Roditelji ubijene devojčice iz Ribnikara za NIN: Ne očekujemo pravdu, jer ona je nedokučiva

„Kako se priča sa roditeljima kojima je ubijeno dete, koje su to reči koje treba da se izgovore“, pitala me je prijateljica kad sam krenula na razgovor sa Angelininom majkom Natalijom i ocem Anđelkom. Ne znam, slušaću njihovu priču. Jer, ako to tako može - da te sa 12 ili 14 godina smrt nađe u učionici, da te hladnokrvno strelja školski drug, onda su to samo pukim slučajem bila njihova deca. Onda je moje i svako drugo dete koje je ikad kročilo u školu samo imalo sreće. Priča Angelininih roditelja jednako je mogla biti i moja i bilo čija.

„Da proživim još tri života, ne bih mogla da postignem ono što je ona uspela za tako kratko vreme koje je provela ovde s nama, za tako kratak život koji je brutalno i užasno prekinut. Ostavila je, za nas, ogromno nasleđe. Mi sada sve radimo kako bi ona bila ponosna na nas koliko smo mi na nju“, u nekoliko rečenica Natalija Aćimović opisuje smisao njihovog života posle Trećeg maja. Da sve što rade bude onako kako bi Angelina uradila.

Našli su vreme za razgovor iako mi objašnjavaju da su ovih dana u gužvi, zaokupljeni pripremom izložbe haljina koje su urađene na osnovu Angelininih crteža.

„Te crteže Angelina je napravila kad joj je bilo deset godina i, eto, sada su dočekali svetlo dana. Sve je počelo kada sam u intervjuu Novostima poželeo da se javi neko ko bi uradio bar jednu njenu haljinu, da nam to ostane kao uspomena. Međutim, doživeli smo da se preko 40 kreatora javi“, zahvalan je otac Anđelko zbog podrške koju je dobio za ideju da oživi ćerkine dizajnerske radove.

Na kraju će Angelinine haljine biti poklonjene drugaricama iz njenog razreda za maturu, kao i devojčicama iz sredina u kojima je to teško priuštiti, domovima za decu bez roditelja...

O ljudima govore dela

Sećanje na žrtve i pravda za zločin, to je ono što dugujemo porodicama ubijenih. Svi do jednog u ovom društvu u čijoj su školi izgubili decu.

„Ne očekujem pravdu, jer je pravda, s obzirom na zakonske regulative, nedokučiva. Nas nikakve kazne ne mogu da zadovolje, niti da povrate našu decu.  Svesni smo da ne možemo da dobijemo ono što zakon nije predvideo - mnogo strože kazne, međutim, nadamo se da će ovaj tragični slučaj i oni koji su se kasnije desili pomeriti zakonsku granicu u pogledu odgovornosti maloletne dece za teška krivična dela“, objašnjava Anđelko.

Nisu iznenađeni činjenicom da su roditelji dečaka koji je počinio masakr, na početku sudskog procesa, odbacili krivicu.

„Ništa drugo nismo očekivali, o ljudima valjda govore njihova dela“, bira reči Angelinina majka.

Otac objašnjava da su njihovi temelji i način života drugačiji:

„Mi smo našu decu vaspitavali u duhu porodičnih vrednosti, kulture, sporta, svega što je vredno. Oni su decu učili nečemu drugom, i eto, vidimo rezultat. Mi tu ne možemo više ništa osim da se molimo za njih, ako imamo snage, jer ne znaju šta rade. A sudije neka odluče šta će s njima.“

Od roditelja ubice nismo dobili preko potrebna objašnjenja, ali šta je sa školom, zašto niko porodicama žrtava nije objasnio šta nisu mogli ili nisu umeli da prepoznaju u dečakovom ponašanju pre masakra. Da li je neko gurao pod tepih probleme ne sluteći nesagledive posledice. Zašto i tom učeniku nisu pomogli oni kojima je to posao, mnogo pre nego što je u školu ušetao sa rancem punim oružja. Ako se to moglo, ne znam, pitam.

PROMO / Privatna arhiva Angelina Aćimović

„Nismo još dobili nikakve odgovore, ali jasno je da neko mora da snosi odgovornost. Istina je da je bilo propusta, ali sam proces će pokazati ko će odgovarati za to i u kojoj meri, jer svako je na svom radnom mestu odgovoran za to što radi“, kaže Natalija Aćimović.

Otac podseća da su stručni saradnici iz škole bili novčano kažnjeni, ali smatra da je ta mera više služila da umiri javnost, nego što je bila adekvatna. „Potrebno je tačno odrediti personalnu odgovornost, ne samo Ribnikara kao škole. Ko je šta propustio, video i nije uradio, ili uradio po principu da se neko iz „ugledne porodice“ propušta. Sigurno se moglo primetiti da je bio čudan, ponekad asocijalan, zašto su njegova brojna odsustvovanja iz škole opravdana, zašto je prešao iz jednog razreda u drugi, a da pritom nisu poštovana pravila, to je opet lična odgovornost... To sve treba ostaviti procesu koji traje jer je nezahvalno govoriti da je taj i taj kriv.“

Da se ovom društvu ništa slično ne bi ponovo desilo, moramo da znamo uzroke i utvrdimo odgovornost, moramo sebi da priznamo šta smo propustili da uradimo pre Trećeg maja, ali i posle tog datuma. Dok to ne utvrdimo, ostaje nam da se sećamo žrtava, da pamtimo ko su bili pre nego što je neko rešio da im oduzme život.

„Kada su učenike iz njihovog  razreda pitali, čega se bojite, jedan od njih je rekao - bojim se da ću da zaboravim njihov glas“, priča Anđelko o strahu dece koja su se zauvek promenila tog jutra kad su svedočila bezumnom činu druga iz klupe. „Ne smemo da dozvolimo da se zaboravi“.

Ideja o Memorijalnom centru

U tu svrhu u planu je i Memorijalni centar, ali još ni u obrisima ne znamo gde će se graditi niti kako će simbolizovati tragediju.

„Naša najveća želja je da to pitanje ne stvara podelu u društvu“, ističu Angelinini roditelji. Za majku je mesto tragedije jedino logično za memorijal. „Za mene lično, drugačije ne može da bude“. I otac se slaže da je škola mesto koje zauvek mora da bude  obeleženo Trećim majem, veruje da će se s vremenom iskristalisati na koji način. „Da li treba škola dalje da živi, to je stalna dilema. Ja se uvek pitam kako bi moja Angelina na to gledala, da li bi ona želela da se njeni drugari i dalje tu igraju. I mislim da bi.“

Osim u školi, on se zalaže i za zajednički memorijalni kompleks koji bi objedinio stradanja u Ribnikaru, Malom Orašju, Duboni, ali i u Nišu. „Ne možemo isticati samo  jednu grupu žrtava, jer su podjednako svi nastradali – na isti način. To mesto treba da služi kao opomena i kao tačka okupljanja na kojoj će se deca iz cele Srbije učiti nečemu dobrom“.

A oni su, kažu, najviše učili od  njihove Angeline, i dalje uče od nje: „Ona je bila i ostala naša vodilja. Dala nam je ogroman zadatak i nemamo pravo da ga ne ispunimo“.

Čim počne priča o njoj, preplavi ih sudar emocija. I ljubav i bol, ponos i nedostajanje, sreća što su je imali i beznađe bez nje.

„Teško je, to sve uvek ide zajedno. Na toj granici funkcionišemo svaki dan. Strašan bol i tuga kad otvoriš oči, a onda se setiš kakva je ona radost i svetlost bila... Znate, toliko je tanka granica između tih osećanja“, kroz suze i osmeh priča majka. Otac dodaje kako je svaki dan prožet zajedničkim delovima života i kako se stalno prisećaju srećnih trenutaka s njom. Drugih, kaže, i nemaju.

TANJUG / Jelena Lazarević

Sećaju se kako je umešno znala da razreši porodične razmirice, kako je studiozno pravila svoje mesečne planove kao niko od njih - koliko knjiga da pročita, kako da organizuje rođendansku žurku, koliko će novca da uštedi, kako je pravila i prodavala nakit i mafine, sama sklapala nameštaj iz Ikee. I već u tim godinama strateški planirala šta će jednog dana da postane, modni dizajner u Parizu ili arhitekta u Moskvi, menjali su se snovi.

„Smatram da smo blagosloveni roditelji, jer smo imali dete koje nas je puno toga naučilo i oplemenilo naše duše. Ona je zaista izgledala kao nežni anđeo sa ozbiljnim karakterom, kome sam se uvek divila i nikad neću prestati da se divim. Bili smo ponosni na njenu snagu i mudrost“, priča majka.

U jednom od školskih sastava u kojem su analizirali Dnevnik Ane Frank, ta njihova mudra devojčica je napisala: „Osetila sam veliko poštovanje prema svoj deci, a i odraslima, koja su stradali u vreme rata. Razumela sam da je veoma bitno da se kultura sećanja neguje i da se o ovome piše i čita, kako se takva užasna stradanja više nikada ne bi ponovila.”

Razumelo je to dete sa manje od 14 godina. Zato moramo da negujemo  sećanja i da imamo duboko poštovanje prema Angelini Aćimović, Mari Anđelković, Andriji Čikiću, Emi Kobiljski, Katarini Martinović, Adriani Dukić, Ani Božović, Bojani Asović, Sofiji Negić, Draganu Vlahoviću.

Da se podjednako sećamo i Malog Orašja i Dubone, Nikole, Aleksandra, Marka, Lazara, Nemanje, Petra, Milana, Kristine i Dalibora.

Da se ne bi ponovilo. Da više nijedan roditelj, nekog trećeg maja ispred neke škole, satima ne bi držao telefon uporno pozivajući svoje dete koje se više nikad neće javiti.