MANASTIR DEVIC

Devet hrabrih monahinja

"U zivotu nas je odrzala, a i dalje nas drzi vera u Boga. Zamislite da ste vi okruzeni neprijateljski raspolozenim ljudima i da na putevima u okolini mesta na kojem zivite svakog jutra bude pronadjen bar jedan novi les. Takav osecaj ne moze da se opise, to moze samo da se dozivi i oseti"

Za sest vekova postojanja manastira Devic tim drenickim krajem prosle su mnoge vojske i osvajaci, prohujali mnogi ratovi i bune, a sada, na kraju ovog veka, sestrinstvo od devet kaludjerica prezivljava poslednjih godina najdramaticnije trenutke. Oko njih je buktao rat policije i separatisticke Oslobodilacke vojske Kosova, a sad su, kao i svi na Kosovu, izlozene opasnoscu od projektila NATO aviona, koji su poslednja dva meseca gotovo bez prestanka na nebu iznad Kosova i Metohije.

I pored svega toga, one i danas, limenu manastirsku kapiju ne zakljucavaju, vec je drze potkocenu kamenom, da se sama ne bi otvorila. Kroz tu kapiju, nazalost, poslednjih godinu dana proslo je malo vernika. Gotovo da mogu na prste da se izbroje. Vernika je sve manje, a velike praznike, Uskrs i manastirsku slavu Spasovdan, kaludjerice su obelezile same.

Sest vekova

Kada je sveti Janicije Devicki, u cetrnaestom veku, pobegao u osamu drenickog kraja od turskog ropstva, nije sigurno ni pomisljao da ce manastir, koji je tu izgradio, svoje najdramaticnije dane prezivljavati na samom kraju dvadesetog veka, niti da ce u njemu, bez trunke sumnje u krajnji ishod, skoro godinu dana u opsadi provesti devet hrabrih zena. Mali zenski manastir Devic nalazi se svega desetak kilometara daleko od centra Srbice, do koje vodi izlokan i krivudav asfaltni put, okruzen sumovitim brezuljcima i selima nastanjenim gotovo iskljucivo albanskim stanovnistvom koje se prema monahinjama sve vreme ponasalo krajnje neprijateljski.

Cvrstoca kojom su monahinje prebrodile opsadu gotovo je neshvatljiva jer ih od spoljnog sveta deli samo nekoliko metara visok kameni zid i velika zelena plehana kapija, koja se, umesto bravom, zatvara jednim vecim kamenom.

Unutrasnjost manastira mirisala je na sveze ubran mladi luk, koji su monahinje uredno slagale u veze, dok je igumanija Anastazija Biljic uvodila iznenadnog gosta, novinara, u trpezariju ukrasenu ikonama, starim slikama i fotografijama manastira. Bez imalo zurbe, kako su i izdrzale dvanaestomesecnu opsadu, gosta nude kafom i sjajnom sljivovicom.

Problemi traju gotovo oduvek

"Nasi problemi nisu poceli proslog marta, vec traju gotovo oduvek. Poslednje dve godine bile su samo kulminacija", pocela je pricu igumanija pokazujuci nam fotografije prvobitnog zdanja manastira, koji su 1941. godine zapalili pripadnici albanske, fasisticke vojne organizacije "Bali kombatar", poznatije kao balisti. Nesto vise od pola veka kasnije pripadnici OVK pokusali su da dovrse njihov posao.

Albanci iz okolnih sela Lause i Rezava odjednom su, prica Anastazija, prestali da nam se javljaju i rade zajedno sa nama u poljima. Vec tada bilo nam je jasno da su neke stvari krenule naopako, a otprilike u isto vreme u okolini manastira pocela je, prilicno cesto, da se cuje i pucnjava. Ubrzo zatim stigle su i prve pretnje.

"U pocetku su nam samo govorili da idemo iz manastira i ponekad nas, kao u nekim zemljama, najgori olos, gadjali kamenjem. Nesto docnije, medjutim, poceli su i da pucaju na nas i prete da ce nas pobiti, onako kao sto su balisti 1941. godine ubili kaludjere", priseca se Anastazija pocetaka delovanja "OVK" u drenickom kraju, regionu koji su dugo vreme, osim centra Srbice i policijske stanice u obliznjem Glogovcu, potpuno kontrolisali pripadnici te organizacije. "Tada smo se nasle u nekoj vrsti okruzenja, niko nije mogao da nam dodje. Ali, mi smo odlucile da, ako vec drugacije ne bude moglo, umremo na mestu na kojem smo polozile monaski zavet.

Gotovo u isto vreme Albanci, stanovnici okolnih sela, presekli su nam struju i telefon, koje nemamo ni sada", kaze Anastazija, pokazujuci put do crkvice, sagradjene na nagaravljenim temeljima nekadasnjeg hrama. Manastir je sada znatno manji nego sto je nekada bilo, pa tako i crkvica u koju su preneti preostali delovi fresaka, koje su na platnu, u 15. i 17. veku naslikali nepoznati majstori. Jos mnogo toga ostace zauvek nepoznato kada je u pitanju ovaj manastir, jer je sa zgradama onomad izgorela i gotovo kompletna arhiva, a preostala su samo retka svedocanstva koja su sacuvana jer su se, igrom slucaja, nalazila izvan manastirski zidina.

Kad je rat, dosta je da imas i hleba

Igumanija Anastazija kaze da im hrana tokom opsade nije predstavljala problem. "Kad je rat, dosta je da imas i hleba, obradjivale smo i ovo malo baste unutar manastirskih zidina, a imamo i nekoliko krava." Monahinje manastira Devic ne jedu meso, vec samo ribu, povrce i mlecne proizvode, ali kako i same kazu, ribu vec dugo vreme jedu samo iz konzervi, jer druge u tom delu Kosova i nema.

"Najgori period za nas devet poceo je oktobra prosle godine, kada se policija povukla sa polozaja na okolnim brdima", seca se Anastazija perioda koji je sledio nakon sto su jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic i americki izaslanik Ricard Holbruk potpisali sporazum o smanjenju broja vojnih i policijskih snaga na Kosovu. "Naoruzni Albanci odmah su zauzeli polozaje koje je do tada drzala policija. Obican narod nije se vratio kucama, samo ljudi u uniformama koji se vise nisu ni trudili da se sakriju, vec su skoro svakodnevo pucali u okolini manastira i pljackali sve ono sto smo tada imali", rekla je vodeci nas do oko kilometar i po udaljene ekonomije iz koje su stanovnici okolnih sela odneli sav namestaj, polupali prozore, dok na velikim manastirskim poljima jos trune proslogodisnja letina, koju monahinje, plaseci se pripadnika "OVK", nikada nisu uspele da pozanju. Zeleci da zaplase monahinje, Albanci su im ubili i dva psa, cija kucica jos stoji u jednom cosku manastirskog dvorista.

Na improvizovanom parkingu ispred manastira stoje crveni traktor i automobil "golf" koji su monahinje vozile, kada ih je prosle godine presrelo nekoliko pripadika "OVK". "Isle smo u Srbicu" kada smo videle da nam se priblizava automobil pun naoruzanih ljudi. Sada zvuci gotovo neverovatno, ali su pokusavali da nas, kao u akcionim filmovima, izguraju sa puta. Udarali su nas sa strane, sve do nadomak Srbice kada su odustali i skrenuli na drugi put."

Nije to bio jedini put da im se, kako kazu, cinilo da im se priblizava kraj. Drugom prilikom, naoruzani i uniformisani ljudi opkolili su ih nedaleko od manastira i pucali iz automatskih pusaka neposredno oko njihovih nogu. "Prepoznali smo jednog od njih. Ziveo je u selu Rezava, a kasnije smo ga vidjali kako se u civilu seta Srbicom", secaju se monahinje.

Kad vreme sporo prolazi

"Vreme je sporo prolazilo. Molile smo se, gledale stoku i naporno radile, ne bi li bar delimicno skrenule misli od stvari koje su se oko nas desavale", kazu monahinje manastira u kojem, iako je opasnost vec gotovo prosla, jos ustaju u pola sest ujutro i posle prvog obeda, svako prema svojim mogucnostima, ispunjavaju radne obaveze na mestu u kojem vlada "potpuna radna disciplina"

"U zivotu nas je odrzala, a i dalje nas drzi vera u Boga. Zamislite da ste vi okruzeni neprijateljski raspolozenim ljudima i da na putevima u okolini mesta na kojem zivite svakog jutra bude pronadjen bar jedan novi les. Takav osecaj ne moze da se opise, to moze samo da se dozivi i oseti", pricaju monahinje pokazujuci dokle seze manastirska suma, odakle su na njih, ne tako davno, pucali stanovnici okolnih sela, vec izvesno vreme gotovo pustih, jer su ljudi bezeci od sukoba policije i OVK, odlucili da napuste kuce koje jasno svedoce o zestini borbi vodjenih u tom kraju u poslednjih godinu dana.

Monahinje devickog manastira vise niko ne maltretira, ali je uokolnim selima, nakon pocetka bombardovanja, bilo manjih sukoba. Jedino za cim zale jeste to sto im gotovo niko ne dolazi u posetu. Kazu da se ljudi plase, a ni kraj jos nije bas najsigurniji.

Vecima Albanaca ce se vratiti

"Albanci su deo nasih zivota i zelimo da se vrate u svoje domove, ali problem na Kosovu nisu Srbi, vec oni koji zele da nas isteraju sa ove svete zemlje", kaze Anastazija, gledajuci u pravcu sela Lause, jednog od najznacajnijih uporista "OVK" u drenickom kraju. "Oni sada kazu da su proganjani. Al' pogledajte samo albanska sela. Mogu li proganjani ljudi da sagrade tako velike kuce?"

"Vecina njih svakako ce se vratiti, ali za one koji to zele da urade oruzjem, na Kosovu nema mesta", kaze ona i dodaje da su nekada, pre islamizacije u vreme Turaka i kasnijeg velikog pritiska na svo nealbansko stanovnistvo, sva sela u okolini manastira bila srpska.

Najblize selo udaljeno je od Devica najmanje kilometar, pa nije cudo sto je sveti Janicije odlucio da se osami bas tu. Okolina manastira pusta je danas, a kakva je bila pre vise od pet vekova, kada je pocela izgradnja manastira, mozemo samo zamisliti.

"Mi smo se i udaljile od sveta da bi bile usamljene. Tesko je, medjutim, objasniti nekome zasto sam se zamonasila", prica Anastazija, cetrdesetdvogodisnja monahinja koja je u Devic dosla 1968. godine, iz Valjeva. "Velika je to dubina, osecanje i shvatanje smisla postojanja coveka na Zemlji" nastavlja. Qudski zivot produzava se u vecnost sto monahinje u manastiru i izucavaju.

"Zelimo da izgradimo sebe onako kako smatramo da je Bog zeleo da stvori coveka - prema svojim najboljim osobinama. Povukle smo se od svetovnih ljudi, ali prema njima gajimo ljubav, ali na poseban nacin", objasnjava Anastazija razloge zbog kojih se zamonasila, isticuci da nikada zbog takve odluke nije zazalila.

Tih devet hrabrih zena dobilo je, mada ipak precutno, priznanje od ljudi koji su im sve to vreme najvise pretili. Suoceni sa odlucnoscu monahinja, pripadnici "OVK" nijedanput se nisu odvazili da zakorace na tlo okruzeno manastirskim zidinama, iako su se stalno nalazili nadomak tog svetog mesta srpskog stanovnistva drenickog kraja.

Manastir danas vise gotovo da niko ne posecuje, a nekada se na svetkovinama okupljalo i po vise hiljada ljudi, koji nisu, ipak, zaboravili ovaj mali zenski manastir. Monahinjama to daje dodatnu snagu da istraju u nameri da ne dozvole da od tog zdanja, koje se nalazi na pitomim obroncima drenickih brda, ostanu samo rusevine i poneka uspomena, jer "na Kosovu je previse rusevina srpskih manastira".

Rade Maroevic