im se, konacno, pruzila mogucnost da zaigraju ulogu heroja. I sta rade ti nastavnici gimnastike uzasa? Jednom rukom te potapsu, drugom rukom te ubiju, i to je taj novi Ausvic koji su lazno hteli da sprece. Protiv tih ljudi, koji su sada na vlasti, bilo je upereno ono najbolje iz vremena pre generacije sezdesetosmasa; na primer, Herbert Markuze, koji je pisao protiv "jednodimenzionalnog coveka". Jednodimenzionalni covek je svuda na vlasti i upravo upotrebljava silu.

Danijel Goldhagen bi hteo da "prevaspita" Srbe.

- Posle Vijetnama, Amerikanci se vaspitavaju samo da se mole, da rade na privrednom bumu, da bombarduju. Otada postoje Marsovci, i nose masku sa Klintonovim likom. Srbiju prevaspitati? Ne, Ameriku prevaspitati, sa svim njenim upraviteljima, i tim ficfiricem Goldhagenom!

U vasem novom komadu "Voznja cunom" pojavljuje se americki filmski reditelj Yon O'Hara i kaze: "Mi ljudi smo - i to je zauvek tako - medjusobno, nabasali na ono Pogresno." Ima li jos ispravnog zivota za pogresne ljude?

- "Ko je kadar da iz bele krave izvuce crnu kravu, taj moze i da iz crne krave izvuce belu kravu", rekao je Rumi. Fotografije iz rata Svemira protiv Jugoslavije cak ni ne nagovestavaju sve uzase sveta. Stete od bombi se tesko mogu fotografisati, bas kao i srpski i albanski mrtvi. Ali izbeglice se mogu fotografisati. Za te slike postoje samo krupni planovi i panorame. Istina je negde izmedju. Te fotografije pokazuju bolno lazne povesti trougla: 1) izbeglice koje pate kako samo covek i zivotinja mogu da pate; 2) ljude koji od toga proizvode inscenacije, sa svim onim secenjima usiju i masovnim silovanjima; 3) fotoreportere. To je neizlecivo-bolno-prljava povest trougla...

Povest Srba u poslednjih deset kosovskih godina treba ispricati, ali konacno bez ta tri ugla. Ne povest o vodecim politicarima, niti povest o bandama, nego povest o narodu sateranom u gradove i sela. To saterivanje kulminira onim ubijanjem sest djaka u Peci, decembra 1998, i ubijanjem pet policajaca u Pristini marta 1999. Jer time, i provalom terora u gradove, tek je poceo jasan, vidljiv, dokaziv rat na Kosovu... Svakako se moze reci da je uplitnje u sukob u Jugoslaviji besmisleno, bas kao i da je besmisleno ulaziti u tajne Kafkinog "Procesa". Mozda je, medjutim, to-tako-ocigledno-Besmisleno bas ono sto vas pokrece napred. Credo, ljuia absurdum.

Preveo: Zarko Radakovic



Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.