Vladika Jovan Ćulibrk za NIN: Zavet Mile Ristića i Branka Ćopića - sećanje na jasenovačke žrtve

Mile Ristić rođen je negde neposredno posle Prvog svetskog rata, neku godinu posle Branka Ćopića, koji će se tim godinama često vraćati u svojoj prozi, najviše u svom testamentarnom delu Bašta sljezove boje, opisujući i svoje komšije i rođake Đulibrke, od kojih će najčuveniji postati Nik Ćulibrk kada završi u Orlovi rano lete, a za koje negde pominje kako ih je jedan deo već s dolaskom Austro-Ugarske u Bosnu prešao u rodno i plodno Lijevče polje, podno Kozare, i tu već orao konjima, brzo zaboravivši da je to nekad neko i radio volovima.

Onima koji su ostali na Grmeču bilo je suđeno da za koju godinu krenu u novi rat i napune Šestu krajišku brigadu komandanta Milančića Miljevića, svojim imenima i slikama bogami i jedno pet-šest stranica u knjizi o Šestoj, a odmah posle rata i vlakove bez voznog reda u Osmoj ofanzivi na Vojvodinu.

Mile Ristić se rodio nedaleko baš od jedne grupe tih lijevčanskih Ćulibrka, tamo gde se pitomo Lijevče pretapa u prve brežuljke Potkozarja, u selu Miljevićima. Iz težačkog prostog života ustaški teror poterao ga je odmah na početku ustanka u Jugoslaviji dublje u Kozaru, u Drugi krajiški odred dr Mladena Stojanovića. Jula 1942. godine u nemačko-endehazijskoj ofanzivi na Kozaru je ranjen, zarobljen i doteran u Jasenovac, gde je raspoređen na rad u kovačnicu. Jedan brat, Cvijo, ubijen mu je u Jasenovcu, a drugi Jovo je poginuo u borbi.

Kada je 22. aprila 1945. godine počeo proboj preostalih jasenovačkih logoraša, Mile je dohvatio ustaški mitraljez i pokrivao vatrom zatočenike u begu, da bi na kraju na kapiju logora izašao i on sam, jedan od stotinak – izvori se razlikuju u pitanju tačnog broja – koji su preživeli proboj. Drugih oko devet stotina nije.

Oko Milinog podviga vremenom su se rasplele legende i priče, nejasne kao i samo magnovenje proboja, a u kojima se već ni Mile sam ponekad nije razabirao, kao što se pokojni kapetan Zastavniković, Ličanin iz Prve krajiške brigade, čudio sam sebi kad se prepoznao u Ćopićevim Delijama na Bihaću kako juriša preko mosta na ustaško mitraljesko gnezdo.

U nedelju, 4. maja 1980. godine, na vest o Titovoj smrti, Mile Ristić je skočio s prozora bolnice u Bosanskoj Gradišci; snažan i silan Kozarčanin, poživeo je još nekoliko dana i upokojio se 8. maja, uoči Dana pobede.

Nepune četiri godine potom, 26. marta 1984. godine u Beogradu, za Milom je krenuo i njegov drug po oružju, Branko Ćopić.

Nije poznato da li je Branko čuo za smrt Mile Ristića, i ako jeste, kako je na nju reagovao. Za čoveka je znao, jer je Milin podvig bio jedno od opštih mesta Drugog svetskog rata, kao Ljubin grob ili snajperista Zajcev.

Šta je to poteralo u istu smrt jednog prostog kozaračkog seljaka i jednog slavnog književnika Grmečliju? Koja mračna sila?

„U ovo gluvo doba razgovara se samo s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac. Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.“

Ovo je pisao Branko Ćopić u uvodu u Baštu sljezove boje, za koju je dobio Njegoševu nagradu, povodom čega su se mnogi would-be književni mudraci podrugnuli i Branku i nagradi. Pisao je svom književnom drugu Ziji Dizdareviću, koji je ubijen u Jasenovcu 1942. godine, znajući da piše „pismo koje ne može stići svom adresantu“.

Oleg Soldat, banjalučki profesor, analizirao je detaljno tri decenije Ćopićevih porođajnih muka koje su, na kraju, pisca dovele do toga da prvi put u svom delu u Bašti sljezove boje pomene Jasenovac. On kaže da uvod u Baštu sljezove boje daje ne samo slike, koje su de facto progovarale iz pređašnjih knjiga, kao da se Jasenovac kao bitniji Ćopićev životni doživljaj i rana polako probijao kroz njegovo delo, da bi se katarzično objavio u Bašti, nego su „te rečenice suštinski piščev zavjet, kojim, nekoliko godina prije samoubistva on sriče i vlastitu i kolektivnu presudu“.

Eto gde se sreću – ili su se sreli – Mile Ristić i Branko Ćopić: u Jasenovcu. Obojica su doživela i da se u Jasenovcu 1966. godine podigne monumentalni Bogdanovićev spomenik, s velikim narodnim skupom; i da se 1968. godine u Jasenovcu podigne muzej. Ali su obojica dubljim i jasenovačkim stradanjem istančanim čulom osetili kako se već tad polako raspada zemlja koja je trebalo da bude utočište i brana od novih Jasenovaca, zemlja u čije su „ognjeno rađanje“, kako je govorio Branko, obojica uložila svoje porodice (Ćopiću su brat i sestra stradali u ratu), svoje duše i sav svoj život.

Za obojicu, novi Jasenovac je bio izvestan i oni ga nisu mogli čekati.

NIN / Oliver Bunić

Ni jedan od njih dvojice, ni Mile ni Branko, nije doživeo da patrijarh German, uz najveći neplanirani i samoorganizovani narodni skup u Jasenovcu, 2. septembra 1984. godine osvešta obnovljeni hram u Jasenovcu, oko koga je sada zaživeo manastir, čije delo jeste da obezbedi da se ispuni „suštinski piščev zavet“: kako je to sam Branko rekao, znajući da pismo koje piše svom Ziji on neće pročitati, „ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu“, i kojeg je Branko tražio kada se u svojim poslednjim godinama dva puta peo na Sinajsku goru.

U rečima patrijarha Germana izrečenim prilikom osveštanja crkve u Jasenovcu, da „praštati moramo, ali zaboraviti ne smemo“, uobličena je i biblijska mudrost koja je vodila onaj narod koji je svoj zavet sklopio na Sinaju u sećanju na Ha-Šoa, Holokaust: „Svaki čovek ima ime“ – samosvest da nezaborav podrazumeva to da se sećamo pre svega svakog čoveka, svake žrtve lično – čak i kada joj ne znamo ime.

U takvom sećanju nema diskrepancija između liturgijskog, naučnog, usmenog i narodnog, pa ni političkog, zato što su u njegovom središtu Mile Ristić, Zija Dizdarević, Branko Ćopić – svi oni koji su žrtve Jasenovca i čija imena znamo, ali i oni čija imena još ne znamo ili ih nikada nećemo znati, ali ih se sećamo kao živih ljudi koji su živeli među nama, koji su stradali u Jasenovcu, prošli kroz njega ili ga na neki način izbegli.

U ovakvom načinu sećanja, čuva se i biće svih onih koji su stradali u Drugom svetskom ratu, a samo u NDH je takvih koji su stradali po drugim logorima i stratištima, po selima i zbegovima bilo više nego što ih je stradalo u Jasenovcu. Te sveukupne žrtve često se identifikuju s Jasenovcem samim, što Jasenovac čini jednako mnogostrukim, arhajskim simbolom kao što je Kosovo u srpskom iskustvu, kao što su Aušvic i Masada u jevrejskom.

Kao što je Kosovski zavet utemeljen u Jerusalimu, odakle knezu Lazaru dolazi prorok Ilija da mu ponudi izbor između dva carstva, zemaljskog i nebeskog, tako i način sećanja na Jasenovac ima svoj noseći stub u Svetoj zemlji, gde u centralnom delu Jad Vašema – u Šatoru sećanja – stoji Jasenovac ubrojan u dvadeset najvećih stratišta Drugog svetskog rata i Holokausta. Do danas je ovo mesto najčuveniji spomen Jasenovca na Zemljinom šaru.

Nažalost, mi smo razvili i drugu vrstu sećanja, koja se u naše dane tragikomično, bizarno, besno, burno i iznad svega jadno - približava svom sutonu.

To je sećanje koje je jedan pretpostavljeni broj žrtava Jasenovca pretvorilo u dogmat nove pseudoreligije, koja drugog dogmata ni nema, a jedini čin sećanja na Jasenovac koji sledbenici te vere treba da čine jeste da pažljivo motre da neko taj sakralni broj ne ugrožava, ne poriče ili ga zaobilazi, pa čak i – ne daj Bože – slučajno ne istražuje; pa ako to kojom nesrećom radi – treba da ga denunciraju i izlože poruzi i progonu, podobno njihovim zlatnim godinama iz doba Gulaga i Golog otoka, kako su zbog Jeretičke priče – a i mnogo čega drugog, a najviše zbog vedrog i šeretskog duha - denuncirali i progonili Branka Ćopića.

Tu veru ne zanimaju ni Kalmi Baruh, ni Carevac koji je prošao kroz Dahau, ni dr Milo Bošković. Za nju je Diana Budisavljević zločinac koji je vadio srpsku decu iz logora da bi je pokatoličio, a bilo ko ko oprašta – ma bila to i Crkva, smrtni neprijatelj, jer – da parafraziramo Balkanska pravila – mi treba da budemo i gori od onih koji su nas ubijali.

Takvi su, bojati se, debelo okasnili i za lečenje bilo kakvim smislom, za terapiju koju je razvio još jedan od onih koji su preživeli Aušvic, Viktor Frankl a koji je rekao da „život nikada nije nepodnošljiv zbog uslova u kojima se nađemo, nego isključivo zbog nedostatka značenja i smisla“. A kada tužni i večni Brančilo piše Ziji da se „svak brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone“ znamo da on peva uglas s Njegošem, a i sa svojim kumom Skenderom i njegovom Kozarčankom, kako će nam „ko krv danas, sutra med proliptati“.

Znajući da je to ispevano u najkrvavijoj godini u istoriji čovečanstva, u noći između 18. i 19. avgusta 1942, kada je za svako popodne – po rečima Timotija Snajdera - ubijano više Jevreja u logorima smrti nego u svim pogromima u carskoj Rusiji zajedno, ko smo mi da sumnjamo u to da će sećanje na Jasenovac i svaku njegovu žrtvu nadživeti sve nas?