Plate u kulturi su žrtva političke volje: Apel Ansambla Beogradske filharmonije aktuelizovao stare probleme

Članovi Ansambla Beogradske filharmonije su pred koncert 9. februara uputili javni apel nadležnima kako bi skrenuli pažnju na, kako su rekli, poražavajuće uslove u kojima rade. Podršku su im odmah pružile kolege iz orkestra Opere Narodnog pozorišta u Beogradu i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, kao i brojni kulturni uposlenici, ponovo aktuelizujuću pitanje lošeg materijalnog stanja u srpskoj kulturi.

Nije izostala ni brza reakcija ministarke kulture Maje Gojković, koja se složila sa stavom muzičara da su im niske plate, rekavši da su plate male za sve ljude koji rade u ustanovama kulture i da se treba boriti za sve njih, istovremeno objasnivši da su već načinjeni koraci u tom pravcu.

„Oni to vrlo dobro znaju, ili neće da znaju a pripadaju sindikatima, jednom ili drugom, koji je potpisao sporazum sa predsednicom Vlade i ministrom kulture da osnujemo radnu grupu i nastavimo rad sa Ministarstvom finansija, prvo na povećanju koeficijenata, a time i plata. Bilo je povećanje plata u januaru za ceo javni sektor“, navela je Gojkovićeva.

Od čistačice do upravnika

Gorica Mojović, bivša sekretarka za kulturu Grada Beograda i članica Izvršnog odbora Grada Beograda zadužena za kulturu, za NIN objašnjava kako se određuju plate zaposlenih u kulturnim ustanovama i šta se može učiniti da se materijalna situacija u ovoj oblasti popravi.

„Apel Ansambla Beogradske filharmonije odnosio se na niske plate, ali i na nedostatak uniformi, ali je i postavljeno pitanje šta će biti sa njihovom zgradom. Ali hajde da razjasnimo situaciju u vezi sa platama. Ključni dokument vezan za određivanje plata u kulturi je Uredba Vlade o koeficijentima u delatnostima. Na osnovu nje određuju se plate u obrazovanju, zdravstvu, studentskim centrima... pa i u kulturi. Na osnovu te uredbe plate se određuju zaposlenima u pozorištima, muzejima, bibliotekarstvu... Jedina ustanova koja se posebno tretira u toj uredbi je Beogradska filharmonija.

Znači, nije ni Narodni muzej, ni Narodna biblioteka, nego samo Filharmonija. Šta ta uredba sadrži? Ona sadrži praktično popis svih zanimanja u tim oblastima. Sva ta zanimanja su podeljena u nekoliko grupa ili kategorija. U svakoj od tih grupa se određuje koeficijent, koji se potom množi sa onim što se zove osnovica za obračun plata. Odluku o tome takođe donosi Vlada, i to ne posebnim merama, nego jednostavno svojim zaključkom“, kaže Mojovićeva i pojašnjava kako se klasifikuju plate.

„Najniži koeficijent u kulturi je 6 i njega imaju čistačice, a najviši je 25, koji imaju direktori nacionalnih ustanova kulture. Osnovica za plate ili cena rada utvrđena u januaru ove godine iznosi 4.522 dinara. Kad se osnovica pomnoži sa koeficijentom, najniža plata u kulturi, koju imaju čistačice, iznosi oko trideset hiljada dinara. Najviša je plata direktora institucija u koje spadaju Narodno pozorište, Narodni muzej, Narodna biblioteka, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Arhiv Srbije i Filharmonija, koja je oko 114.000. U tom rasponu od 30.000 do 100.000, smestili su se svi ostali - i umetnici i administrativne i tehničke službe.“

Gašenje požara

Mojovićeva ističe da je na apel iz Filharmonije brzo reagovala ministarka kulture Maja Gojković gaseći požar najavom o osnivanju radne grupe koja će se pozabaviti materijalnim stanjem u kulturi, ali prema rečima naše sagovornice, to je „priča bez rešenja, stara dvadeset godina“.

„Ministarka Maja Gojković najavila je osnivanje radne grupe koja će poboljšati materijalni položaj zaposlenih u kulturi. Ta grupa ima mistifikatorski naziv koji moram da pročitam jer ne mogu ni da ga zapamtim - Radna grupa za unapređenje materijalnog i radno-pravnog položaja zaposlenih u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika, autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave. Kad pogledate obrazloženje za njeno formiranje, videćete da u njemu zapravo ne stoji ništa.

TANJUG / Marko Đoković

Uredba o koeficijentima se već 20 godina dorađuje, definišu se zanimanja i utvrđuju koeficijenti. Pa, u kulturi nema hiljadu vrsta zanimanja! Zaista nema potrebe da se sto puta preispituje koja su sve to zanimanja. To je jedna stvar. Druga stvar, videla sam da je prošle godine ta uredba tri puta dorađivana. Šta sada ponovo rade? Najlakše je podići cenu rada, odnosno osnovicu za obračun plata za deset odsto. To je najjednostavniji postupak. Ovako sve deluje kao mistifikacija koja taj proces poboljšanja materijalnog položaja i plata, na neki način, prolongira“, smatra Mojovićeva.

Polovina nisu umetnici

Ona tvrdi da podizanje plata u kulturi zavisi isključivo od političke volje.

„Objektivno, samo je pitanje da li postoji politička volja da se stvarno podignu plate. To je jedna stvar. Druga je - da li postoje pare? Tvrdim da pare postoje. Ukupan budžet za kulturu je oko 15 milijardi dinara. Od toga, za plate i socijalne doprinose za ustanove kulture čiji je osnivač Republika, za tih 28 ili 29 ustanova koliko ih ima isplaćuje se tri milijarde i četiri stotine hiljada. Nakon što smo čuli da šminkanje Trga Nikole Pašića košta 580 miliona, podizanje plata za makar deset odsto, što je oko 340 miliona, nije velika stavka. Nije to neki strašan rashod koji bi ugrozio monetarnu politiku Srbije“, smatra Mojovićeva.

Šef statista Narodnog pozorišta u Beogradu Zoran Trifunović za NIN kaže da je situacija u institucijama kulture, pa i u onoj u kojoj je on zaposlen, jako loša.

„U Narodnom pozorištu je zaposleno oko 700 ljudi. Od toga 400 nisu umetnici. Kad kažem umetnici, mislim na ansamble - balet, hor, operu, glumce u drami. Znači, ni polovinu zaposlenih ne čine umetnici. Većina su tehnika, marketing, saradnici... Za razliku od umetnika, ta većina zaposlenih nema mogućnost da dodatno zaradi honorarnim angažmanima, već živi isključivo od plate. A ta plata je katastrofalno niska. Sad je ponovo aktuelno pitanje šta uraditi da bi se poboljšao materijalni status zaposlenih u kulturnim institucijama. Odgovor je veoma jednostavan - treba podići standard građana na nivou cele države. Tako će se podići i standard nas koji radimo u kulturi, koja je, kako se stalno ističe, jedan od najbitnijih stubova države. Ako je tako, onda država, ukoliko je normalna, treba da posebno obrati pažnju na kulturu i stanje u njoj. Što se ne dešava“, kaže Trifunović i nastavlja:

„Evo, nemam šta da krijem, moja plata kao šefa statista u Narodnom pozorištu je 52.000 dinara! Meni trebaju 152.000, a ne 52.000 da bih mogao da normalno živim u Beogradu, koji je postao jedan od najskupljih gradova u Evropi. Zahvaljujući internetu, možemo da vidimo kolike su cene u Moskvi, Helsinkiju, ovamo, onamo, i kad se uporede sa tamošnjim zaradama, jasno je da je Beograd preskup za život. Sa našim platama praktično je nemoguće živeti u njemu“.

On kaže da su predstave Narodnog pozorišta odlično posećene i karte unapred rasprodate, ali da ta činjenica ništa ne menja kad je u pitanju materijalni status zaposlenih.

„Predstave su nam veoma posećene. Međutim, ja nemam uvid u to kako se raspolaže novcem zarađenim od karata. To je pitanje za nekog ko se bavi finansijama. Već duže vreme se trudim da gledam isključivo svoja posla. Znam samo da su troškovi pozorišta po predstavama daleko veći nego što je zarada. Pozorište je jako skupo. Da nismo na budžetu, ne bismo opstali“, zaključuje Trifunović.

(Ne)rešavanje pitanja plata u kulturi: Na ljutu ranu - radna grupa

Stara mudrost veli da kad ne želite da rešite problem, najbolje je da osnujete komisiju za njegovo rešenje. Tako će javnost biti smirena dok će on najefikasnije biti „zatrpan“.

Iskustvo veli: što je problem veći, to će značajnije biti pozicije moći članova komisije.

Najnoviji primer primene terapije, po modelu „na ljutu ranu - radna grupa“, vezan je za javne istupe muzičkih, baletskih i dramskih umetnika koji reaguju na rđav materijalni položaj, loše uslove rada i marginalni položaj delatnosti kojima se bave.

Stvari nisu toliko komplikovane. Hteli ste kapitalizam, a s njim i „nevidljivu ruku tržišta“, pa sada gledajte kako ta ruka energično reguliše stanje (i) u kulturi, nemilosrdno eliminišući sve što ne donosi zaradu, a podstiče ono profitabilno. Na pitanje šta je u kulturi profitabilno a šta nije, odgovor daju (i) mediji koji vesti iz kulture zamenjuju novostima sa estrade.

Ko u takvoj situaciji umetnicima i njihovim delatnostima može da ponudi spas od sve intenzivnijeg procesa komercijalizacije?

Odgovor je samo jedan: država. Kako? Dobro osmišljenom strategijom čiji je cilj nalaženje prostora u kojem će najreprezentativniji aspekti nacionalne kulture, bez pritiska tržišta, stvarati, razvijati sebe i umetnosti kojima se bave i, što je posebno važno, gde će nastaviti borbu za očuvanje postojeće i stvaranje nove publike.

Zato je, pretpostavljam, nastala Radna grupa za unapređenje materijalnog i radno-pravnog položaja zaposlenih u ustanovama kulture. Odlično! Zaista. Nju, koliko vidim, čine predstavnici ministarstava kulture, državne uprave i lokalne samouprave, finansija, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, a tu su i sindikati, Generalni sekretarijat Vlade i predstavnici Opere Srpskog narodnog pozorišta. Lepo! Da li je to optimalan sastav Radne grupe? Bojim se, nije. Ko će im, naime, dati sve elemente za rešenje problema? Ko će im, recimo, predočiti da će bez kvalitetnog baletskog poda akteri plesnih predstava izlomiti noge, otkriti da radno vreme umetnika nije uvek moguće uskladiti s nizom okolnosti, informisati ih da ne postoje škole za binemajstore, dekoratere, rekvizitere, vlasuljare, garderobere... da ovi kadrovi znanja stiču pozorišnim iskustvom i da plate u sektoru tehnike nije moguće odrediti Uredbom o koeficijentima, zasnovanom na valorizaciji školske spreme?

Prava rešenja podrazumevaju adekvatnu terapiju, a nju je moguće postaviti samo pravom anamnezom. Bez nje će uslediti palijativno rešenje, recimo, povećanje plata nezadovoljnima. No, to neće rešiti probleme.

Važnija su sistemska rešenja: uskladiti postojeće zakone, primeniti zakonska rešenja država koje vode računa o svojim kulturnim baštinama i savremenom stvaralaštvu, zakonima obezbediti stabilne uslove za normalan rad institucija od kojih se, na osnovu njihovih misija i dosadašnjih rezultata, s pravom očekuje da budu stožeri nacionalne kulture i stvaralaštva.

Kod nas se, barem u pozorištu, akteri ne bore samo protiv unutrašnjih demona koji prate svaki proces umetničkog stvaralaštva, no i protiv okolnosti koje ih, poput bukagija, neprestano onemogućavaju da rade svoj posao. Kod nas se pozorišnici Bogu mole da im dekor ne padne na glavu, da ih na pozornici ne ubije struja... Nacionalni i respektabilni umetnički teatri ili prestižni festivali, poput grupa građana, pare traže na konkursima; sistem javnih nabavki, zasnovan na kriterijumu najjeftinije ponude, sve češće se odnosi i na reditelje, dramske pisce ili isplatu autorskih prava, a od uprava se očekuje da planiraju repertoare i da kroz javne nabavke obezbede neophodne količine dasaka i eksera iako ne znaju koliki su im budžeti, a ni kad će dobiti novac.

Za naše pozorište je, izgleda, rešenje leks specijalis, zakon koji će, uvažavajući specifičnosti teatarske umetnosti, „poništiti“ odredbe drugih važećih zakona. Samo, zakoni imaju smisla jedino ako nisu mrtvo slovo na papiru.

Autor je Aleksandar Milosavljević