Poslednja igra Jugoslavije: Četiri decenije sarajevske Olimpijade

Osmog februara navršeno je 40 godina otkako su u Sarajevu otvorene Zimske olimpijske igre, poslednji veliki događaj u nekadašnjoj Socijalističkoj Jugoslaviji ili labudova pesma države, koja će se raspasti u krvi ni deceniju kasnije. Bile su to prve Igre na Balkanu posle otvarajućih Igara modernog doba 1896. godine u Grčkoj i jedine Igre između zapadnog bojkota takmičenja u Moskvi 1980. i odgovora istom merom zemalja Varšavskog pakta četiri godine kasnije u Los Anđelesu.

Međunarodni olimpijski pokret bio je teško uzdrman ovakvim prelivanjem politike u sport, pa su Igre u Sarajevu dočekane, održane i ispraćene kao blistava manifestacija u teškim godinama blokovske podele sveta. Nije tome smetala ni činjenica da se radilo o Zimskim igrama, na kojima prirodno broj učesnika nije veliki (49 zemalja u Sarajevu) - prema tadašnjim zvaničnim procenama, direktan televizijski prenos otvaranja sa stadiona Koševo gledale su čak dve milijarde ljudi, a svet je tih godina brojao tek nešto više od četiri milijarde.

Za Jugoslaviju su Igre predstavljale mogućnost da pokaže kako postoji i bez svog neprikosnovenog vođe Josipa Broza, koji je umro četiri godine ranije, ali i prilika građanima da zaborave na prilično turoban početak decenije u kojoj je krenula otplata spoljnih dugova nagomilanih sedamdesetih. Baš tih godina došao je na naplatu relativno lagodan život u deceniji koja je počela Maspokom u Hrvatskoj a završila se smrću vođe, što je uticalo na povećanje duga sa dve i po na čak 18 milijardi dolara.

„Stabilizacija“ je reč koju pamte sve tadašnje generacije, a odnosila se na program uvođenja nekih elemenata tržišne ekonomije tokom premijerskog mandata Milke Planinc (1982-1986). Država je drastično ograničila uvoz kako ne bi trošila devize, što je rezultiralo silnim nestašicama kafe, kakaoa, praška, toalet-papira... kao i ograničavanjem količine benzina na 40 litara mesečno, i čuvenog par-nepar sistema vožnje, koji je omogućavao kretanje kolima svakog drugog dana, u zavisnosti od toga na koju vam se cifru završava registarska tablica. Jugoslavija se tih godina borila sa sve većom inflacijom, potrošačka korpa bila je sve skuplja, a neke procene kažu da se za istu količinu novca moglo kupiti čak tri puta manje robe nego sredinom sedamdesetih.

No, bez obzira na sve to, Jugoslavija je uspela da izdvoji nešto više od 140 miliona dolara za organizaciju Igara, što pre 40 godina nije bilo malo. Izgrađena su potrebna borilišta, Jahorina i Bjelašnica pretvorene u skijaške centre, a Sarajevo dobilo Zetru u kojoj su Igre i zatvorene. Izgrađeni su i Olimpijsko selo, više od 1.200 stanova, nekoliko prelepih hotela, a prodato čak 250.000 ulaznica za sportove, od kojih većina u Sarajevu nije ni postojala pre Igara. Polovina troška od 140 miliona dolara pokrivena je prodajom TV prava.

Sarajevo je početkom osamdesetih bilo i jedan od najznačajnijih kulturnih centara bivše Jugoslavije. Muzičku scenu su od Indeksa nasledili Bijelo dugme, Zdravko Čolić i Zabranjeno pušenje. Saša Lošić je spremao Plavi orkestar za eksploziju tešku rekordna 1,2 miliona prodatih ploča njihovog prvog albuma, Kusturica je snimio Doli Bel i završavao Oca na službenom putu... Na svakom koraku se osećao duh Maka Dizdara i Meše Selimovića.

PROFIMEDIA / Hajský Libor / ČTK

Sarajlije su Igre prihvatile kao da su izmišljene u njihovom gradu. Ljubav kojom su pristupili celom poslu oseća se i danas kao nostalgija za tim vremenima. Maskotu Igara, Vučka, možete i sada kupiti u svakoj drugoj prodavnici u gradu, kao i u okolnim turističkim centrima na Jahorini i Bjelašnici.

Davor Sučić, poznatiji kao Sejo Sekson, vođa i suosnivač sarajevske rok grupe Zabranjeno pušenje, kaže za NIN da su Olimpijske igre bile samo šlag na tortu najsrećnijeg perioda u istoriji BiH.

„Bilo je to vreme velikog uzmaha, razvoja industrije, privrede, postojao je uzlet u intelektualnom smislu, period kad Bosna hvata korak sa ostatkom Jugoslavije, preko Dizdara, Selimovića, pisaca koji su pokrenuli taj talas i u kulturi... Impresivno je da je Sarajevo uopšte uspelo da izlobira da dobije Igre, toliki je bio ugled i grada i Jugoslavije u to vreme. Mi nismo imali ni bob stazu, ni stazu za spust, skakaonice... a uspeli smo da dobijemo Olimpijadu u konkurenciji sa velikim i moćnim zimskim centrima. To je dokaz i veštine diplomatije bivše države“, priča Sučić. Dodaje i da se malo zna da je skoro 80 odsto potrebnog novca dala sama BiH, „iako vlada mit kako je to bila jugoslovenska Olimpijada, a da se Sarajevo samo očešalo“.

Branko Đurić Đuro, glumac i muzičar, jedan od tvoraca legendarnih Nadrealista i frontmen grupe Bombaj štampa, kaže da su „lude osamdesete u Sarajevu“ sa Igrama dobile dodatni zamah.

„Moja raja i ja ne spadamo baš u neke sportiste i tih godina smo živeli vrlo intenzivno, da kažem to diplomatski. To je period ludih osamdesetih, kojeg se, iskreno, ne sećam najbistrije. Ja sam 1983. radio preko studentskog servisa, kao fizički radnik, na olimpijskim objektima, mešao sam malter, nosio cigle, da zaradim lovu za to leto. Potom smo krenuli sa Nadrealistima 1984, te godine sam primljen na Akademiju... Ali sa tom Olimpijadom sve je u Sarajevu dobilo zamah. Tada je još bila prisutna romantika, bili smo Jugosloveni, radovali su se svi, i Slovenci i Hrvati i Srbi i Bosanci, Makedonci... možda je to bio i zadnji trzaj tog nekog iskrenog zajedništva“, priča Đurić.

Na pitanje da li ćemo se ikada ponovo svi okupiti oko nečega kao tada oko Igara, odgovara:

„Ko to zna. Živimo na prostorima na kojima je sve moguće, čak i da se najnadrealističniji skečevi Top liste nadrealista ostvare. Apsolutno svi, i najluđi. Ovde je sve moguće“.

Goran Marić, alijas Malkolm Muharem, jedan od tvoraca pokreta novi primitivizam, producent Plavog orkestra i Elvisa Džej Kurtovića, kaže da mu je jedna koincidencija posebno zanimljiva.

PROFIMEDIA / Hajský Libor / ČTK

„Za vreme održavanja ‘Olimpijade’ u Londonu 1948. godine Džordž Orvel je napisao čuveni distopijski roman 1984. U Sarajevu su 1984. godine, za vreme održavanja Zimskih igara, počeli da se pojavljuju tekstovi o 1948, Informbirou i Golom otoku“, naglašava za NIN čovek koji je nadimak dobio po ugledu na čuvenog menadžera Seks pistolsa Malko(l)ma Meklarena.

O Olimpijadi dodaje da je „sama ideja o organizaciji ZOI jedna od tipičnih utopijskih i megalomanskih ideja kakvih je u istoriji Bosne bilo napretek“.

„Reč je o apsolutno nadrealnim maštarijama, poput ideje srednjoškolske omladine da likvidira prestolonaslednika Ferdinanda, ideje marketinškog stručnjaka Brace Đirle da organizuje koncert Zdravka Čolića na Marakani ili ambicije trenera Milana Ribara da Željo postane prvak Jugoslavije u fudbalu. Kao po pravilu, nekim čudnim spletom okolnosti, sve ove ideje su ipak ostvarene“, priča Marić.

Davor Sučić objašnjava da su za obične ljude Igre bile velika stvar.

„Često kažem da je naš olimpijski komitet imao pola miliona članova. Mi smo znali da mnoge stvari nemamo, ali i da nikada nismo imali tako veliki zadatak i da svi moramo uzeti učešće. Snega nije bilo do dan pred Olimpijadu, a zatim je palo metar i po, zatrpao je grad, ceste su izgledale kao bob staze, na hiljade ljudi je izašlo na ulice i za 24 sata grad je bio očišćen. Taksisti su danima vozili besplatno, kome god je trebao prevoz. Mogu da kažem da su građani Sarajeva spasli ZOI“, priča Sučić.

Đuro dodaje da je u gradu bilo ludo:

„U periodu osamdesetih, i same Olimpijade, bile su takve žurke i zabave i sa malim razlozima, a kamoli kad je Jure (skijaš Franko, prim. nov.) osvojio medalju. Nadrealisti, Nele, njegov brat, ja... napravili smo plakat ‘Volimo Jureka više nego bureka’, i okačili ga na Jahorini“.

Sarajevska raja i danas voli svoju Olimpijadu, koja se ističe kao jedan od najznačajnijih događaja u istoriji grada. Fenomen Vučko naši sagovornici ovako objašnjavaju.

„To je suvenir koji je vanvremenski. Svi ti suveniri prođu, i gondole iz Venecije, koje smo svi imali na televizoru, pa Ajfelove kule, ali Vučko ostaje. Vučko je najjači“, kaže Branko Đurić Đuro.

Sejo Sekson dodaje da Sarajevo danas živi od turizma:

„Grad ima jednu značajnu prošlost. Nažalost, Sarajevski atentat, Olimpijada, Nadrealisti i malo muzike su, uz rat, najvažniji trenuci u istoriji grada, momenti koji su prepoznati na svetskom nivou. Oko toga se vrti cela ta turistička priča, koja ujedno znači i egzistenciju grada“.

Malkolm zaključuje da je Olimpijada draga uspomena:

„I danas, posle toliko godina, setimo se naše Olimpijade, koja je zauvek prošla, ali je ostala kao draga uspomena i povod za nostalgično sećanje na vreme kada smo imali jednu veliku državu koju smo svi voleli, ali smo je se sa lakoćom odrekli“.

Đuro, Dugme, pa Igi Pop

Branko Đurić je prvi snimio pesmu Gorana Bregovića Hajdemo u planine, i to godinu dana posle Igara, kako bi promovisao zimski turizam u olimpijskom gradu.

„Zanimljivo je da sam prvo ja snimio pesmu, onda Dugme, pa Igi Pop, zar to nije fora. Obično Igi Pop prvo nešto peva, pa ti skineš, a sad obrnuto“, kaže Đuro za NIN.